02/08/2025
"Ови клинци данас? 🤔🤔🤔
Јебо те, када сам био мали, лети кад обучем шорц, изгледам ко да сам потезну пешадијску мину окинуо на метар од себе. Сав израњаван. На ушивање ме је баба водила само кад пљувачком (њеном) и прстима не успе да ми споји кожу. Једном је хтела колено да ми ушије иглом, каже "само један шав". Побего сам тако на базен и нисам дошао до мрака. Јебо је шав да је јебо. Прст мали ми је поломила када ме тукла четком за кречење. А и она фора када кочиш ''Пони'' бицикл предњом ногом, гурнеш је под предњу гуму. Ако промашиш, двојица те дижу ако си на траву пао, а ако си пао на бетон - нико ти не прилази од деце. Само их чујеш како нешто шапућу док ти урличеш ко магаре. Понекад ми се чинило као да ћемо бацити тог што се дере. Греота да се не мучи. Кад идемо у штету, у неки воћњак, увек идемо да зовемо оног најсмотанијег, најспоријег - да не кажем и најглупавијег. Он буде сав срећан што су дошли другари по њега. А, он је у ствари био мамац - ако нас појури неко, па да њега ухвате. У школи, сећам се, учитељица нас је пичила све лењиром по длановима и вукла за зулуфе. Мислим, да си у то време отишао у социјално да се жалиш и тамо би добио батине. Вршњачког насиља није било. Знао се ред. Дебели бране и иду у живи зид у фудбалу. Онај најјачи, само он, туче осталу децу у разреду. Какво насиље, ред се знао. И кад пљунемо једни друге, нико није реаговао. Али ако не кажеш "Добар дан" комшилуку, онда те по кући вијају сви и говоре ти "Брукаш нас'' и млати те ко те први довати. Јело је, по правилу, увек морало да ти се свидја и да ручаш - морао си, иначе добијеш батине. На ракију се некако и навикнеш када ти сипају на крвава колена. Мада, образи буду црвенији, јер су те, у медјувремену, шамарали што си пао. Кажем ракија!!! А, ако су деда и комшија попили ракију - е онда иде татин ''Брион'' после бријања. Тад се дереш ко да те, не дај Боже, штроје. И ту, успут, шамар што се дереш. Дечија права су се углавном поштовала. Било је само једно и основно, а то је да слушаш старије без поговора. Остала права ти нико није ни помињао, а ниси их ни тражио. Храброст је била када викнеш баби, мами или тетки ''Нећу сад кући'', а оне ти само прстом покажу "доћи ћеш ти кући". А, друга деца те гледају као хероја који, када иде кући, као да иде на фронт. После то ''Нећу кући'', уз батине, буде моје "Немој, молим те, нећу више никад".
Знам само да и када оплавиш прст од чекића, прво те туку што си безвезе трошио ексере, а онда због чекића јер га ниси вратио на место.
И тако, гледам данас ову децу, не знају ни да се обрадују.
Аутор текста Борис Миљковић.
