31/07/2026
Svako ko je imao prilike da odrasta u sedamdesetim i osamdesetim godinama u Jugoslaviji, sigurno se seća jednog od simbola ove države - crvenog kioska koji je imao različite namene - počev od prodavnica namirnica, preko novinarnica i poslastičarnica pa sve do stanica za žičare na planinama ali i za kućicu za graničnu policiju. Ali ipak ona najpoznatija je verovatno bila prodaja "najukusnijih" viršli na svetu.
Poljoprivredni kombinat Beograd bio je najveće preduzeće socijalističkog doba, sa ogromnim proizvodnim i prehrambenim kapacitetima. Čelnici preduzeća krajem 60-ih godina su došli na ideju prodaje hrane na ulicama. Na sreću mnogih stanovnika Beograda, raspisuje se konkurs pod nazivom "Beogradski kiosk", za arhitekte koji će zamisao sprovesti u delo.
Tako 1967. godine na konkursu pobeđuje projekat mladog slovenačkog arhitekte Saše J. Mahtiga koji je sadržao plastične kioske, pod stručnim nazivom K67 ( K-kiosk, 67-godina kada su projektovani). Njih je bilo moguće postaviti samostalno ili kao udruženu kompoziciju i predloženi su u više boja poput plave, bele, žute i crvene.
Iako je imao prethodnika drvene konstrukcije, crveni kiosk je po pojavljivanju odneo svu slavu. Koncept prodaje viršli i kobasica na ulicama te 1967. godine, zaživeo je preko noći. Kiosk je bio jarko crvene boje, a na njemu su belom bojom bile ispisane 3 magične reči "Viršle u zemički".
Ubrzo ovo postaje nezaobilazno mesto svraćanja učenika osnovnih i srednjih škola krajem 1970-ih i početkom 1980-ih i ujedno začetak fast food kioska u Beogradu i šire. Proces je bio sledeći: naručite viršlu u zemički, radnica raseče kiflu na pola, metalnim hvataljkama izvadi vrelu viršlu iz lonca, stavi je u ne baš tako svežu zemičku, i upita vas čuveno pitanje: "senf?". Ako je odgovor potvrdan, dobijate razvodnjeni Centroproizvodov senf, a onda se sve to umotava u tanki šuškavi papir sa odštampan logom PKB-a i po želji odaberete i jogurt u roze trouglastom pakovanju.
I pored ovog svega ove viršle mnogi još uvek pamte kao najukusnije i dugo su živeli u ubeđenju da ni njihove mame, bake, tetke ne mogu tako dobro da ih spreme kao što su radnice u crvenim kioscima mogle... To je stvarno bio neki potpuno drugačiji ukus, koji ni danas ne može da se nadmaši... Ovo zadovoljstvo je Beograđane 1975. godine koštalo 6 dinara i obično su se viršle naručivale u paru. Samo par godina kasnije cena je porasla na 35 dinara, a mogle su da se plate i JTO (jugoslovenski topli obrok) bonovima.
Kiosci su bili prisutni na ulicama sve do sredine 80-ih godina, ali momenat njihovog konačnog nestanka nije tačno poznat. Očigledno su podlegli pritisku pojave nove brze hrane u vidu pljeskavica i peciva i polako se povukli sa scene... Ipak kvalitet Mahtigovog dizajna dobio je i međunarodnu potvrdu — njujorški muzej MoMA uvrstio je K67 u svoju prestižnu zbirku još početkom 1970-ih.
Naš čuveni književnik i ljubitelj Beograda Momo Kapor je u svom tekstu "PKB nostalgija" napisao:"Putovali smo po svetu i jeli sve moguće vrste kobasica, počev od kranjskih u ekspresima Beograd–Ljubljana. Probali smo, tako, paprene mađarske, najbolje francuske, i nemačke vurstele, londonske sosidže sa ukusom kuvane slame na buvljoj pijaci Portobelo Roud i njujorške hot-dogove sa kiselim kupusom – uzalud! Nijedne kobasice na svetu nisu bile ni prineti onima PKB-ovim" .
Slažete li se sa Momom i jeste li vi među onima koji ne bi pitali za cenu samo da još jednom pojedu viršle iz crvenog kioska?
