05/12/2025
ХРОНОЛОГИЈА ЗЛА – посљедњи дио
Сјећање на 7. и 8. децембар 1941. године
07. децембар 1941. године
Послије осам дана тишине, послије осам дана само спорадичних усташких напада на поједина села, зло је тог недјељног јутра експлодирало.
Из Челића, Кораја, Брезовог Поља, Јањара, Бијељине и Брчког кренуле су усташке јединице, праћене наоружаним и ненаоружаним цивилима, на сва српска села у њиховој околини. Немилосрдно су убијали све оне који нису могли, или нису жељели, да побјегну у шуме, под заштиту Југословенске војске у отаџбини.
Дугачак је списак села која су нападнута тога и сљедећег јутра, а још је ужаснији списак злочина који су почињени. Поново страдају цивили, поново се убијају и муче дјеца, бебе, старци… Српска крв поново оставља траг на свјежем снијегу. Убија се без кривице, без разлога. Једина „кривица“ тек рођене бебе јесте што је рођена у православном селу – и то јој постаје смртна пресуда.
Тутњевац, Пушковац, Милино Село први су на удару тога јутра и дешавају се незамисливи злочини које углавном чине цивили.
🔹У Тутњевцу страдају многе породице, али Миловановићи су најбројније жртве – тек стасали шеснаестогодишњаци и седамнаестогодишњаци падају од крвавих ножева.
🔹Пушковац нестаје у диму и крви. Страдају дјеца од 4 године (Марковић Радован) и старци од 71 године (Мика Јовић), Рикановићи, Рикићи, Секулићи, Марјановићи, Новаковићи…
🔹У Милином Селу Бурхо Бегић и Хуска колар понављају своју морбидну „игру“ – бацају дјецу у ваздух и покушавају да их у паду дочекају на нож. Дјеца Јове и Иванке Накић, Марина (5) и њен брат Здравко (3), умиру на тај ужасан начин пред разулареном масом која бодри Бурху и Хуску. Страдају и Јањићи, Митровићи, Медићи, Рикановићи…
🔹На другој страни, у Брезовом Пољу, страдају Милићи и Ђокићи, а посебно је ужасно страдање трогодишњег Пере Ђокића, који је пред својим оцем Владимиром ударан од зида до смрти. Кажу да је Владимир полудио од призора сопственог дјетета чији се мозак просипао по соби; да је на крају почео неконтролисано да прича и да се лудачки смије. Заклали су и њега, а мртвог сина му ставили на лице.
🔹У Брусници се понавља масакр и страдају Попадићи, Стевановићи, Миљићи, Лујићи, Михајловићи и Симикићи. У Симикићима усташе из Челића кољу троје дјеце Милорада Симикића: бебу Стојана (1), кћер Василију (10) и сина Цвику (17). Врисак дјеце пара очево срце док покушава да се отме од усташа који га држе и тјерају да гледа. Послије тога заклали су Милорадову браћу, Васлија (47) и Тодора (51). Избезумљеног Милорада на крају убијају лопатом.
🔹У Вакуфу вежу људе и воде их у Лопаре „на испитивање“, гдје убијају петоро Ђурића, петоро Крстића и четворо Лукића.
🔹Из Пирковаца страдају Јовићи, Тодићи и петоро Лукића, од којих су двоје малољетна дјеца Луке Лукића, Стоја (2) и Душанка (5).
🔹У Козјаку страдају Јовићи, Ристићи, Нешковићи, Петровићи, Пајићи.
🔹У Лопарама је велико стратиште. Убијају се и домаћини из Лопара: Алексићи, Дејићи, Јурошевићи, Лукићи, Митрићи, Симикићи, Шакотићи… а доводе се људи и из сусједних насеља и ту убијају. Крв тече потоцима.
