Hương Trà MMO

22/08/2024

На данашњи дан 10/22. августа 1854. године у месту Марашешти у Кнежевини Молдавији (Румунија) рођен је Милан I. Обреновић, први нововековни краљ Србије.
Био је син Милоша Обреновића, сина господар Јеврема Обреновића и Елене Марије Катарџи, ћерке румунског грофа Константина Катарџија. Након развода родитеља Милан је имао тешко детињсто, па је убрзо бригу о њему преузео кнез Михаило Обреновић. Након Михаиловог убиства, Милан је изабран за новог наследног кнеза. Пошто је био малолетан додељено му је трочлано намесништво. Власт је преузео 1872. године.
Историјски фалсификати личности и дела краља Милана довели су га на маргину интересовања стручне јавности. Нећемо говорити о њима, већ о заслугама које су од њега неправедно одузете.
Краљ Милан Обреновић ушао је у рат са Турцима 1876. године због Босне и Херцеговине, а највеће жртве српска војска поднела је у биткама за Рашку област. Иза леђа Србије, Русија, Аустрија и Немачка договориле су се да Босна и Херцеговина и Рашка област припадну Аустрији чиме је онемогућен претходни план кнеза Милана Обреновића и кнеза Николе Петровића да Херцеговина припадне Црној Гори, а Босна Србији.
Истина је да је краљ Милан Обреновић са својом војском у фебруару 1878. године ослободио Грачаницу, Гњилане, Север Косова и Метохије и цело Косовско Поморавље, када је у Манастиру Грачаница одржан први помен косовским јунацима. Договором Русије и Турске, Санстефанским миром Србији је наређено да војска мора да напусти Косово, али и већину територија коју је тада ослободила.
Краља Милана су оптуживали да је био изразити аустрофил и да је мрзео Русију. Тешко је разумети да су многи заборавили да је краљ Милан, тада кнез, 1877. године ушао у рат са Турском на изразити захтев Русије, ослањајући се само и једино на њу, верујући у њене добре намере. Молио је и Руски Двор да се ожени било којом Рускињом са Двора, а када му то нису дозволили молио је да му макар дају жену из другог реда по значају. Све жеље, молбе и надања кнеза Милана, Русија је одбила и поништила све ратне успехе његове војске. Тек тада Милан почиње да тражи савезника у Аустроугарској.
На Берлинском конгресу 1878. године Србија је добила пуну независност јер је до тада била полувазална држава према Османском царству. На Берлинском конгресу Србија је добила територијално проширење, од Ниша, преко Лесковца до Врања, и од Топлице до Пирота и Шоплука, али и Мали Зворник.
Краљ Милан је још 1878. године ослободио Источни Шоплук, практично до Софије, а Русија је те победе Српске војске поништила. Берлински конгрес је ипак гарантовао да се Бугарска, то јест северна половина данашње Бугарске, и Источна Румелија, јужна половина данашње Бугарске неће ујединити. Кључни смисао овакве одредбе био је да Српска и Бугарска држава буду једнаке величине.
Милан је напао Бугарску када је ова држава противно међународном праву прогласила уједињење са Источном Румелијом. Тродневним ратом са промењивим успехом Милан је успео да спречи проширење Бугарске. Тако је зауставио даљу анексију Македоније и остварење пројекта Велике Бугарске.
На прослави дана краљевине 22. фебруара 1889. године краљ Милан Обреновић је објавио абдикацију у корист свога сина, краљевића Александра. Недуго затим напустио је Србију.
Сем што је извојевао велике ратне победе против Турака са своје 22 године, краљ Милан је 1883. године започео стварање праве стајаће војске, а посао је завршио од 1897. до 1900. као Командант војске. У то време набављено је савремено наоружање и одшколован је апсолутно сав официрски кадар који је изнео све Балканске ратове десетак година касније и био окосница за победе у Првом светском рату.
Након Милановог трећег повратка у Србију 7. октобра 1897, краљ Александар му даје положај врховног команданта активне војске. Време свога командовања искористио је да војску још више осавремени и обучи. Млади официрски кадар постаје окосница српске војске која се прославила победама у Првом светском рату. За заслуге у реформи војске краљ Милан је 1900. године унапређен у чин армијског генерала који до тада није постојао у српској војсци.
Због неслагања са одлуком да се краљ Александар ожени Драгом, крајем 1900. године Милан заувек напушта Србију. Боравећи у Бечу тешко се разболео од упале плућа. Од последица болести умро је 29. јануара/11. фебруара 1901. године у 47. години живота. Сахрањен је у манастиру Крушедол поред кнегиње Љубице.

