30/10/2025
IN MEMORIAM
Konstantin – Kojo Cvijanović (Vranjak,12.avgusta 1954 – Modriča, 29.oktobra 2025)
ODLAZAK UMORNOG „UMETNIKA!“
U sredu, dvadesetdevetog oktobarskog dana, svojim morima zaplovio je Konstantin – Kojo Cvijanović.
Mirno, tiho. Bez bure i oluje. A snažni talasi su udarali u sve umornija jedra od aprila 2020.godine.
Dakle, punih pet i po godina borio se sa teškom bolešću koja je, poput krvoločne zveri, sve više nasrtala. On joj se odupirao, dok nije u potpunosti posustao.
Vest o smrti po dobroti retkog čoveka proširila se brzinom svetlosti. Mnogi su ga pamtili, mnoge je svojevremeno nasmejao, obradovao, uljudno pozdravio.
Bio je mesar ceo svoj život. Zanat ispekao pre više od pola veka, pa su ga dugo mnogi smatrali prvim u svojoj branši u modričkom kraju. Možda i šire. Radeći marljivo i predano ono što najbolje zna i što toliko voli, Kojo Cvijanović (za prijatelje Sivac) i tada je čoveka stavljao na prvo mesto: da ga počasti srdačnošću i blagošću, ljudskom dobrotom, po koji put služeći se šalama, dosetkama, brojnim anegdotama.
Čovek izuzetne širine, prijatelj svakom ljudskom stvoru, mangup u pravom smislu reči, boem bez konkurencije... Konstantin – Kojo Cvijanović bio je sin, otac, suprug, brat, rođak, k*m, prijatelj. Nikada ljude nije delio po veri, naciji, boji kože, jeziku... Olako je prepoznavao dobre i one druge. I za svakog je imao toplu reč, nudeći im bezuslovno i dušu i srce. Njemu od svega što ostane.
Odlasci dragih ljudi mnogo su ga pogađali, ali vešto je to prikrivao. Tugovao je nekako sam, krišom, da niko ne vidi. Smrt Milana Jelića, prijatelja iz rane mladosti, bila je udarac od kojeg se nikada nije oporavio. Onda su odlazili otac, pa majka, pa supruga. On već sa lošim dijagnozama i u invalidskim kolicima „gurao“ je kroz život. Stigao blizu 71.stepenice i zauvek se zaustavio.
Modrička legenda je živela relativno kratko, ali će dugo trajati. Pamtiće ga mnogi. Zaslužio je to.
Dok mu je bilo do pesme svojski se predavao umetnosti te vrste. Bora Spužić, Latif Havkić, Šaban Šaulić, Vida Pavlović, Savo Radusinović, Milanče Radosavljević... Njegove noći su uglavnom bile prekratke, a onda je došla bolest da sve pokvari.
Aprila 2020.godine.
Ni aprili nisu što su bili. Godine 2025.gledao je nekoliko zalazaka sunca oktobarskog i zauvek se preselio u večnost.
Kojo „Sivac“ nije mnogo govorio, a puno je kazivao. Odmeren, blag, trpeljiv, dobrostiv, ama dobar čovek, a u ovom trenu izgleda da dobri nekako odlaze pre svakog vremena.
Konstantin Cvijanović mnogo je čitao, slušao radio, gledao televiziju. Bio je izuzetno informisan o svim zbivanjima u zemlji i svetu. Čitao je dela velikih Ive Andrića, Meše Selimovića, Miloša Crnjanskog i tako dalje. E, da: dok je o Stražilovu pisao poslednje stihove, slavni Miloš Crnjanski kao da je poznavao našeg Koju, te je svoje reči merio, nije brojao:
„Lutam, još, vitak, sa šapatom strasnim
i otresam članke smehom prelivene,
ali polako tragom svojim slutim,
tišina će stići kad sve ovo svene,
i mene, i mene!“
I stiže, poštovani Konstantine Cvijanoviću, tišina i tebe. I tebe. I nas će, kada dođe red, a do tada ostaje da te čuvamo u najlepšim sećanjima i uspomenama.
Putuj mirno, prijatelju, uz one Venclovićeve: „Dovle doplovivši, vetrila svoja spustivši, u tvrdom pristaništu ćutanja. Da pristanemo!“
Sahrana Konstantina Cvijanovića je u petak, 31.oktobra, povorka polazi u 13 časova ispred porodične kuće, Ulica Dobojska, a počivaće na Gradskom groblju u Modriči.