Дан је почео крвљу и крицима и тако је и завршен. Мртви на све стране које нико не сахрањује, пљачка и крађа, паљење кућа… и пјесма са којом се злочинци увече враћају у своје домове са крвавим рукама, ножевима и одијелом. Да одморе до сутра и да наставе даље.
******************************************
08. децембар 1941. године
Ујутро се ужас наставља. Тешко је описати сав ужас, па ћу покушати да га илуструјем са неколико примјера.
🔹Пукиш је нападнут у раним јутарњим сатима. Преживјели свједоче да је то била страшна бука и галама када су кренули. Људи су бјежали, али неки су остајали, надајући се и вјерујући да њихове комшије и познаници бар неће дирати жене, дјецу и старце. Веома погрешна одлука.
Према казивањима, прво су ишли мушкарци наоружани пушкама, вилама, сјекирама и ножевима. Они су убијали и клали свакога кога су нашли. Иза њих су ишле жене са сепетима и воловским и коњским запрегама, пљачкајући куће и стоку. Посљедња су ишла дјеца са упаљеним бакљама и палили већ опљачкане куће. Злочин као породични излет.
🔹Јовичићи су први страдали: Стана (3), Ристо (4) и Ђука (7), као и њихова мајка Цвија и отац Ристо – сви су заклани у некој штали гдје су се покушали сакрити. Тешо и Тејо, близанци од 26 година, заклани су један по један на кућном прагу, пред очима њиховог оца Јована. Незапамћен бол, незапамћен злочин.
🔹Дубравице су мјесто још једног покоља. За то јутро убијено је преко четрдесет цивила, од којих је осморо било малољетно, двоје бебе од неколико мјесеци. Поклани су Алексићи, Јањићи, Лугоњићи, Перићи, Томићи, а најстрашније страдају Драгичевићи – десет невиних душа из једне куће.
🔹Посебно је потресна судбина бабе Јованке (71), удовице Пере Драгичевића. С њом су у кући били синови Јово (45) и Милан (32), снаје Стоја (39) и Мара (29) и унучад: Његован (4), Јелена (17), Рајка (3 мјесеца), Милорад (3), Славко (😎. Све су их везали и почели крвави пир. Баби Јованки су се ругали док је молила да убију њу, а да пусте дјецу и унучад; рекли су јој да ће она остати посљедња да гледа.
🔹Редом су клали: Јелену, њеног брата Његована, па њихову мајку и оца, затим троје унучади од млађег сина, а на крају и Марy и Милана. Потом су одвезали већ полумртву бабу Јованку и заклали и њу. Ову страшну причу послије рата је испричао један од учесника злочина.
🔹Када је попаљен Пукиш, усташе, арлаучући, иду према Смиљевцу, гдје убијају Ђогу Стојана (31) и његово двоје дјеце Добрилу (2) и Ђорђа (4), а убијају и Гајиће, Будимчевиће, Цвјетиновиће, Смиљиће и троје дјеце Лакића: Стојана (1), Стоју (4) и Илинку (3).
🔹У Кореташе долазе око поднева. Први на удару су Симеуновићи, који, умјесто да послушају савјете и побјегну у шуме у Бузекару, остају код својих кућа, вјерујући да се дјеца, жене и старци не нападају.
🔹Када се зачула бука и галама из правца Смиљевца, баба Стана, која је чувала унучад, склонила се с дјецом у неко шибље и ту затекла бабу Ристушу Марјановић са двоје унучади, која је побјегла из Пукиша. Надолазећа руља их је брзо открила и повела према кућама Симеуновића.
🔹Одмах су убили браћу Милу (71) и Милана (69) Симеуновић, затим су заклали Росу Симеуновић (50), која је преживјела клање, али је од посљедица умрла послије неколико мјесеци. Док жене пљачкају куће, а дјеца их пале, њихови мужеви и очеви почињу да кољу.
