02/06/2026
LINGVISTIČKI I PSIHOLOŠKI ASPEKTI LAGANJA
Pitanje da li je moguće otkriti kada neko laže prvi je ozbiljno razmatrao švedski psiholog Arne Trankel početkom pedesetih godina 20. veka, dok je radio na poznatom slučaju zlostavljanja dece. On je razvio metod za utvrđivanje verodostojnosti iskaza analizirajući izjave petogodišnjeg deteta i njegove majke kako bi utvrdio šta se zaista dogodilo. Tokom rekonstrukcije događaja uočio je brojne nedoslednosti u dokazima, a rezultati njegove analize doveli su do oslobađanja majke od svih optužbi. Trankel je svoje zaključke objavio 1958. godine, čime je postavio temelje psihologije svedoka u okviru sudske psihologije, discipline koja procenjuje da li su izjave svedoka istinite ili lažne.
Iako je ta metoda u početku primenjivana isključivo u slučajevima zlostavljanja dece, kasnije je prilagođena za razne vrste krivičnih i građanskih postupaka. Međutim, u lingvistici analiza iskaza razlikuje se od psihološke analize verodostojnosti. Džon Olson je objasnio da lingvistika ne može da se oslanja na pojmove kao što su memorija, mašta ili verodostojnost, već isključivo na jezičke parametre, poput strukture narativa, koherentnosti, redosleda događaja ili načina na koji je pripovedač povezan s događajem.
Američka policija je vremenom shvatila da je lakše procenjivati pisane izjave svedoka nego verbalne iskaze date tokom informativnih razgovora. Kroz takvu praksu razvijena su osnovna pravila koja su pomogla policijskim službenicima da razlikuju stvarno iskustvo od izmišljenog. Ispostavilo se da su mnoge metode koje policija primenjuje u analizi izjava blisko povezane s narativnom teorijom i pojedinim granama lingvistike.
U FBI-evoj akademiji u Kvantiku agente obučavaju tehnici „analize iskaza”, koja se primenjuje u okviru predmeta o tehnikama ispitivanja osumnjičenih. Ta metoda usmerena je na otkrivanje obmane analizom vrsta i izbora reči, nezavisno od činjenica. Od osumnjičenih se traži da napišu izjavu, a zatim istražitelji ispituju njen sadržaj u potrazi za neobičnim jezičkim obrascima – naročito u upotrebi zamenica, glagola i imenica, koji mogu da posluže kao teme za dalje ispitivanje. Ipak, brojni lingvisti ukazuju na to da takva tehnika nije zasnovana na naučnim dokazima već na iskustvu praktičara. Tehnika SCAN, koju je razvio bivši poligrafista iz izraelske policije Šapir, primer je takvog pristupa, jer počiva na dugogodišnjem praktičnom radu u proceni izjava osumnjičenih i svedoka.
Kultard je primetio da pri analizi prakse policijskog intervjuisanja pojedini stručnjaci naglašavaju oblikovanje „stvarnosti” kroz društvenu kontrolu u intervjuu, dok drugi zagovaraju čak i „standardizaciju postupka ispitivanja”. Kao primer je naveo jednu studiju u Australiji koja je pokazala kako policija jezikom usmerava ispitanike ka „poželjnoj verziji” događaja, koristeći različite diskurzivne tehnike – od parova „optužba/odbrana” do retoričkih formulacija za vođenje razgovora. U velikoj analizi više od sto slučajeva, koju je sproveo Vrij, utvrđeno je da ne postoji univerzalni znak laganja. I profesor Pol Ekman je isticao da ljudi veruju da postoji pouzdan znak laži, a nije tako. Niti jedan gest, izraz lica, pokret tela ili način izražavanja ne predstavljaju siguran pokazatelj obmane, jer svaki signal može da bude neujednačen i nedovoljno pouzdan.
