Ipress Šabac, Šabac (2025)

30/08/2025

THE SHOW MUST GO ON

“The Show Must Go On” (“Šou se mora nastaviti”) je pesma grupe Queen sa njihovog albuna “Innuendo” iz 1991. godine.

Iako važi mišljenje da ju se napisao Fredi Merkjuri i da ona predstavlja njegovu oproštajnu pesmu, to je samo delimično tačno. U stvari, osnovu je napisao gitarista Brajan Mej, inspirisan upravo Merkjurijevom borbom sa bolešću, njegovom hrabrošću i istrajnošću u poslednjim danima. Pesma koju je otpevao kad niko nije verovao da može.

Merkjuri je bolovao od side, iako se to tada nije zvanično znalo. Sredinom 1991. već je bio toliko bolestan da je jedva hodao, pa je Mej bio zabrinut da li će on biti i fizički sposoban da otpeva tako zahtevnu pesmu. Zato je demo verzije otpevao upravo Mej iako je morao da koristi falset na pojedinim, previsokim, deonicama.

Međutim, na iznenađenje svih članova grupe, kada je došlo vreme snimanja, Fredi je došao u studio, popio malo votke, ustao, rekao: “Ima da je jeb**o otpevam, dušo!“ i onda otpevao celu pesmu bez greške iz prvog pokušaja.

“Krenuo je i rasturio, potpuno je pokidao taj vokal.”
— sećao se kasnije Mej.
Nakon toga, Fredi Merkjuri već je bio preslab da bi snimio spot, pa za njega nije rađen novi materijal, već je sačinjen kolaž od spotova grupe načinjenih između 1981. i 1991. godine.

Tekst pun aluzija

Pesma govori o životu na sceni uopšteno, o tome da se svi lični problemi moraju ostaviti pozadi kada se nastupa, a tekst je pun aluzija i metafora. Na kraju, tekst govori o odlučnosti i želji za životom:”I have to find the will to carry on with the show" (“Moram da nađem volje da nastavim šou“)

Džim Haton, Merkjurijev partner u poslednjih šest godina njegovog života jednom je izjavio da postoji stih koji najbolje opisuje Fredijeve poslednje dane života.

“Po mom mišljenju, stih koji je najviše autobiografski je: “My make-up may be flaking but my smile still stays on” (“Šminka mi se može biti ljušti, ali osmeh mi ne silazi”). Bilo je upravo tako. Bez obzira koliko je Frediju bilo loše, on nikada nije gunđao niti tražio bilo kakvo saosećanje. Ta bitka je bila samo njegova i ničija više, i on je uvek pokazivao hrabro lice, uprkos sve goroj situaciji.” izjavio je Džim u intervjuu 1994. godine.

Nažalost, Fredi Merkjuri nije uspeo da pesmu nijednom izvede na nastupu. Preminuo je 24. novembra 1991. nedugo po objavljivanju albuma. I danas važi za jednog od najboljih pevača koji su ikada živeli.

30/08/2025

PUSTINJSKA LISICA: ŽIVOT I SMRT ERVINA ROMELA

Ervin Romel, nemački komandant poznat kao „Pustinjska lisica“ zbog svoje lukavosti u Severnoj Africi tokom Drugog svetskog rata, rođen je 15. novembra 1891. godine u Hajdenhajmu, Nemačka.

Romelov otac i deda bili su učitelji, ali je on za sebe izabrao vojnu karijeru i 1910. prijavio se u nemačku vojsku kao kadetski oficir. Borio se u Prvom svetskom ratu kao poručnik gde je odlikovan za hrabrost i prepoznat kao sposoban lider. Dok su drugi obećavajući oficiri u njegovoj situaciji tražili ratno mesto na generalštabu, Romel je ostao u pešadiji kao oficir na prvoj liniji. Nakon rata pohađa razne vojne akademije i piše važan udžbenik o pešadijskoj strategiji.

Nakon izbijanja Drugog svetskog rata 1939. godine, Romel je imenovan za komandanta Sedme oklopne divizije koja je imala zadatak da osvoji Francusku. Iako je imao malo ratnog iskustva s oklopnim vozilima, odmah je shvatio njihov potencijal i odigrao vodeću ulogu u nemačkom trijumfalnom pohodu kroz Francusku u maju i junu 1940. godine.