04/08/2024

08/07/2024

На данашњи дан 8. јула/26. јуна 1839. године умро је кнез Милан Обреновић II.
Рођен је 19/7. октобра 1819. године у Крагујевцу. Старији син кнеза Милоша Обреновића и кнегиње Љубице, брат кнеза Михаила и ако је био целог живота болешљив и није имао редовно систематско образовање, успео је да делимично изгради извесне политичке погледе и схватања, али је ипак туберкулоза временом спречила његов развој и делатност.
На престо је дошао абдикацијом кнеза Милоша 1/13. јуна 1839. године. Услед болести и супростављања Савета Намесништва није имао прилику да као кнез потпише ни један акт. У историји Срба ушао је као владар са најкраћим периодом владавине.

03/07/2024

2. јула/20. јуна 1882. године донет је Закон о грбу Краљевине Србије.

03/07/2024

2. јула/20. јуна 1889. године миропомазан је краљ Александар I. Обреновић.
Млади краљ је по завршетку церемоније миропомазања даривао цркву манастира Жича златним Часним Крстом. Крст је од позлаћеног сребра, уобличен филигранским радом и украшен драгим камењем. У његовом средишту је дрвени Крст украшен финим рељефом, а на дну позлаћеног постоља је натпис:
„Александар Први, по милости Божјој и вољи народној краљ Србије, манастиру Жичи на дан свога миропомазања 20. јуна 1889. године.“
Само 14 година касније такозвани краљеви официри, једним злочиначким превратом убијају свога владара, миропомазаника. О значају и чину миропомазања записано је следеће:
„Крунисање и миропомазање представља комплексан чин посвећења, којим владар, који је већ примио државну власт, свечано преузима владарске инсигније, регалије, и постаје Божји помазаник.“

11/06/2024

На данашњи дан 11. јуна/29. маја 1903. године у првим јутарњим часовима убијени су краљ Александар и краљица Драга Обреновић. О тим догађајима, о којима се свашта говорило, наша јавност била је најмање упозната са истином. Оно што би се са сигурношћу могло рећи је да су жртве биле приказане као главни виновници свих догађаја одиграних те ноћи и јутра.
„Србија је изненадила саму себе и довела до тога да сва пређашња постигнућа избледе до безначајности, уз трагедију одиграну између поноћи и ситних часова овог јутра у Београду. Један централноазијски кант, а не један европски град, био би одговарајућа позорница за то немилосрдно, а прецизно планирано краљеубиство. Француска је видела председника, Аустрија царицу, а Италија краља како падају од убица током последњих десет година. Али, не може се наћи паралела у новијој европској историји за такво истребљење навелико једне владајуће породице и њених присталица.“ (извештај Хенрија Викама Стида у британском часопису „Тајмс“)
Др. Едуард Михел је током првог летимичног прегледа тела краља Александра и краљице Драге Обреновић, у намерно непристрасном тону због присуства пуковника Машина, судском стенографу издиктирао следеће:
„Александар Обреновић, двадесет седам, деветнаест устрелина, међу њима једна у пределу срца, једна која раскида главну артерију у абдомену, једна која се завршила у левој очној јабучици. Пет дубоких секотина нанесених замахнутим ударцима мача, прсти десне руке одсечени. Сломљена кичма, која се догодила када је тело бачено са прозора на другом спрату. Драга Обреновић, рођена Луњевица, тридесет седам година, тридесет шест устрелина, грубо процењено око четрдесет секотина различите дубине, једна која отвара абдомен, њихов број је тешко установити због додатних нагњечења и раздерина, лице изобличено секотинама, лева дојка одсечена и недостаје.“