Naučnici iz različitih oblasti pokušavali su da pronađu indikatore laži. Tako je jedno istraživanje pokazalo da se lažljivci manje smeju, dok su druga istraživanja otkrila da oni duže održavaju kontakt očima iz straha da bi izbegavanje pogleda moglo da ih oda. Suprotno popularnom uverenju, osobe koje lažu ne prave nekontrolisane nervozne pokrete već se trude da kontrolišu telo i izgledaju mirno. Ustanovljeno je i da manje gestikuliraju rukama jer se više fokusiraju na verbalni izraz. Pored toga, pokazano je da određeni oblici neverbalne komunikacije mogu da se uvežbaju.
U pravnom sistemu Srbije proveru verodostojnosti iskaza okrivljenog omogućavaju pojedini instituti krivičnoprocesnog prava: suočenje, kontrola doslednosti iskaza i postupak prepoznavanja lica ili predmeta. Suočenje podrazumeva direktnu diskusiju dva lica čiji su iskazi suprotstavljeni sa ciljem da se razlike otklone. Član 89. Zakonika o krivičnom postupku predviđa da okrivljeni može da se suoči sa svedokom ili drugim okrivljenim kada postoji nesaglasnost u iskazima oko ključnih činjenica. Tokom suočenja oba učesnika izlažu svoje stavove, a organ postupka beleži tok razgovora u zapisnik. Iako se u zapisnik ne unose psihološki utisci o ponašanju suočenih lica, oni mogu naknadno da budu razmatrani u obrazloženjima sudskih odluka. Zakon iz 2006. godine, iako nikada primenjen, predviđao je da se u zapisnik unosi i ponašanje suočenih lica. Suočenje može da se sprovede samo između dve osobe, ali nije obavezno – sud ne mora da ga dozvoli čak i kada to odbrana predloži. Najčešće se primenjuje na glavnom pretresu, gde rasprava ima najviše smisla jer se tada iznose svi dokazi i obe strane dobijaju priliku da potkrepe svoje tvrdnje.
Suočenje ima i kriminalistički aspekt jer se odnosi na tehnike i uslove njegovog sprovođenja. Ne predstavlja dokazno sredstvo već procesnu radnju kojom se proverava autentičnost iskaza. Uspešnost zavisi od pažljive pripreme – od formulisanja pitanja i redosleda izlaganja do procene kojoj osobi će prvo biti dato pravo na izlaganje. Stručnjaci smatraju da nije dobro unapred upozoravati lica koja će biti suočena jer bi mogla psihički da se pripreme i usaglase lažne iskaze. Rezultat suočenja može da bude različit: obe strane mogu da ostanu pri svom iskazu, jedna strana može u potpunosti da promeni svoj stav ili može da dođe do delimične izmene i delimičnog razjašnjenja.
Suočenje nosi i psihološki aspekt. Prisustvo osobe koja zna istinu stvara pritisak na onoga ko je dao lažan iskaz, što može da dovede do promene njegove priče. Iako ne postoji pouzdan indikator laži, organi postupka mogu da procene istinitost na osnovu posmatranja psiholoških reakcija – od nervoze i stresa do emotivnih ispada i izražene neverice.
U srpskom Krivičnom zakoniku u članu 335. regulisano je davanje lažnog iskaza. Za svedoke, veštake, prevodioce ili tumače koji pred sudom ili u drugom postupku daju lažan iskaz zaprećena je kazna zatvora do tri godine. Ista kazna predviđena je i za stranke u postupku ako je njihov lažni iskaz uticao na donošenje odluke. Ukoliko je lažan iskaz dat u krivičnom postupku, kazna može da bude od tri meseca do pet godina zatvora, a ako tim iskazom nastanu naročito teške posledice za okrivljenog, kazna se kreće od jedne do osam godina. Zakon predviđa i mogućnost oslobađanja od kazne ako lice dobrovoljno opozove svoj lažni iskaz pre donošenja konačne odluke.