U februaru 1941. Adolf Hi**er imenovao je Romela za komandanta Afričkog korpusa Vermahta u Libiji kako bi pomogao skoro poraženim Musolinijevim trupama. Britanski komandanti u Severnoj Africi nisu bili upoznati sa Romelovim sposobnostima, pa je on do maja osvojio gotovo sve teritorije koje su Italijani izgubili tokom savezničke zimske ofanzive. Romel je postao poznat kao Pustinjska lisica zbog svojih elegantnih zamki i smelih iznenadnih napada. Za zasluge, Hi**er ga je unapredio u čin feldmaršala.

Godine 1942. Romel je sa svojim Afričkim korpusom stigao skoro do Aleksandrije, ali su ga Britanci zaustavili u čuvenoj bici kod El-Alamejna. U oktobru 1942. britanski general Bernard Montgomeri pokrenuo je veliku ofanzivu protiv Romela u drugoj bici kod El-Alamejna. Suprotno Hi**erovim uputstvima, Romel je naredio povlačenje, a njegov se korpus zaustavio u Tunisu.

Pre konačne predaje Snaga Osovine u Severnoj Africi, Romel je u martu 1943. pozvan u Evropu gde mu je povereno utvrđivanje Atlantskog zida u severnoj Francuskoj radi odbrane od potencijalne savezničke invazije. Pokrenuo je sofisticirani sistem obalnih odbrambenih radova, ali mu je odbijen zahtev za povećanjem broja vojnika. Došao je u sukob s glavnim komandantom u Francuskoj fon Rundštetom zbog zahteva da se oklopne divizije premeste bliže obali. Romel je tada rekao: „Imamo 24 sata da zaustavimo Saveznike ako pređu obalu. Nakon toga niko ih više neće zaustaviti… Rat će biti odlučen na obali…“ Imao je pravo. Kao što je poznato, 6. juna 1944. saveznici su izvršili uspešnu invaziju u Normandiji.

U međuvremenu, veliki broj visokih oficira Vermahta pokrenuo je Operaciju Valkira, zaveru protiv Hi**era jer se smatralo da vođa vodi Nemačku u sigurnu propast. Zaverenici su ostvarili određene kontakte i sa Romelom. On je pozdravio urotu, ali nije prihvatio direktnu ulogu u planiranju atentata na Hi**era. Bilo je govora kako će Romel, popularan kao „narodni maršal“, postati šef nemačke države nakon Hi**erove smrti.

Tri dana pre planiranog atentata, 17. juna 1944. godine, Romel je zadobio ozbiljne povrede glave nakon što je britanski avion napao automobil u kojem se nalazio. Na dan atentata, 20. jula, kada je Hi**er za dlaku izbegao smrt u eksploziji bombe u Vučjoj jami u Istočnoj Nemačkoj, Romel je bio u bolnici. Međutim, uhapšeni zaverenici, mučeni da bi otkrili detalje, pomenuli su i Romelovu ulogu. Hi**er je poslao dva generala Romelu, koji se tek oporavio od povreda, a oni su mu ponudili izbor – samoubistvo i sahranu uz visoke vojne počasti ili streljanje kao izdajnika uz slanje njegove porodice u logor.

Romel je izabrao samoubistvo i 14. oktobra uzeo smrtonosnu dozu otrova. Sahranjen je 18. oktobra sa svim vojnim počastima, a Hi**er je dan njegove sahrane proglasio danom nacionalne žalosti.

30/08/2025

OD RADNIČKOG I PODRINJA DO MAČVE – ISTORIJA ŠABAČKOG FUDBALA

Fudbalski klub Mačva osnovan je u maju 1919. godine, a prvu utakmicu odigrao je 21. septembra iste godine na Kasarskom polju protiv „Srpskog sportskog kluba“ iz Mitrovice i izgubio rezultatom 4:2.

Tokom međuratnog perioda fudbal je postao najpopularniji sport u Šapcu, a Mačva je stekla veliku popularnost i dobila nadimak „Provincijski Urugvaj“. Klub je 1930/31. nastupao i u prvoj ligi, ali je brzo ispao.

Posle Drugog svetskog rata, klub je obnovljen pod imenom FK Radnički, da bi 1946. promenio naziv u Podrinje. Pod tim imenom stigao je 1951. i do Prve lige Jugoslavije. Te godine vraćeno je i staro ime – Mačva. Sezona u eliti pamti se po pobedama u gostima protiv Crvene zvezde (2:1) i Partizana (3:0).