🔹Жена из Јовичића, која се крила нешто даље, чула је врисак бабе Стане: „Немојте, ђецу, браћо моја!“ Поклали су их све. Мала Стана, од четири мјесеца, била је ножем прикована за шљиву; Милица (2) и Вида (4), кћерке Милана Симеуновића, рањене ножевима, живе су бачeне у кућу која је горјела; Цвију (14) су заклали, а потом и бабу Стану.
🔹Затим почиње вриска бабе Ристуше Марјановић, која очајнички покушава да тијелом заштити своје унучади. Нашли су их у локви крви – на њој безброј убода ножевима и сјекирама, а њене унуке Милка (5) и Пелка (7) лежале су испод ње, убијене упркос њеним покушајима да их заклони. Зло је достигло свој максимум.
🔹У Кореташима иду редом, пљачкају и пале углавном празне куће, али у Васићима налазе Цвију (46) и убијају је. У Пајићима, на њиви недалеко од куће, сјекирама убијају Ружицу Пајић (43) тако да од ње практично ништа препознатљиво не остаје. У Давидовићима на кућном прагу убијају бабу Јоку (81); њен син је налази живу, али је није могао спасити. Све куће у Кореташима су запаљене.
🔹У Бузекари, одмах послије Кореташа, убијају четворо Антића; у Илићима двоје дјеце Јове и Петре Илић, сина Раду (2) и тек рођену кћер Радинку.
🔹У Лазићима, у застрашујућем злочину, убијају четворо дјеце Трифка Лазића: четворомјесечне близанце Душанку и Неђељка, сина Симу (3), кћер Ђуку (7) и њихову мајку, супругу Трифкову, Цвију (39).
🔹Страдају и Радићи, Јовичићи, Максимовићи… У Бузекари страдају и Којићи који су побјегли из Брезика. Већи злочин спријечила су двојица четника који су из даљине запуцала, па су се усташе разбјежале.
🔹Бобетино брдо и Мртвица такође ужасно страдају тај дан. У Бобетином брду страдају Јовановићи, Максимовићи, Радовановићи, дјеца Трифковића...
🔹Мртвица гори и страда још једном. Име села изгледа као страшна метафора зла које га прати. Усташе из Кораја кољу деветоро Гаговића ( и за тај злочин је комунистичка казна била 2 године затвора, са ранијим отпуштањем), страдају и Крстићи и Миланковићи и Тешићи.
🔹Страда грешком и један КРУНИЋ јер је Бурхо Бегић наредио да се Крунићи не дирају , свјестан чињенице ад су Бегићи у Корају потомци Ђорђа Крунића. Трагедија је да је неко чији су преци били Срби, постао један од највећих кољача Срба на тим просторима.
Бурхо Бегић је једини злочинац кога су комунисти казнили и објешен је у Лопарама на Крстовдан 1946. Сви остали злочинци су прошли испод радара и постали добри комунисти, функционери и чак и милиционери послије рата.
Стјепана Смодиша су 1943 године у Пушковцу ухватили четници и убили га послије "испитивања" које је трајало неколико дана
🔹ЈЕДАН ОД НАЈМОРБИДНИЈИХ ДЕТАЉА ВИДЉИВ У КЊИГАМА УМРЛИХ ЗА КОРЕТАШЕ, МРТВИЦУ, ПУКИШ, МИРОСАВЦЕ, БУЗЕКАРУ и СРПСКЕ ДУБРАВИЦЕ ЈЕСТЕ ДЕТАЉ ДА СУ СВИ САХРАЊЕНИ ТЕК 21. и 22. ДЕЦЕМБРА. 15 ДАНА ПОСЛЕ УБИЈАЊА НИКО НИЈЕ МОГАО ДА ПРИЂЕ МРТВИМА:
ВАСО РАДИЋ познатији као Васо Аџија први се вратио и сахранио сам све Бузекарчане јер је желио да родбина не види унакажена тијела њихових мртвих које су пси развлачили.