***Stereotipi o načinu saopštavanja lažnih iskaza
Uočeno je da se stereotipi o lažovima razlikuju između kultura: Amerikanci prevaru povezuju sa skretanjem pogleda, dodirivanjem, promenom držanja, brzim govorom i sličnim signalima, dok Britanci navode smanjen kontakt očima, okretanje, treptanje i pauze u govoru. Slične predstave postoje u Nemačkoj, Holandiji, Španiji i Švedskoj, ali istraživanja pokazuju da takvi stereotipi nisu pouzdani, kao i da ljudi često uočavaju prevaru na osnovu sličnosti sa unapred stvorenim slikama o namernim obmanama, prikrivanjima i sličnim postupcima. Najrašireniji stereotip jeste da takvi sagovornici izbegavaju kontakt očima.
Još u 900. godini p. n. e. opisivani su znaci laži: izbegavanje odgovora, drhtanje, gubitak boje u licu, trljanje kose ili stopala. Mnogo kasnije, u jednoj studiji iz 2002. godine, Amerikanci su istakli da su laži najčešće otkrivali uz pomoć trećih lica, priznanja ili fizičkih dokaza, ali retko neposredno, na osnovu ponašanja govornika u trenutku izgovaranja laži.
Laž zahteva veliku kreativnost govornika jer podrazumeva brzo osmišljavanje odgovora i dobru kontrolu fizioloških reakcija kako bi delovala uverljivo i bez protivrečnosti. Dakle, upravo kvalitet čini razliku između laži i istine: istina je bogatija sadržajem i detaljima, dok laž traži veći kognitivni napor. U skladu s tim nemački Vrhovni sud je 1999. godine utvrdio standard za psihološko veštačenje iskaza, prema kojem stručnjak polazi od „nulte hipoteze”, odnosno pretpostavke da izjava nije istinita dok se ne dokaže suprotno.
U dve međunarodne studije o stereotipima o lažovima, sprovedene u 75 zemalja i na 43 jezika, učesnici su najpre odgovarali na otvoreno pitanje kako prepoznaju laganje, a zatim popunjavali upitnik o laži. Projekat je osmislio Čarls Bond iz SAD, uz međunarodni tim akademskih psihologa, pri čemu se korespondencija odvijala elektronskom poštom na engleskom jeziku, a ispitanici nisu učestvovali u obe studije. Obe studije pokazale su pankulturalni stereotip izbegavanja kontakta očima, uz identifikaciju drugih uobičajenih verovanja i njihove uloge u društvenoj kontroli.
Ključna pitanja bila su rasprostranjenost zapadnih stereotipa, njihovo globalno prisustvo i nastanak. Ranije je postojao tek nalaz Al-Simadija (2000), prema kom su Jordanci laganje povezivali a mucanjem, oklevanjima u govoru, negativnim izjavama i drugim ponašanjima. Polazne hipoteze su bile:
(1) da širom sveta postoji zajednički stereotip o lažljivcu i
(2) da se stereotipi razlikuju u skladu sa kulturnim normama komunikacije, pri čemu jezičke razlike igraju važnu ulogu, s tim što je pretpostavljeno da svaki jezik oblikuje poseban „narodni model” laganja, koji se ogleda i u izrekama i predanju.
Rezultati su zasnovani na odgovorima po 20 muškaraca i 20 žena iz svake zemlje; svi su bili pismeni, stariji od 16 godina, uglavnom studenti. Pitanja su prevođena sa engleskog na dominantni jezik zemlje, uz definiciju laži kao „namerne lažne izjave”. Najčešći prevodi bili su španski, arapski i francuski, pri čemu se posebno vodilo računa o tome da prevod obuhvati i „male” i „velike” obmanjujuće tvrdnje. Učesnici su odgovarali slobodno, a odgovori su potom prevođeni na engleski.
Od ukupno 11.157 odgovora, koderi su identifikovali 103 uverenja. Najčešća su bila: izbegavanje kontakta očima (63,66%), nervoza (28,15%), neujednačenost iskaza (25,30%) i otkrivanje laži kroz pokrete tela (25,04%). Česta su i jezička obeležja: verbalne nedoslednosti, dopune govora, pauze u govoru i promene u brzini govora. Manje zastupljena su uverenja o tonu glasa, slabim argumentima i logici, kao i o znojenju ili igranju predmetima.