U narednim decenijama klub je najčešće nastupao u drugom i trećem rangu takmičenja, a 1989. stigao je i do polufinala Kupa Jugoslavije, gde ga je zaustavio Partizan.

Nakon raspada SFRJ, Mačva je igrala u ligama SR Jugoslavije, da bi 2002. ponovo izborila Drugu ligu. Od 2017. godine klub se našao i u Superligi Srbije, gde je u debitantskoj sezoni uspeo da izbori opstanak.

Danas se Mačva i dalje takmiči u okviru domaćih liga, a u njenoj istoriji ostaje zapisano da je klub dvaput menjao ime, ali se na kraju uvek vraćao starom i prepoznatljivom nazivu – Mačva.

Imena kroz istoriju:

FK Mačva (1919–1944)

FK Radnički (1944–1946)

FK Podrinje (1946–1951)

FK Mačva (1951–danas)

28/08/2025

ARANŽMAN U CRNOM I SIVOM BR 1

Iako je laicima ova slika poznatija iz scene gde Mr Bean nespretno maramicom izbriše glavu i u panici docrta svoju "nakaradnu" viziju, "Whistlerova majka" (kolokvijalni naziv) ima svoj pravo i originalno ime a to je "Aranžman u crnom i sivom br. 1".

To je slika Jamesa McNeila Whistlera iz 1871. g. koja se smatra vrhuncem Whistlerove umetnosti i njegovim najpoznatijim djelom. Slika je prvi put izložena na 104. izložbi Kraljevske akademije za umetnost u Londonu 1872. godine. Smatra se jednom od najvažnijih američkih slika koje se ne nalaze na američkom tlu. Naime, sliku je kupila francuska vlada 1891. godine i izložena je u muzeju d'Orsay u Parizu.

Slika se često koristila u propagandne svrhe poput ovog postera za regrutaciju u Kanadi tijekom Prvog svjetskog rata.

Whistler je na slici naslikao portretnu figuru svoje majke, Anne McNeil Whistler, u strogom profilu. Nekoliko nepotvrđenih priča govori kako je njegova majka bila zamena za model koji nije uspeo doći, te da je slika zamišljena da model stoji, no Whistler je smatrao da je to prenaporno za njegovu majku. Kad ju je vidio filozof i pisac, Thomas Carlyle, pristao je pozirati Whistleru za sličnu kompoziciju, poznatu kao Aranžman u crnom i sivom br. 2., zbog čega je prva slika dobila „br. 1.”

Nadalje, viktorijanska publika nije bila spremna prihvatiti slikarev naziv za sliku koja je očito portret, te je dodan podnaslov: Portret umetnikove majke. No, izvorni naziv slike nam govori kako je pravi cilj slike bio larpurlartistički. Sam umjetnik je isticao kako slika "aranžmane" boja, a ne portrete, te ga je živciralo nazivanje njegovih slika portretima. Tako je u svojoj knjizi „Nežno umeće stvaranja neprijatelja” napisao:

„Uzmite na primjer sliku moje majke, izloženu u Kraljevskoj akademiji kao „Aranžman u crnom i sivom”. To je upravo to. Za mene je zanimljiva kao portret moje majke, ali zašto bi javnost, i da li bi trebali biti, zainteresirani o identitetu portretirane?”

Delo se može opisati kao „aranžman u crno-sivoj boji gdje kroz hladne tonove prikazuje psihičku oštrinu“. Iako se čini jednostavnom, slika naglašava Whistlerov postupak modeliranja tonova pojedinih boja. Također, Whistler postiže delikatnu ravnotežu između različitih pravouganika na slici. Whistler koristi pravougaoni oblik za zavesu, pod i sliku na zidu čime naglašava majčino lice, haljinu i stolicu.

Slika, poznata kao viktorijanska Mona Lisa, predstavlja simbol majčinstva, ljubavi prema roditeljima i porodične vrednosti, te se često koristila u ekonomskom oglašavanju, popularnoj kulturi, ali i parodijama viktorijanskog doba.

27/08/2025

U URGENTNOM PRIJEMU PREGLEDANO 142 PACIJENTA

U Urgentnom prijemu šabačke Opšte bolnice juče je pregledano 142 pacijenata, a na bolničkom lečenju zadržano je 15.