10/06/2024

На данашњи дан 10. јуна/29. маја 1868. године у Кошатњаку је мучки убијен књаз Михаило Обреновић.
Ко је стојао иза свега, најбоље ћемо видети у тексту који следи: „ У среду 29. маја/10. јуна 1868. године око 5 часова поподне кнез Михајло се у пратњи свога ађутанта Светозара Гарашанина у кочијама упутио ка Топчидеру и даље до Кошутњака. Код Кошутњачке капије кнеза су дочекале његова стрина, Томанија Обреновић, њена ћерка Анка и унука Катарина Константиновић. Одатле су се пешице сви заједно упутили у Кошутњак стазом која је водила ка једном пропланку. Исту стазу је, по кнежевом наређењу, просекао управник топчидерске економије, а на врху пропланка поставио клупе. Занимљиво је да за постојање ове стазе нико није знао. Такође, док је кнез боравио у Кошутњаку, тамо нико није пуштан. Пошто је стаза била уска, једва да су две особе могле ићи упоредо. Из тог разлога кнез је ишао напред са Катарином, потом иза њих Анка, а за њом Томанија коју је испод руке водио капетан Гарашанин. Иза свих њих ишао је дворски помоћник Мита Тимарчевић, који је носио огртаче кнез Михајлових рођака. У једном тренутку сви су угледали три непознате особе како стоје, двојица с једне, а трећи с друге стране стазе. Видевши кнеза, сва тројица су левом руком поскидали капе, док су у исто време десну руку држали иза леђа. У први мах изненађен, кнез Михаило је застао, а онда им отпоздравио са намером да настави пут. Не одмакавши ни један корак, један од двојице који су упоредо стајали, подигао је револвер десном руком и опалио право у кнежев потиљак. Већ смртно рањен, Михајло је поклекао и кренуо да пада лицем према земљи. Међутим, други нападач, који је имао скривену сабљу, њоме је ударио кнеза по челу и од силине ударца он је пао на леђа. Уследило је право масакрирање већ мртвог кнеза. На лицу и глави имао је велики број посекотина и смртних повреда. Покушавши да заштити кнеза, Анка Константиновић је, у сукобу са једним од убица, и сама смртно страдала од куршума који је погодио њену слепоочницу. Истом приликом били су рањени ађутант Светозар Гарашанин и дворски момак Мита Тимарчевић. Након овог крвавог акта, одржана су суђења убицама кнеза Михаила и њиховим саучесницима. О актима суђења доста се говорило у оновременим новинама Видовдану, Јединству, Застави и.т.д. Сада се поставља питање ко је налогодавац и организатор убиства кнеза Михаила Обреновића. Да ли је Александар Карађорђевић умешан у заверу против Кнеза Михаила? Из многобројних чињеница утврђених судском истрагом, треба пре свега издвојити ово. Душа завере против кнеза Михаила био је кнез Александар Карађорђевић. Мисао да се убије кнез Михаило, започео је он. Са његовим намерама била је упозната и кнегиња Персида. Зла и осветљива, имала је само једну мисао: да наплати Обреновићима за 1858. годину, и да врати на престо било свога мужа или свога сина. Без знања кнеза Александра, она је нашла Филипа Станковића и дала му 2000 дуката, за убиство кнеза Михаила. Плаћен од кнегиње, почео је још 1863. да спрема преврат. Први покушај, такозвана „Мајсторовићева афера“, није успео. После тога Станковић је тражио човека који ће убити кнеза Михаила, и није могао да га нађе. Као најамник, већ доста заморен, није се показивао много ревностан. Служба код кнеза Александра Карађорђевића била му је добродошла као неисцрпни извор прихода одакле ће покривати своју штету на свињарској трговини. С обзиром да није поседовао потребне квалитете за преврат који му је био поверен, од једног тренутка у кнежевој околини јавља се Павле Радовановић, и он доноси нов дух. Физиономија Павла Радовановића остала је неосветљена. Шта би се отприлике могло утврдити за њега? Припадао је једној изопаченој породици. Његов брат Љубомир осуђен је због лажних исправа; његов брат Ђорђе банкротирао је; његов брат Коста најгори од свих, убио је својом руком кнеза Михаила. Сам Павле био је умешан у поседовање лажних исправа као и Љубомир, али се на неки начин извукао. Идеју о убиству, коју је зачео кнез Александар, прихватио је и Павлов брат Љубомир, бивши адвокат ваљевски, за кога смо већ рекли да је издржавао казну у топчидерском казненом заводу. Начин на који ће се