05/12/2025
Na zidovima su bila iscrtana lica s razrogačenim očima obrubljenim crvenim krugovima, a iznad tih čudnih crteža, debelim potezima četke, stajao je natpis: „LUDILO NIJE ZLOČIN“. Jedan pacov je protrčao i nestao iza naslaganih stolica, vukući za sobom svoj dugački, ogoljeni rep.
„Možda bi bilo bolje da upalim sveću“, reče Tulio.
Ušli smo u sobu čija su vrata bila poluotvorena i delimično ispala iz šarki. Sa plafona je visila bela lampa u obliku lopte. U uglu su stajali drveni pisaći sto i prevrnuta stolica. Nešto dalje, uvezani kanapom, vlažni i izgužvani svežnjevi novina bili su naslagani na podu. Na zidu, okačena o ekser, visila je reprodukcija ljudskog tela, a ispod nje – nagnuta polica, koju bi rđavi šrafovi i vlažni zid svakog časa mogli da puste da padne, treskom koji niko neće čuti, baš kao što nisu čuli glasove onih koji su ovde bili zatvoreni godinama. Kristijan je nožićem presekao kanap i uzeo nekoliko očuvanih novina, ređujući ih po stolu. „Hajde, sedite“, reče, „tako nećemo isprljati dupe.“
„Šta kažete na jednu igru?“, predložih, uspravivši stolicu i prekrivši je jednom novinom. „Jedan po jedan treba da sedne ovde i ispriča šta zna o ludnici, dok ostali sede za stolom i slušaju. Ako hoćete, ja ću prvi...“
Tako sam ispričao priču koju mi je majka ispripovedala. O onom moćniku i ženi koju je dao da zatvore unutra, pa su joj izbušili slepoočnice da bi je pretvorili u bezopasnu biljku i zauvek joj začepili usta. Kad sam završio, uz pokoji dodatni ukras mašte da sve deluje uzbudljivije, Mari Žan i Tulio su mi aplaudirali, dok je Kristijan ostao da sedi, grleći svoja kolena.
„Strava!“, reče Tulio. „Sad je red na mene!“
Zamenismo mesta, a ja se spustih pored Mari Žan na sto, udišući duboko miris jagode iz žvake koju je žvakala.
„Džeki Majer“, započe Tulio, nakašljavši se, „bio je ludak zatvoren među ovim zidovima. Čim je postao punoletan, početkom pedesetih, njegova porodica se preselila iz Istre u Trst. Po poreklu Austrijanac i Jevrejin, mladi Džeki i njegov otac deset godina pre toga, priključili su se partizanima u borbi protiv nemačke okupacije. Priča se da je otac golim rukama rasporio nekoliko ustaša u borbi prsa u prsa, dok je mali Džeki, iako još dete, mitraljezom pobio čitavu kolonu vojnika koji su kroz šumu pokušavali da se povuku nazad u ono što je ostalo od Nemačke. Sve to, ništa čudno, prijatelji – ratne priče kao i mnoge druge. Ali ono što je izazvalo pravi šok – kako u selu, tako i u svim usmenim predanjima – bilo je to što je otac pucao pravo u čelo svojoj ćerki…“
„A… zašto?“, upita Mari Žan širom otvorenih očiju.
„Zato što je ta mala kurvica…“
„Pazi kako pričaš, Tulio“, prekide ga Kristijan, podigavši pogled.
„Rekoh… zato što je ta mala kurvica…“
„Rekao sam ti da paziš kako pričaš! Ništa ti ne znaš o toj devojčici!“
„A ne znaš ni ti!“, odbrusi Tulio, ustajući sa stolice, „C-c-c! I nemoj da si mi više ikada rekao šta smem da kažem ili da radim, jasno?“
„Ne plašim te se“, uzvrati Kristijan.
Tada se prostorijom prolomio tupi zvuk šamara koji je zatalasao plamen sveće na stolu pored nas. Kristijan prinese ruku obrazu, i ja primetih kako mu mali prst podrhtava. Ustao sam, pokušao da obuhvatim Tulijovo zdepasto telo, gurajući ga nazad ka stolici. Mari Žan, tužna, najpre pomilova Kristijana, a zatim ga poljubi u obraz. Taj gest, koliko god bio nevin i čist, zasmetao mi je.
„Upravo sam hteo da kažem da se Džekijeva sestra, mala…“, Tulio se zaustavi, shvativši da je pogrešio, „… mala Majer, smuvala se s jednim Nemcem i da su je, kao odmazdu, jugoslovenske trupe sklone Titu, u trenutku oslobođenja, vezale žicom kako bi je bacile živu u jednu fojbu zajedno s ostalima koje su smatrali fašistima ili izdajnicima. Tako je njen otac, iako je na kolenima molio ustanike, koji su ga ismevali ne slušajući ga, otišao do ivice fojbe. Isprva je želeo da uz pomoć malog Džekija oslobodi ćerku, pucajući na te iste partizane s kojima je pre toga rame uz rame ratovao za slobodu. Ali kad je video koliko ih je bilo, naredio je sinu da se vrati kući, dok su dželati iz fojba i dalje mučili bespomoćne žrtve pre nego što bi ih bacili u provaliju. Dečak, međutim, nije poslušao i sakrio se iza jednog žbuna. Kada je ljudski lanac krenuo da se survava u bezdan, otac, u suzama, na ivici fojbe, ispalio je metak u glavu one nesrećne devojke, krive samo zato što je volela pogrešnog čoveka. Bam!“
„A kakve to veze ima s ludnicom?“, upitah nervozno.