U hirurškom prijemu pregledano je 70 pacijenata, od kojih je sedmoro dece. Najčešće tegobe bile su povrede zadobijene prilikom padova i bolovi u stomaku.

Nije bilo pacijenata povređenih u saobraćajnim nesrećama i tučama. Preko hirurškog urgentnog prijema na bolničkom lečenju zadržano je šest pacijenata.

U internističkom prijemu pregledano je 72 pacijenata, a hospitalizovano devet. Najčešće tegobe bili su bolovi u grudima, mučnina, gušenje i hipertenzija.

26/08/2025

MASAKR U KATINSKOJ ŠUMI - SOVJETSKI ZLOČIN BEZ KAZNE

Nakon što je Poljska podeljena između dva saveznika – Nemačke i Sovjetskog Saveza 1939. godine, oko 450.000 poljskih vojnika bilo je zarobljeno od strane Crvene Armije i poslano u razne zarobljeničke logore. Nadzor nad ratnim zarobljenicima preuzela je sovjetska služba NKVD, te je velik broj zarobljenih običnih vojnika odveden u Sibir gdje su u gulazima služili kao ratni zarobljenici. Većina Poljaka koji nisu mogli u vojsku (žene, djeca, starci) poslani su u zaleđe Sovjetskog Saveza. Drugi dio poljske populacije – vojne oficire i političke neprijatelje Sovjetskog Saveza, kao i intelektualce, pisce, profesore, inženjere i advokate, čekala je drugačija sudbina.

Dana 5. marta Staljin je potpisao naredbu da se smakne oko 21.857 ‘takvih’ Poljaka. Cilj likvidacija bio je uništiti sav potencijal za samostalno vodstvo te zemlje, kao što su komunisti jednom već ranije napravili u krvavoj oktobarskoj revoluciji u Rusiji, a činili su to u mnogo navrata i kasnije.

Bio je to sovjetski način “konačnog rješenja” za Poljake, likvidacija elite tog naroda u koju su spadali inteligencija i oficiri. Oko 14.700 poljskih vojnika i 11.000 civila okupljeno je oko Smolenska s namerom da budu smaknuti. Zarobljenicima su povezane ruke iza leđa sa žicom i onda im se pucalo u potiljak.

Nacistička Njemačka 13. aprila 1943. godine svetu je objavila da je u Katinskoj šumi pronašla leševe ubijenih poljskih oficira i intelektualaca koji su ubijeni od strane Staljinovog režima. Nemci su leševe pronašli na teritoriju Sovjetskog Saveza koji su u to vreme držali pod svojom okupacijom. Katinska šuma nalazi se u blizini ruskog grada Smolenska i bila je lokacija na kojoj je Staljin dao pobiti Poljake kad je SSSR u paktu s Hi**erom podijelio Poljsku. Staljinova tajna policija likvidirala je oko 22.000 ljudi. Pobijena je gotovo polovina od ukupnog broja oficira Poljske vojske, među njima 14 generala, 24 pukovnika, 7 kapelana, jedan poljski princ, 20 univerzitetskih profesora, 300 lekara, 6000 policajaca i određeni broj sveštenika.

Hi**erova je propaganda odmah iskoristila otkrivenu masovnu grobnicu da dodatno ocrni SSSR u očima sveta. Nacisti su pozvali strane novinare iz neutralnih zemalja i službenike Međunarodnog crvenog krsta da se uvere u istinu. Staljin je zbog toga odmah prekinuo sve veze s Crvenim krstom.

Porazom Njemačke u Drugom svjetskom ratu, SSSR je pokušao pripisati te likvidacije nacistima, ali čak ni na Nirnberškom sudu nije prošla ta optužba jer je još 1943. godine od strane međunarodne komisije i forenzičara utvrđeno da su likvidacije izvršene 1940. godine kada je Katin bio pod sovjetskom okupacijom.

SSSR je sve do 1990. godine poricao odgovornost za Katinski masakr, no te je godine službeno priznata krivica Staljinove tajne policije za zločin.

Usledila je istraga i Boris Jeljcin, nasljednik Gorbačova, odneo je Staljinovu potpisanu naredbu u Varšavu te se formalno izvinio u ime svoje zemlje, ali Evropski sud za ljudska prava je tek 2012. rekao kako je pokolj u Katinskoj šumi bio sovjetski ratni zločin.