извршити убиство, смислио је Лазар Марић, бивши председник пожаревачког суда, који је био такође утамничен у Топчидеру. Осуђен је због убиства своје жене. Све појединости убиства кнеза Михаила остављене су Марићу. Браћа Радовановићи, Павле и Љубомир, бавили су се нечим важнијим, а то је превратом који је после убиства требало извести. Њихов договор и састајање у топчидерском казненом заводу омогућио је управник завода Светозар Ненадовић. Одмах на првом кораку наилази се на траг који води у Пешту, ка кнезу Александру. Након бомбардовања Београда 1862. године, отпочиње са припремама преврата. Можда није познато, али Павле Радовановић био је рођак по жени кнеза Александра Карађорђевића, која је била од рода Ненадовића. Из свега се да закључити да је Карађорђевић саопштио своје намере Павлу Радовановићу. Као главни агент служио му је малопре поменути Филип Станковић. Он је по његовом плану требао да руководи превратом после убиства кнеза Михаила. Марић је био главни човек за убиство, док је Филип Станковић био главни човек за преврат. Убице кнеза Михаила биле су наоружане ножевима и револверима. Те ножеве и револвере набавио је Павле Радовановић. Где и како? У Пешти, преко Павла Трипковића, секретара кнеза Александра. Ова чињеница утврђена је у пештанском суду, и то како исказима трговаца код кога је оружије купљено, тако и признањем самога Трипковића. Он није био само секретар кнеза Александра, него и рођак по жени, и живео је с њим под истим кровом. Из Пеште није дошло само оружије него и новац. И Филип Станковић и Павле Радовановић добијали су од кнеза Александра новац, и то непосредно из руке у руку, или посредно преко његовог настојника добара у Београду, Андрије Вилотијевића. Суме које је давао Радовановићу, кнез Александар је објашњавао као награду за адвокатске услуге, док је суме које је давао Станковићу, објашњавао као просте позајмице. Порицао је да им је ишта давао преко Вилотијевића. Ако им је Вилотијевић нешто исплаћивао, то је било без његовог овлашћења. Суме које су Радовановић и Станковић примили од Вилотијевића, биле су тако велике да се нису могле објашњавати ни као адвокатска награда ни као позајмица. Пред београдским судом Вилотијевић је тврдио да је све исплате чинио по налогу кнеза Александра. Постоји још једна ствар утврђена пред пештанским судом, а то је признање кнеза Александра и Павла Трипковића. Пред убиство кнеза Михаила, марта 1868, Трипковић је, поналогу кнеза Александра, однео Вилотијевићу у Базјаш 27800 форинти. Зашто та сума није послата Вилотијевићу поштом, него је он морао доћи из Београда у Базјаш да је лично прими од Трипковића? Ту суму Вилотијевић није држао с осталим кнежевим новцем који је имао код себе. Приликом претреса његовог стана она је нађена сакривена у двема саксијама, испод цвећа. Ни кнез Александар ни Трипковић нису могли објаснити, зашто су тако велику суму доставили Вилотијевићу. Њихова објашњења су поврх свега била још и противуречна. Никада, за време целог претреса, њих двојица нису изгледали тако збуњени као онда кад им је скренута пажња на ту противуречност. После оружија и новца на ред долази соба у којој су се завереници састајали. И ту собу обезбедио је кнез Александар. Налазила се у хотелу „Круна“, који је био његова својина. Кнез Александар наредио је закупцу хотела да ту собу уступи Филипу Станковићу за његове састанке, и на рачун тога смањио је закупнину. Пред судом, он је порицао да је наредио уступање собе, али није порицао смањење закупнине. Те две ствари, међутим, стајале су, како изгледа, једна с другом у вези. Све наведено до сада биле су чињенице. Поред тих чињеница постоји и један утисак, утисак незаинтересованог посматрача. Генерални конзул Аустроугарске у Београду, Венијамин Калај присуствовао је суочењу кнеза Александра и завереника. У једном строго поверљивом извештају од 1/13 октобра 1868. године, он, као своје интимно уверење које не би смео рећи никоме другоме до своме министру, каже ово: „Што се тиче мога личног утиска, ја не могу више ни једнога тренутка сумњати, да је кнез Александар Карађорђевић не само узео учешћа у убиству кнеза Михаила, него да је био проузроковач тога убиства.“