*****************************************
437 невиних живота
🔹У ова два дана страдала су 437 цивила. Тешко је свакога набројати, иако свака душа заслужује да буде поименично поменута. Овдје су наведени само најпотреснији примјери.
Посебно издвајам нешто што сам скоро нашао истражујући ове злочине:
🔹Прота Бранко Поповић је записао:
„ЖИВАН КРСТИЋ, рођен 1941. од оца Крсте Крстића и мајке Цвије Симеуновић из Миросаваца, убијен са 22 убода ножем, у Кореташима. Сахрањен на гробљу у Смиљевцу.“
Прво питање било је: како дијете из Миросаваца у Кореташима, и откуд Крстићи и Симеуновићи у тој причи? У Миросавцима нико није знао да су тамо постојали Ристићи. Сјетио сам се бабе Руже Гашић из Миросаваца; рекла је:
„Били су, сине, Ристићи. Крста и брат му Данило. Крста био ожењен из Симеуновића.“
Тако се сложила слика: послије напада на Миросавце, његова мајка Цвија побјегла је са малим Живаном у Кореташе, код Симеуновића, који им нису род, али су их примили. На жалост, исти они који су побили све по Миросавцима стигли су и до Кореташа. Мали Живан није успио побјећи од смрти. Судбина овог дјетета је судбина читавог нашег народа – и не смије се заборавити.
ПОСТРАДАЛА СЕЛА И ПУСТОШ
У усташком извјештају, који такође постоји, пише да је шест села потпуно ненастањено и да у њима нема услова за живот:
Миросавци, Мртвица, Кореташи, Смиљевац, Пукиш и Дубравице Српске.
На овим просторима више од шест мјесеци нико није живио. Плански је убијано становништво без обзира на пол и узраст, украдена или побијена стока, уништен животни простор паљењем штала, чардака, залиха хране и сваке куће. Нисам правник, али ово има све одлике геноцида.
🔹Пострадала су следећа села:
Кореташи, Пукиш, Мртвица, Бузекара, Смиљевац, Дубравице, Пиперци, Ражљево, Бобетино Брдо, Козјак, Пирковци, Попово поље, Миросавци, Тутњевац, Пушковац, Милино Село, Забрђе, Брезово Поље, Брусница, Вакуф, Јабланица, Коренита, Крбети, Лукавица, Лопаре, Малешевци, Мачковац, Миладићи, Пипери, Поточари, Сандићи, Станови, Чађавица, Богутово село, Буковица, Магнојевић, Вршани и Брезик.
Симптоматично је да су семберска села у овоме покољу мање страдала, и због раздаљине од Кораја, Челића и Брезовог Поља, и због чињенице да је тамо гдје су били војници Југословенске војске у отаџбини било веома мало или нимало жртава.
🔹Слијепчевићи су најбољи примјер: иако у непосредној близини Брезовог Поља, у том покољу није било жртава, јер је капетан Лека Дамјановић из Слијепчевића. Симптоматично је и да су та иста села 1944. године, када је ојачао комунистички покрет, поново страшно страдала од усташа (Буковица, Магнојевић, Коренита, Драгаљевац и др.). И то нешто значи – ко умије да чита.
**********************************************************
ЗАВЈЕТ СЈЕЋАЊА
Због свега овога, због ових невиних душа, због нас и наше дјеце, морамо да причамо и да памтимо, да нам се не понови. Још једном понављам: не тражим освету, него тражим сјећање. Тражим запаљене свијеће и име сваке жртве, да је поименично у молитвама поменемо.
Зато вас молим:
🔹 Подијелите ову објаву.
🔹 Дођите на ПАРАСТОС у Кореташе, 7. децембра у 13 сати, да се заједно помолимо за душе страдалих.
И ове године, 7. и 8. децембар падају у недјељу и понедјељак, као и онда када се злочин догодио.
И то је неки знак.
Милутин Тешановић