Godine 2010. poljski predsednik bio je na letu u Rusiju u povodu obeležavanja godišnjice masakra, kad se njegov avion srušio nadomak piste u Smolensku. Poginulo je svih 96 putnika u avionu, što je Katin učinilo dvostrukom tragedijom za poljski narod.

25/08/2025

ZBORITI MAJAKOVSKOG STIHOVE

Vladimir Majakovski je najistaknutija pesnička ličnost ruskog futurizma i prvih godina revolucije i sovjetske vlasti. Bio je osoben kao ličnost, kao pojava, kao pesnik. Od početka je bio buntovne i dinamične prirode, otvoren u nastupima i raspravama, čovek protesta i dinamičnog shvatanja života. Kao pesnik bio je inovator, uveo je u poeziju leksiku ulice, ekstatičan ton, eksplozivan jezik, neobičan rečnik, citate, nove žanrove poeme, stepenast stih.

Majakovki je jedan od osnivača ruskog futurizma. Godine 1912. pojavio se "Šamar javnom ukusu", manifest ruskog futurizma, koji su potpisali : David Burljuk, Aleksandar Kručonih, Vladimir Majakovski i Viktor Hlebnjikov. Uveo je nove žanrove poeme : Lirske reportaže, lirsko-epske poeme, lirsko-fantastične poeme.

Živeo je snažnim, dinamičnim i punim životom čoveka i pesnika, a umro je tiho i povučeno : ubio se aprila 1930. godine. Taj njegov čin ostao je tajna. Pjesnik je javno izjavio "Mrzim sve ono gde se smrt javlja i snuje! Obožavam život pa ma kakav bio." On je osudio samoubistvo pesnika Sergeja Jesenjina, ali je u oproštajnom pismu napisao : "Ovo nije način (drugima ga ne preporučujem), ali ja nemam izlaza."

25/08/2025

SRPSKI ODGOVOR DONOSIOCU AUSTRO-UGARSKOG ULTIMATUMA O PREDAJI GLASIO JE „IDI U P.... MATERINU!“

Kako je general Mihajlo Živković, posle ponude neprijateljske vojske da preda Beograd, poručio austrijskom generalu da se „vrati u utrobu svoje majke“.

Dvadeset drugi septembar (1914) – Monitori i baterije sa Bežanije izbacuju vatru i mitraljiraju. Štete koje prouzrokuju su ogromne u svim kvartovima…

U popodnevnim satima, jedan monitor na kome je istaknuta bela pregovaračka zastava približava se srpskim položajima kod Beograda.

Zapovednik austro-mađarskih snaga zemunskog regiona, general-major Gustav Golja u pet sati posle podne, šalje jednog pregovarača-kurira sa sledećim pismom-ultimatumom:

Glavnom komandantu u Beogradu,

„Kako biste spasli srpsku prestonicu od uništenja artiljerijskom vatrom, vi se pozivate na predaju grada.“

Komandant najvišeg čina i njegov štab, kao i gradska uprava, treba da se, od sada pa za jedan sat, što znači pre šest sati ove večeri, pojave na peronu u Zemunu, smeštenom na Dunavu.

Gustav Golja, general-major

Napomena: U slučaju da prihvatate predaju, neka se na Kalemegdanu umesto srpskog istakne beli barjak.

General Mihajlo Živković, jedan „tvrdokožac“, nije se mnogo mučio da da dugačak odgovor:

„Idi u p…. materinu!“, izbacio je besnim tonom.

24/08/2025

FENOMEN PLACEBA: MOĆ UMA NAD TELOM

Fenomen placeba je jedan od najsnažnijih dokaza koliko naš um može uticati na telo. Često ga doživljavamo u medicinskim eksperimentima, ali i u svakodnevnom životu – kada verujemo da nešto deluje, telo često odgovori onako kako očekujemo, čak i ako ta supstanca ili postupak nemaju stvarno dejstvo.

Kako funkcioniše placebo efekat

Placebo efekat se javlja kada mozak „veruje“ da nešto pomaže, pa telo reaguje u skladu s tim očekivanjem. Mozak „aktivira“ sopstvene hemikalije, poput endorfina, koje zaista imaju efekat na telo, što pokazuje da su misli i očekivanja moćni alati.

