18/09/2025
Александар Дероко (Београд, 16. септембар 1894 - Београд, 30. новембар 1988), цртеж Хиландара из 1984, цртеж хиландарског монаха уз огњиште из 1956, и Дероко у костурници Хиландара 1954. године:
Када је 1954. године први пут боравио на Светој Гори, пешице или на мазги је обилазио споменике културе на овом полуострву. У својим записима оставио је једно размишљање о Хиландару на које вреди подсетити данас:
„Хиландар је, као старина која нам лежи на срцу – један. Треба овде рашчистити неке појмове: Грци се, сасвим безразложно, боје тога што Хиландар лежи на срцу и неком другом осим њих. Шовинизму не би требало да буде места. Ни српском. Никакве такве претензије на Хиландар нема нико. Он је био ‘царски манастир’, али пре свега цара Алексеја Комнена, а тек уз то и Душана, и то није сметало Комненима ни Палеолозима. Он и данас, као и увек што је био, остаје пре свега један знаменити грчки манастир, на грчкој територији. То што су га Срби обновили, населили (добили да га уреде и одржавају као свој на, и тада, грчкој територији), то је била једна манифестација сагласности. Ти главни услови остали су скоро непромењени. Зашто исти облик сагласности не би могао и даље остати? Срби би имали задовољство непрекинуте традиције од толико векова, а Грци реноме културних, широких и супериорних погледа. Рекли смо да је монаштво уопште у кризи. Није овде у питању само верски мотив. Поред основног разлога за постојање, манастири су, са гледишта културе, уметности и науке, драгоцене ризнице и музеји. Хиландар у свему томе има за нас посебан значај. За њега су везана имена најкултурнијих наших људи средњега века, Светога Саве, Доментијана, Теодосија, Данила Другог, и још многих других. Важно је да и данас тамо буде људи способних да га одрже. И ту можемо бити мирни. Има их.”