17/01/2026
"Zapravo je sve što danas živimo jedna posledica višedecenijskog neulaganja u fundamentalno obrazovanje, koje bi ljude podiglo sa koljena. Sve političke elite na ovim prostorima, od početka prethodnog veka naovamo odbijale su da podignu svest građana i osiguraju infrastrukturu i povezanost koje bi nužno stvorile kulturu života sve do najzabačenijih krajeva ove zemlje. Na ovaj način, osigurali su široku masu neobrazovanih ljudi i onih sa niskim saznanjem šta je to ideja grada, društva i naposletku države."
Nema boljeg primera kako ovde prolaze mladi nadareni ljudi od najboljeg studenta, pa režisera svoje generacije, imao je više nagrada nego predstava. I opet nismo uspeli da sačuvamo takvog čoveka.
Energetski demoni, uspavano mazohističko društvo i mediokriteti silno su se trudili da demorališu ovog bezuslovnog borca za istinu, bio je prejako svetlo za njih.
Bio je zabranjivan, mobingovan i optuživan, nije mogao neke od svojih ideja da ispoji do kraja. Nije pravio od teatra političku priču naprotiv gnušao se toga, ali je imao stav i bio je društveno angažovan.
Bio je i glasan protivnik rata, a putem predstava „Hinkeman” i „Bečka šuma” slao je i direktne antiratne poruke, odustao je i od festivala u Nišu, jer su izrazili da im je čast što je pokrovitelj predsednik, povodom toga je poslao otvoreno pismo u kome je izrazio sramotu zbog upravnikovih reči i nije hteo više da sarađuje sa njima, dao je otkaz na mestu asistenta na FDU, i rekao studentima da njegovo ćutanje sve govori, nije klimao glavom upravnicima pozorišta zbog čega mnogi nisu hteli da sarađuju sa njim.
Dobio je nagradu za najboljeg studenta. Imao je ukupno 15 predstava, četiri njegove predstave proglašene su za najbolje godišnje produkcije u tri države, i dva p**a su izabrane za najbolje u regionu.
Njegove peripetije su prošle neopaženo. Zaista čudni ljudi žive tu sve što (ne) vole razapnu. Odlučio je da ode sa 33 godine života u Isusovim godinama.
Jedan jedini Princ teatra, Igor Vuk Torbica.