Zašto je placebo važan u medicini

Placebo efekat se koristi u kliničkim studijama da bi se testirala efikasnost novih lekova. Pomaže da se razlikuje stvarno dejstvo leka od moći samog verovanja pacijenta. Takođe pokazuje koliko um i telo rade zajedno – često je uverenje pola borbe za izlečenje.

Fenomen placeba pokazuje da naše telo i um nisu odvojeni. Verovanje, očekivanje i pozitivna nada imaju stvarnu, merljivu moć. Sledeći put kada primetite da vas „unutrašnji glas“ ili osećaj vodi ka nečemu, setite se da moć uma nad telom nije samo fraza – to je stvarnost koju nauka potvrđuje.

24/08/2025

13 SRBA, KOJI SU BILI “VEĆE USTAŠE OD USTAŠA”

Od ukupno 93 generala u Pavelićevoj ustaškoj službi, čak 13 je bilo srpskih oficira. Gotovo svi su zauzimali važne položaje, neki su dobili najviša državna odlikovanja za zasluge, a većina je nakon rata prošla bolje od najviših hrvatskih funkcionera. Ko su oni bili i za čije propagandne svrhe su služili?

Ustaška NDH osnovana je 11. aprila 1941. godine, a u januaru 1942. poglavnik Ante Pavelić izdao je naređenje da se ustanovi parlament nove države – Hrvatski državni sabor. Njegovi članovi nisu bili birani jer su sve stranke bile ukinute, već ih je postavljao Pavelić lično. Predsedništvo je imalo pet članova, a jedan od njih bio je Srbin – dr Savo Besarović, predratni advokat, kolega sa studija i lični Pavelićev prijatelj. Sredinom rata Besarović je postao ministar u NDH. On je bio samo jedan od Srba koji su imali istaknutu ulogu u ustaškoj državi – od ukupno 93 generala u NDH, 13 je bilo Srba i to na vrlo istaknutim pozicijama.

Dosta austrougarskih visokih oficira Srba, Hrvata i Slovenaca prihvatilo je pogodnosti koje im je ponudila vojska Kraljevine SHS. Iako su poraženi u završetku Prvog svetskog rata, neki su se našli na pobedničkoj strani sa višim činovima. Među njima su bili komandant ratnog vazduhoplovstva Austrougarske, general Milan Uzelac, Rudolf Majster, admirali Metod Koh i Dragutin Prica. Iz te grupe potiče pomenutih trinaest Srba koji su služili u Pavelićevoj NDH i imali čin generala.

Savo Besarović – "Umirem kao Hrvat"
Rođen 1889. u staroj srpskoj sarajevskoj porodici, stekao je diplomu pravnika i doktorat na Univerzitetu u Zagrebu. Otvorio je advokatsku kancelariju u Sarajevu i postao poslanik vladajuće Jugoslovenske radikalne zajednice Milana Stojadinovića. U aprilu 1941. osoblje Vojnog muzeja iz Beograda predalo mu je dragocene predmete, koji su kasnije nestali. Na drugom zasedanju Hrvatskog državnog sabora položio je zakletvu Paveliću.
Posle rata osuđen je na smrt, a pre izvršenja kazne rekao je: "Imao sam čast da sam bio ministar u Vladi NDH. Umirem kao Hrvat za svoju domovinu Hrvatsku. Živio dr Ante Pavelić! Živio hrvatski narod!"

Milan (Emil) Uzelac – glavni za formiranje NDH avijacije
Srbin rođen u Mađarskoj 1867, bio je prvi komandant austrougarskog ratnog vazduhoplovstva. Posle Prvog svetskog rata nastanio se u Petrinji i pomagao reorganizaciju jugoslovenskog vojnog vazduhoplovstva. Odmah po formiranju NDH prihvatio je ponudu ustaškog režima da u činu počasnog generala pomogne u organizaciji vazduhoplovstva NDH, što je korišćeno u propagandne svrhe. U penziju je otišao 1923, ali ostao uz Pavelića do kraja. Partizani su ga uhapsili 1945, ali je proveo samo dve godine u zatvoru. Umro je 1953. u Petrinji.

