04/09/2025
Kada čovjek bude samo čovjek, kategorija tako rijetka da kad se pojavi ne znaš šta da uradiš da bi se zahvalio.
Srbijanski pisac o Zmajevima, ali nije on samo srbijanski, on je pisac svih nas, pisac kojeg bismo svi trebali osjećati bar malo u sebi.
"Bosna i Hercegovina nakon trideset i nešto godina prošla je u drugi krug velikog takmičenja.
Ali ono što imponuje nije samo rezultat,
Već osmesi i radost.
Skoro je legendarni fudbaler Vladimir Jugović rekao šta današnjim sportistima nedostaje,
Kaže – osmeh i uživanje u igri. -
Gledajući Bosnu, vidiš upravo to.
Osmeh.
Nije im to posao, nego život.
Ne deluju kao surovi profesionalci, nego kao momci iz kraja,
Sa kojima možeš da se družiš.
Odrastali su uz priče o Tanjevićevoj Bosni koja je bila prvak evrope, i Mirzi Delibašiću,
Koji je, iako je mogao da bira gde će da živi, ostao u Sarajevu kad je bilo najteže.
Ostali su i oni uz Bosnu, u kojoj je uvek teško,
Jer bi svi da uzmu nešto njeno, a malo ko da joj da.
Umesto da je puste da bude i ostane svoja.
Svako od ovih momaka imponuje na svoj način.
Posebno Aleksandar Lazić – simbol Bosne i Hercegovine.
Dokaz da ima mesta za svakoga, pod uslovom da je čovek.
Pre 32 godine ih je do četvrtfinala predvodio Nenad Marković,
Momak iz Doboja, koji nije sanjao o velikim Srbijama i Hrvatskama,
Nego je ponosno nosio dres Bosne i Hercegovine.
Danas ih predvodi Nurkić, za koga su govorili da je van forme.
Vratio se, ne samo zbog sebe, nego zbog svih koji veruju u tim.
Uz njega su Atić, Vrabac, Kamenjaš i ostali.
I trener, koji je tu ne zbog para, nego iz ljubavi prema narodu.
Od prve do poslednje sekunde sav u emociji.
Sigurno bi i sam ušao da podeli pas ili šutne, kad bi pravila dozvolila.
Nisu samo dobar tim.
Oni su dobri momci.
Bosna nije samo ekipa, nego i priča,
Koja nadilazi podele i nosi posebnu emociju.
Zato ni onaj ko gleda sa strane ne može da ostane neutralan.
To je ono što raduje – ne samo pobede, nego istinska radost ljudi,
Koji su u njima prepoznali sebe.
Bosna i Hercegovina je, za mnoge, Jugoslavija u malom.
Osim Nurkića, pitanje je ko od njih ima milionske ugovore.
Ali svi imaju srce da stanu rame uz rame sa daleko plaćenijima.
To je Bosna – večiti prkos i ponos.
Nisu došli da budu šampioni.
Došli su da igraju košarku.
I to je najlepše.
Ne imperativ pobede, nego želja da se igrom obraduje narod
I vrati osmeh na lice.
Zato se nije igralo samo u Limasolu na Kipru,
Nego i u Zenici, Trebinju, Bihaću, Živinicama, Gračanici, Prijedoru, Stocu,
U Goraždu, Travniku, Visokom, Gradačcu, Sanskom Mostu, Brčkom…
Svuda gde je Bosna.
Tačnije – u celom svetu.
Jer gde god da je čovek, tamo je i duša bosanska.
I hercegovačka, naravno.
Na trenutak su Sarajevo, Banja Luka, Mostar i Tuzla disali u istom ritmu.
Nisu se tražile razlike, nego sličnosti.
Kada to shvati region, svima će biti bolje.
Jer Bosna objedinjuje.
I nije čudo što je baš odatle poteklo toliko divne poezije i proze –
Od Meše, Ive, K**e, Jovana, Alekse, Josipa, Branka… i da ne nabrajam.
Bosna je upravo to.
Pesma.
Najlepša pesma.
A ovi momci su je samo nastavili.
I tek će."
Stefan Simic