Globalno gledano, najčešće uverenje je izbegavanje pogleda (13,87% tipičnih odgovora), zatim nervoza (4,53%). Iako postoji visok međukulturalni konsenzus, izuzetak su Ujedinjeni Arapski Emirati, gde je samo 20% učesnika navelo izbegavanje pogleda. Veoma retko su pominjani situacioni i motivacioni faktori (0,33%), članstvo u grupi (0,26%) i priznanja obmane (0,10%). U drugoj studiji 54,9% ispitanika smatra da su lažovi nervozni, dok 27,0% veruje da su mirni.
Autori studije su zaključili da postoji pankulturalni stereotip da „oni koji obmanjuju izbegavaju kontakt očima”. Iako se taj stav javlja svuda, stručna literatura pokazuje da nema stvarnu empirijsku potvrdu. Kontakt očima je gotovo podjednako prisutan i kada osoba govori istinu i kada pokušava nešto da prikrije ili zaobiđe, pa je više reč o društvenim normama i kontrolom, nego o stvarnim pokazateljima obmane.
Istraživači su postavili pitanje zašto stereotip o izbegavanju pogleda toliko dominira. Objašnjenje su pronašli u funkciji društvene kontrole: stereotipi o obmanjujućim iskazima treba da obeshrabre ljude da lažu, da izazovu stid kod dece koja lažu i da spreče isplativost prevare. Na taj način prenose se s generacije na generaciju, postajući moralna zabrana protiv laganja. U studiji u 43 društva skoro polovina odraslih odgovorila je da obmana iz ličnih interesa nikada nije opravdana, što potvrđuje da je nepoštenje globalno jedan od najtežih etičkih prestupa.
Ipak, iako je funkcija stereotipa da spreče takvo ponašanje, oni paradoksalno mogu i da je podstaknu jer ignorišu sposobnost varalica da prilagode svoje ponašanje. Zato se zaključuje da je neophodna dalja naučna provera i kritičko preispitivanje prikazanih uverenja.
***Ispitivanje verbalnih i neverbalnih pokazatelja obmane u Srbiji
Dr Valentina Baić sa Kriminalističko-policijske akademije u Beogradu predstavila je 2009. godine istraživanje čiji je cilj bio da se utvrdi da li se i u našim uslovima izdvajaju značajna neverbalna ponašanja koja ukazuju na laganje i koja od njih ispitanici prepoznaju. U prvoj fazi 10 studenata (6 muškaraca i 4 devojke) podeljeno je u dve podgrupe: jedna je davala istinite, a druga lažne iskaze. U drugoj fazi 80 studenata treće i četvrte godine (58 muškaraca i 22 devojke) gledalo je 10 video-klipova i nakon svakog snimka popunjavalo Vrijov upitnik, procenjujući učestalost neverbalnih ponašanja i autentičnost iskaza. Cilj je bio da se utvrde znakovi koji ukazuju na razliku između autentičnih i obmanjujućih iskaze, kao i na koja neverbalna ponašanja procenjivači najviše obraćaju pažnju. Polazilo se od pretpostavke da studenti, zbog edukacije, imaju bolje sposobnosti od onih očekivanih slučajnim pogađanjem.
Rezultati su, međutim, pokazali suprotno: tačnost procene bila je niža od nivoa slučajnog pogađanja (48,9%). Samo 3,75% procenjivača dostiglo je 80% tačnosti, dok je 65% bilo na nivou ili ispod 50%. Iako su žene (52,3%) bile nešto uspešnije od muškaraca (47,6%), razlika nije bila statistički značajna. Studenti su u obe vrste iskaza dosledno naglašavali ista neverbalna ponašanja (pokrete šake i prstiju, pokrete glave, oklevanje u govoru), što su u stvari stereotipi, a ne pouzdani pokazatelji obmane.