Mihajlo Lukić – viteška titula zbog zasluga ustaštvu
Rođen 1866. u hrvatskoj Podravini, učestvovao je u Prvom svetskom ratu, a kasnije postao pukovnik u vojsci Kraljevine Jugoslavije. Posle formiranja NDH stupio je u službu već u aprilu 1941. Komandovao je domobranima u bitkama na Neretvi i Sutjesci, često u saradnji sa ustašama. Dobio je titulu viteza i odlikovan je Hrvatskim trolistom prvog stepena s hrastovim grančicama. Posle rata osuđen je na deset godina zatvora, odležao pet i pomilovan. Umro je u Zagrebu.

Đuro Grujić – Pavelićev čovek od poverenja

Rođen 1887. u Sremskoj Mitrovici, bio je načelnik Generalštaba Hrvatskih oružanih snaga i Pavelićev poverenik. Pratio je Pavelića kod Hi**era u septembru 1944. Posle rata izručen je Jugoslaviji i streljan 1945.

Đuro Dragičević – komandant ustaške artiljerije

Rođen 1890. u Kalesiji, učestvovao u Prvom svetskom ratu i odlikovan Krstom viteškog reda Marije Terezije. U NDH postao je komandant artiljerije. Zarobljen je od Rusa i proveo dve godine u logorima u Nemačkoj i još sedam u SSSR. Posle 1954. živeo je u Austriji.

Fedor Dragojlov – komandant operacija nad Srbima

Rođen 1881. u Pančevu, posle Prvog svetskog rata nije služio u jugoslovenskoj vojsci. Postao je general i načelnik Generalštaba vojske NDH, rukovodio je operacijama u Bosni sa zločinima nad Srbima. Posle rata izbegao u Argentinu i vodio ustašku propagandu.

Milan Desović – vlasnik nemačkog Gvozdenog krsta

Rođen 1895. u Pljevljima, komandovao delom hrvatske divizije na Istočnom frontu i dobio nemački Gvozdeni krst. Posle rata osuđen je na petnaest godina zatvora, pušten 1958. Emigrirao u Nemačku, umro u Minhenu 1968.

Jovan Iskrić – general NDH

Rođen 1884. u Banatskom Karlovcu, ranjen u Prvom svetskom ratu, odlikovan Krstom viteškog reda Marije Terezije. General NDH od 1944. Umro 1961. u Zagrebu.

Zvonimir Strimaković – zapovednik konjice

Rođen 1891. u Zagrebu, komandovao konjicom u NDH. Posle rata odrobijao svih 20 godina kazne u Staroj Gradiški, umro u Zagrebu 1974.

Lavoslav Milić – prvi čovek za logistiku

Rođen 1890. u Karlovcu, general u jugoslovenskoj vojsci. U NDH bio član Glavnog štaba domobrana zadužen za logistiku. Osuđen na 20 godina robije, izdržao pet. Umro u Zagrebu 1964.

Miroslav Opačić – odmah prihvatio službu NDH

Rođen 1881. na Kordunu, austrougarski i jugoslovenski oficir, nadzornik tehničkih trupa kopnene vojske NDH. Posle rata prešao u katoličanstvo.

Jovan Pribić – general u NDH

Rođen 1885., general u jugoslovenskoj vojsci, u NDH stupio 1941. Odveden u zarobljeništvo 1943. Ostali podaci nepoznati.

Miloš Ožegović – pešadijski brigadni general

Rođen 1886., penzionisan 1942. Ostali podaci nepoznati.

24/08/2025

KAKO JE ŠABAC DOBIO IMENA ULICA I KALDRMU

Dimitrije Glavinić, Beograđanin rođen 1828. godine, u rodnom gradu je držao kolonijalno-bakalsku i manufakturnu radnju sve do bombardovanja 1862. godine, kada je ostao bez imovine. Posle tog događaja seli se u Šabac i okreće trgovini izvozom suvih šljiva, oraha, kukuruza i masti.

Vrlo brzo, zahvaljujući poštenju i preduzimljivosti, stekao je ugled u novoj sredini. Već posle četiri godine boravka u Šapcu, 1866. izabran je za predsednika šabačke opštine, a naredne godine i za poslanika u Narodnoj skupštini.

Šabac – varoš koja napreduje

Polovinom XIX veka Šabac je slovio za jednu od najnaprednijih varoši Srbije, rame uz rame sa Beogradom. U tome je veliki trag ostavio i Glavinić. Za vreme njegovog predsednikovanja, šabačke ulice i placevi prvi put su obeleženi tablama i brojevima, a gradske pijace i sokaci dobili su zvanične nazive.