26/05/2024

На данашњи дан, 26/14. маја 1843. године у Новом Саду, преминула је кнегиња Љубица Обреновић.
Рођена је у Срезојевцима 3/14. јануара 1785. године од оца Радосава и мајке Марије.
Уочи удаје Љубица је “била највиђенија међу девојкама из све околине”. У њу се загледао годину или две пре избијања Устанка брат по мајци Милана Обреновића, Милош Обреновић потоњи српски кнез.
Напуштајући свог зета Саву, можда 1802. или 1803. године, пре него што се коначно доселио код полубрата Милана, Милош је преко Прањана, на путу за Брусницу, прошао кроз Срезојевце. На једном од срезојевачких потока угледао је Љубицу и мајку, које су белиле платно. “Тада ми је било прошло 20 година, а још сам био као девојка. Чим видех Љубицу, осташе ми очи на њој. Она и мајка јој, опазише мене, изађоше из воде, и спустише скуте. Ја прегазих воду, и на другом брегу, седох обувати се. Ошљарио сам ваљда читав сахат, само да дуже гледам Љубицу. Е, чиниш `волико, јест била лепа за чудо.”
Кад му је полубрат Милан поверио да за његове трговачке потребе лучи стоку Милош је учестало навраћао у Срезојевце, код Вукомановића, не би ли поново угледао Љубицу. Његов друг у калаужењу стоке Турчин Ћор-Зука проникао је у Милошеву тајну и овај му је признао да је заволео Љубицу. Турчин је потом преузео на себе да убеди Милана да испроси Љубицу од Вукомановића.
Питање Милошеве женидбе поставило се поново тек после избијања Првог устанка. Из кнежеве приче сазнајемо да је војвода Милан испросио Љубицу и довео је у њихов дом. “Кад сам се ожено било ми је око 24 године.”
Милош и Љубица узели су се у пролеће 1804. године. Милан је позвао Карађорђа да кумује највероватније, у време освајања Рудника 18. марта 1804. године.
Кнез Милош је са Љубицом имао осморо деце, четворо мушких и исто толико женских. Родитеље су надживела само два детета, син Михаило и кћи Петрија, а Јелисавета мајку.
Због убиства које је починила над Петријом, једном од љубавница кнеза Милоша, једно време живела је одвојено од њега. По Милошевом одласку из Србије 1839. године, учествовала је у покретима за повратак свог мужа у земљу.
Каква је као жена била кнегиња Љубица довољно говори један доказ њене храбрости и хладнокрвности. Када се септембра 1842. године са пратњом упутила ка Земуну како би са сином, кнезом Михаилом, напустила Србију, пресрела их је једна велика група побуњеника. Без обзира што је пратња била у много мањем броју, није се устезала да пружи отпор. Да би избегла крвопролиће, кнегиња им је наредила да ништа не предузимају, а у сусрету са побуњеницима који су већ показивали своје непријатељство казала је следеће: „Напред, господо, ви у мени видите жену храброга Милоша, матер Кнеза Михаила, ону исту Љубицу коју је до сад сваки Србин називао мајком“. Овим речима кнегиња је код побуњеника поново задобила велико поштовање па су јој понудили заштиту током даљег пута. Кнегиња их је одбила речима: „Мене ће Бог чувати“.
Од свих Обреновића који су били протерани из земље, Љубица се последња повукла покушавајући до последњег часа да спасе династију. Утучена више од једа и туге над судбином своје породице него од болести, умире у Новом Саду. Сахрањена је у манастиру Крушедолу.

