10/07/2025
О бугарским злочинима над Србима и покушајима бугарског геноцида над српским народом се мало и сва мање говори код нас.
Као да ове данашње генерације не занима много размера и бруталност бугарског окупатора који је немилосрдно убијао српску децу, жене, старце, а највише интелектуални слој становништва владике, свештенике, професоре, учитеље, судије, адвокате, лекаре, инжењере итд.
Данас у Србији нећете видети велика државна обележавања датума везаних за бугарске злочине, спомен-обележја која обележавају српска стратишта су више него скромна и изграђена углавном у међуратном периоду, док у популарној култури, тема бугарских злочина над српским народом у време бугарске окупације Србије, практично не постоји.
Притом, никада нећете видети неког бугарског државног званичника који ће клечати, извињавати се и тражити опрост за најбруталније бестијалне кампање убијања Срба у Балканским и Светским ратовима. Никада нема бугарских изасланика и амбасадора у Сурдулици или Бојнику када се обележавају сећања на највећа стратишта српског народа.
Данас се наши суседи Бугари, као чланови ЕУ, буне што понекад неко негде помене шта су њихови преци радили по Србији у Првом и Другом светском рату, онда да се подсетимо неких од мрачних епизода које се не заборављају.
Рецимо мало људи данас зна да су Бугари у сред Србије током 1915, 1916, 1917 и 1918. године држали логор смрти у коме су свакодневно убијали стотине српских цивила.
Ово што видите на слици је полагање камена темељца на Видовдан 1922. године нашим убијеним мученицима из бугарског логора у окупираној Сурдулици, када је краљ Александар Карађорђевић од својих личних пара изградио спомен костурницу нашим Србима.
Током бугарске окупације Србије, у Сурдулицу је готово свакодневно довођено од 200 до 400 Срба цивила, од којих је највећи број убијен у Сурдулици, а остатак интерниран у Бугарску.
Побијено српско становништво није било само из Сурдулице и Врањског округа, већ је у Сурдулицу, као последњи град пред границу са Бугарском, довођено становништво из свих делова Краљевине Србије.
Највише Срба побијених у Сурдулици било је из пиротског, нишког, јабланичког, пчињског, топличког округа, из делова Метохије и косовског поморавља, а такође и из Повардарја тј. Старе Србије. Преко 10.000 Срба интернирано је у Бугарску.
Бугарски Војни суд у Сурдулици, на основу спискова интернираних из њихових места, одлучивао је ко ће бити убијен, а ко интерниран у Бугарску.
Убијани су првенствено они српски цивили, за које су бугарски окупатори сматрали да представљају проблем у процесу бугаризације Срба, а то су били најчешће српски свештеници, учитељи, судије, лекари, адвокати, односно интелектуални део становништва.
Када су чувари логора читали имена оних који су одређени за убијање, објашњавано им је да ће бити ослобођени и враћени кући. Убиства су обављана ноћу и најчешће хладним оружјем, да се не троши бојева муниција и да се не чују плотуни.
Због масовних убистава људи, и огромног броја убијених, у окупираној Сурдулици се јавио проблем покопавања тела, па је одлучено да се тела убијених бацају у јаме, а овај посао су извршавали локални Роми.
Тако су током Првог свестког рата, званично означене највеће масовне гобнице: Дубока долина, Калифер, Занкова ливада, Влашки дол, Радичева њива, Дубрава, Јелашница, Корбевачка река, корито Врле реке од Сурдулице до Топлог дола.
Међу убијеним знаменитим Србима у Сурдулици, издвајају се Митрополит скопски Викентије Крџић, Епископ рашко-призренски Никифор Перић, игуман манастира Свети Прохор Пчињски Владимир Протић, са свом братијом.
Захваљујући раду швајцарског криминолога Др Рудолфа Архибалда Рајса и краљу Александру, костурница у Сурдулици и данас постоји.
Треба ли помињати Бојник?
То је варош, у близини Лесковца, у којој су у фебруару 1942. године, Бугари убили већину од укупног броја становништва.
То што се о злочину у Бојнику не учи у школама, што се не прича генерално о бугарским злочинима, што не иду екскурзије у Бојник, што тамо не постоји велики споменик српским цивилима (постоји мањи), што тамо нема музеја посвећеног српским цивилним жртвама, што нема филма или серије на ову тему и што амбасадор Бугарске није сваке године у фебруару у Бојнику и Јабланичком округу да као представник суседне земље која се каје за своје грехе ода почаст жртвама, то није наша кривица.
17. фебруара 1942. године Бугари су побили по неким проценама чак 90 процената укупног становништва Бојника и околине.
По стопи страдања у Другом светском рату, Бојник може да се пореди једино са херцеговачким Пребиловцима.
Подсетимо, у августу 1941. године, хрватске усташе су у Пребиловцима побиле 826 од укупно 994 Срба и то углавном жена, деце и стараца, и већина су били бачени живи у јаму Голубинку.