Najveća zasluga ostala je upisana u istoriji grada – kaldrmisanje ulica. Zahvaljujući tome Šabac je poprimio izgled pravog urbanog centra. Pored toga, uvedena je i gradska straža sa uniformama, čime je unapređena bezbednost.

Prosveta i kultura

Glavinić je podstakao i kulturni razvoj. Podržao je rad šabačkog čitališta i otvorio nedeljne i praznične škole, namenjene onima koji nisu završili osnovno obrazovanje. Time je proširio mogućnost pismenosti i znanja među građanima, što je bio veliki iskorak za ono vreme.

Porodično sećanje i trajno nasleđe

Da Glavinići nisu zaboravili Šabac, svedoči i tekst iz jula 1938. godine objavljen u Politici. Tada je Dimitrijev sin, Kosta D. Glavinić, prilikom predavanja na Šabačkom narodnom univerzitetu poklonio muzeju više rukopisa svoga oca o životu u Šapcu šezdesetih godina XIX veka, kao i niz starih fotografija koje su dočaravale izgled varoši iz tog perioda.

Dimitrije Glavinić ostao je zapamćen kao čovek koji je dao pečat jednom od najvažnijih perioda u razvoju Šapca – trgovac, poslanik i opštinski predsednik koji je kaldrmisao varoš i uveo red u njene ulice.

23/08/2025

TAJNA INTUICIJE: ZAŠTO PONEKAD „ZNAMO“ PRE NEGO ŠTO RAZUMEMO

Sigurno vam se desilo da ste nekada „osetili“ da nešto nije u redu, ili da je baš pravo vreme da donesete određenu odluku – i bili ste u pravu. To je intuicija. Ljudi je često nazivaju „unutrašnjim glasom“ ili „osećajem iz stomaka“. Iako može delovati misteriozno, nauka pokazuje da je intuicija u stvari složen proces u mozgu koji kombinuje iskustvo, sećanja i ono što primećujemo, a da toga nismo ni svesni.

Kako intuicija funkcioniše

Na prvi pogled, intuicija je trenutni osećaj ili „predosećanje“. Ipak, u pozadini se dešava prava mala revolucija: mozak stalno prikuplja informacije iz okoline i iz naših prošlih iskustava, pa kad nešto prepoznamo, dolazi do trenutnog „klik“ efekta. Emocije i osećaji takođe igraju veliku ulogu – često nam telo signalizira šta je dobro ili loše pre nego što mozak racionalno obradi situaciju.

Intuicija nam pomaže u svim situacijama:

Kada treba da brzo donesemo odluku, a nemamo vremena za analizu.

U odnosima sa ljudima – lako možemo „osetiti“ iskrenost ili emocije drugih.

Kod kreativnog rada – umetnici, naučnici i inovatori često prate osećaj koji ih vodi ka rešenju pre nego što ga mogu objasniti logikom.

Intuicija i nauka

Iako deluje magično, intuicija nije slučajna. Studije pokazuju da ljudi sa iskustvom, poput lekara ili šahista, često donose brze i tačne odluke bez da ih svesno razmišljaju. To što zovemo „gut feeling“ je zapravo mozak koji obrađuje informacije u pozadini, koristeći prethodna iskustva i neverbalne signale.

Kako je razvijati

Obratite pažnju na sopstvena iskustva i osećaje.

Vežbe pažnje i meditacija pomažu da jasnije prepoznamo unutrašnje signale.

Vođenje dnevnika osećaja i odluka može pomoći da povežemo intuiciju sa stvarnim rezultatima.

Intuicija nije čarolija, ali je moćno oruđe. Ako naučimo da je prepoznamo i pratimo, možemo donositi bolje odluke, bolje razumeti druge i kreativnije pristupiti izazovima. Sledeći put kada osetite „da“ ili „ne“, možda je upravo vaš unutrašnji glas u pravu.

Ipress Šabac

30/08/2025

30/08/2025

30/08/2025

28/08/2025

27/08/2025

26/08/2025

25/08/2025

25/08/2025

24/08/2025

24/08/2025

24/08/2025

23/08/2025

Address

Website

Alerts

Contact The Business

Shortcuts

Share

Category