08/05/2024

На данашњи дан 8. маја 1867. године последња турска посада напустила је Београдску цитаделу. За њима, Србију напушта Али-Риза паша, што је означило крај вишевековне окупације Србије.

06/05/2024

На данашњи дан, 6. маја 1818. године у манастиру Враћевшница, Крагујевац је проглашен за престоницу Србије. Овај предлог Кнеза Милоша Обреновића нахијски кнезови су, на Ђурђевданској скупштини, једногласно прихватили.
Проглашењу Крагујевца за престони град претходила су бурна историјска дешавања. Након Другог српског устанка Кнез Милош је отишао у Горњу Црнућу на Руднику где је привремено боравио са породицом. Иако је од августа 1815. до краја 1817. године као главни српски Кнез требало све време да буде у Београду под сталним надзором Турака, он је из Београда, у којем је било измешано турско и српско становништво, стално бежао, не верујући Турцима који су често, без икаквог разлога, злостављали Србе на разне начине.
Поједини историјски документи указују да се Кнез у избору престонице премишљао између Пожаревца и Крагујевца. Писмо књажевог секретара Димитрија Ђорђевића од 20. јула 1817. године потврђује да је Обреновић тада већ донео одлуку и да је у Крагујевцу започео изградњу конака.
Крагујевац је у то време имао 193 куће са 378 пореских глава и заузимао је изузетно повољан географски положај, довољно удаљен од турских гарнизона који су били стационирани у Јагодини и Београду. Такође, близина планине Рудник на којој су почеле све претходне борбе против Турака уливала је сигурност Кнезу Милошу. Истовремено, Крагујевац је био подједнако удаљен од свих нахија у Србији. У непосредној близини налазиле су се Гружанска, Лепеничка и Јасеничка нахија чије је становништво, као и у Крагујевцу, било хомогено. Град је у то време имао готово чисто српско становништво и само једну турску породицу. У Крагујевцу, из којег је могао несметано да управља земљом, Кнез је имао највише личних веза.
Захваљујући престанку турске владавине Крагујевац полако губи одлике балканске паланке и гради се попут модерних европских градова. Томе у великој мери доприносе бројни чиновници, трговци, занатлије и војска, који се досељавају у новонасталу престоницу.
И сам Кнез може се назвати првим модерним урбанистом. По Милошевој замисли, варош добија две целине. Једна је резиденцијална, са Милошевом придворном црквом на десној обали, и дворским комплексом изграђеним на брежуљку на левој обали Лепенице, поред пута који је водио ка Краљеву.
У другом делу града, код камене ћуприје, у којем је делимично сачувано неколико објеката, зграде се обнављају и Милош ту насељава занатлије, трговце и чиновнике правећи модерно насеље, односно нову варош.
Кнез Милош је у ослобођеној Србији први започео са изградњом и планским одржавањем путева и мостова. То је било итекако важно за развој града који је био раскрсница путeва ка Горњем Милановцу, Тополи, односно Београду, Јагодини, Чачку, Краљеву, Крушевцу и Свилајнцу.
Проглашење Крагујевца за престони град, „столицу Србије“, имало је изузетан значај. Тада започиње свеопшти развој града у којем се оснивају најзначајније институције модерне српске државе.

05/05/2024

ХРИСТОС ВАСКРСЕ! ВАИСТИНУ ВАСКРСЕ!

30/04/2024

Трећег дана Деветог Сабора Краљевске Куће Обреновић, 28. априла 2024. године, свечано су обележене Цвети - Слава Дома и Фондације Краљевске Куће Обреновић.
Свету Архијерејску Литургију у Старој Цркви у Крагујевцу служио је Епископ шумадијски Г. Јован уз саслужење свештенства Архијерејског Намесништва.
Том приликом резању колача које је обављено у склопу Свете Литургије, а за здравље и напредак чланова витешке Куће, присуствовао је и Њ.К.В. Принц Предраг Обреновић Јаковљевић.