Бојник је био познат као устаничко и врло просперитетно место у близини Лесковца, који је у Краљевини Југославији био један од најбогатијих и индустријски најразвијенијих градова.
Из села Обилић код Бојника кренуо је и чувени Топлички устанак 8. фебруара 1917. године, а цео крај у околини Бојника, који се назива Пуста река, био је познат и по четницима и четничкој акцији покренутој за ослобођење Вардарске Србије, Косовског Поморавља и Метохије (1878-1912).
Повод за злочин у Бојнику током бугарске фашистичке окупације било је убиство једног бугарског официра који је 15. фебруара дошао у један млин код Бојника да преноћи, али је због ужасног малтретирања локалног становништва био убијен на спавању.
У рано јутро 17. фебруара 1942. године велика група бугарских фашистичких војника запоседа варош Бојник.
Одмах су почели да упадају у све куће грађана и да их без било каквог обазирања изводе напоље на фебруарски мраз док су иза њих куће пљачкали и палили.
Све српске цивиле су најпре извели у центар вароши где су одвојили одрасле мушкарце од осталих.
Након тога су одвели жене, децу и старце на периферију Бојника и у масовном стрељању све побили без обзира што се радило потпуно невиним цивилима. Лешеви су просто падали један преко другог.
С обзиром да нису сви Бојничани одмах ту стрељани, један део односно одрасли мушкарци су одведени у бугарски логор у Лесковац, где су стравично мучени.
Нико од интернираних у Лесковац није преживео јер су их након мучења Бугари све до једног побили.
Поред Бојника, Бугари су у овом масакру потпуно уништили и оближње село Драговац.
У односу нa броj стaновникa, после Пребиловаца, у Бојнику је извршен најмасовнији фашистички масакр у Европи.
Бојник и Драговац су имали око 1.200 становника, а побијено је између 500 и 700 цивила. 90 је било деце млађе од 14 година.
У свету се иначе учи да је највећи масакр током Другог светског рата извршен у француском месту Орадур сјур Глан које је бројало око 2.000 становника у јуну 1944. године када су немачки окупатори побили 642 цивила (углавном жена, деце и стараца).
Зашто се не говори о Пребиловцима и Бојнику у којима су побијени искључиво Срби, нама до данас није познато, но комунистичка Југославија се стално трудила да кроз њима непријатна српска страдања у Другом светском рату не увреди комунистичка руководства Бугарске или Хрватске (уосталом сам Тито се на 9. конгресу Савеза комуниста Југославије добровољно изјашњавао као Хрват).
Неколицина преживелих Бојничана сачувала су следећа сећања.
Светозар Крстић, који је у време покоља имао само десет година сведочи:
—"Звук рaфaлa, ножa кроз људско мeсо и крици жeнe и дeцe одзвaњajу у моjоj глaви и послe седам деценија... Био сaм покривeн тeлимa моje мajкe, сeстрe и брaтa. Мeтaк из митрaљeзa je сaмо окрзнуо моjу кaпу. Изaшaо сaм жив, aли и дaнaс пaмтим крикe моje мajкe... Преко двадесет блиских рођака ми је убијено у овом покољу, само осам нас је преживело".
Милaн Рaнђeловић, који је такође био десетогодишњак, вели:
—"Пaо сaм погођeн, a прeко мeнe мajкa и двa брaтa, од коjих је jeдaн био бeбa. То дeтeнцe ниje плaкaло, гушило сe. Чуо сaм. Мajкa гa je кaо и мeнe покрилa тeлом. Ja сaм издржaо, оно ниje. Чуо сaм кaко Бугaри одлaзe, a полa сaтa кaсниje чујем кaко нeко питa имa ли прeживeлих. Устaо сaм и од тaдa сaњaм покољ, послeдњих годинa свe чeшћe... Стрељали су ми још оца и деду у Лесковцу".
После Другог светског рата споменик бојничким мученицима постављен је тек 1984. године.
Ово је податак који је заиста за неповеровати с обзиром да се ради о једном од највећих злочина у једном месту у окупираној Европи. Споменик је висине 230 сантиметара, а његов аутор је архитекта Небојша Деља.
Општина Бојник сваке године 17. фебруара обележава страдање бојничких мученика пригодним програмом.
Зашто цела Србија није у Бојнику сваког 17. фебруара, то не знамо. Зашто највише руководство није тамо и зашто тамо нема бугарског амбасадора у Србији, ни то нам није баш најјасније.
Француска влада је после Другог светског рата преселила читав Орадур сјур Глан на нову локацију сачувавши место у рушевинама како би сведочили о страшном масакру невиних Француза. Зар нама наши Срби нису на исти начин важни као и Французи Француској?
Нека је покој души и вјечнаја памјат српским мученицима које су брутално убијали Бугари у небројеним масакрима од Посавине, долином Мораве па све до јужног Повардарја!
Злочине бугарских окупатора нећемо никада заборавити!