Ispitivanja jezičkih znakova u obmanjujućim iskazima
Efikasne metode za procenu verodostojnosti iskaza svedoka i optuženih na sudu bile bi dragocena podrška sudovima prilikom donošenja odluka. U poslednjih nekoliko godina stilometrijske tehnike pokazale su se kao najuspešnije za tu namenu, ali malo njih je testirano na jeziku koji je evidentiran u stvarnim situacijama obmane, tako da njihova primena van laboratorije još uvek zahteva procenu.
1. Studija Džoslin Brikman
Džoslin Brikman ispitivala je lingvističke znakove prilikom laganja u ličnim odnosima i u članku pod nazivom „Jezički znaci koji se primećuju prilikom laganja u realnim rizičnim situacijama” otkrila dve kategorije laži: pripremljene i spontane. Cilj studije bio je da se identifikuju lingvistički znakovi pomoću kojih se razlikuju te dve vrste laži u poređenju sa istinitim odgovorima u realnim situacijama. Podaci su prikupljeni u dva eksperimenta: prvi je obuhvatio 80 učesnika starosti 18–22 godine, a drugi 47 učesnika, angažovanih preko Univerziteta u Mičigenu. Ispitivanje je sprovedeno u školi za medicinske sestre, gde su učesnici slušali odlomke ispitivanja i identifikovali da li su odgovori bili istiniti ili lažni.
Rezultati pokazuju da se ljudi fokusiraju pažnju pogrešne karakteristike govora prilikom pokušaja da razlikuju autentičan iskaz od obmanjujućeg. Ipak, dva lingvistička znaka bila su značajna: vreme odziva i brzina govora. Kašnjenje u odgovoru ukazuje na razliku između autentičnog iskaza i govora kojim pokušava da se obmane neko, dok brzina govora ukazuje na razliku između pripremljene i spontane laži. Međutim, da bi ti faktori bili korisni, ispitivači moraju da znaju koju vrstu obmane traže, što retko znaju u situacijama visokog stresa.
Druga često korišćena mera bila je ocena tona glasa, koja zavisi od konteksta i može da ukaže na jačinu zvuka, visinu glasa, pozitivne ili negativne emocije i promene u odgovorima. Istraživanje sugeriše nekoliko pravaca za buduća istraživanja:
analiziranje značaja tonskih mera u razlikovanju laži,
ispitivanje specifičnih konteksta i starosnih grupa,
identifikaciju jezičkih znakova koji se pojavljuju u određenim situacijama, pitanjima ili temama, kako bi se stvorila lista uobičajenih indikatora laži.
2. Studija iz 2017.
Tom prilikom ispitivan je nastanak pripremljenih laži u realnoj situaciji, na bezbednosnom kontrolnom punktu aerodroma. Učesnici su komunicirali sa virtuelnim čuvarom putem likova i glasova na ekranu, a tehnologija je omogućila interakciju nalik stvarnoj kontroli. Svakom je rečeno šta da ponese u avion: neki su dobili zadatak da spakuju ilegalne predmete, dok je polovina dobila instrukcije da laže.
Tokom simulacije čuvari su postavljali i kontrolna i eksperimentalna pitanja, uključujući ona o opasnim i zabranjenim predmetima, pri čemu su posebno praćeni vreme i način verbalnog odgovora. Rezultati su iznenadili istraživače: vreme odgovora bilo je kraće prilikom pokušaja obmane i prikrivanja nego prilikom saopštavanja tačnih podataka. Iako se očekivalo da obmana zahteva više vremena, nalazi su pokazali da uvežbane, jezički pripremljene laži mogu da se iznesu brže i uz manji kognitivni napor od istinitih odgovora.
Na osnovu toga zaključeno je da je neophodno sprovoditi više istraživanja među različitim starosnim, nacionalnim i verskim grupama kako bi se formirali precizniji kriterijumi za otkrivanje obmana i prikrivanja.
Mnogo više o ovoj temi na čak 600 stranica - saznaćete vrlo uskoro! :)
