18/09/2025
Jеднога дана кад мој отац оде,
Ја нећу бити ту
Крај њега
Да га држим за руку
Да чујем последње речи
И последњи удах
Да нам се још једном сретну погледи
И да му, пре него оде
додам чашу воде.
Једнога дана кад мој отац оде,
Бићу сам и гладан у хладном подруму
Са малим прозором што ноћу гледа на месец
А дању у плаво парче слободе.
Једнога дана кад мој отац оде
Доћи ћу са три друга што ме воде
И стаћу наслоњен на крст
У букагијама
И ћутаћу
Нећу рећи ни реч
Нећу плакати
Нећу осећати глад
Чекаћу мирно да се разиђе скуп
И кад гробари почну лопатама јако
И кад земља падне у гроб
Слушаћу тај ударац туп.
А онда тишина
Стао је разговор и лелек
Стало је време
Престао песак да цури у сату
Стала је мисао
И ветар
И селице у лету
Ласте
Роде
Стало је све
Само хумка расте
Једнога дана кад мој отац оде.
Остаћу сам (са три друга)
И онда када се сви разиђу и оду
Бићу љут на њега
Што си ме тата погрешно учио
Да није злочин љубити слободу.
Једнога дана кад мој отац оде
Из свеже хумке нићи ће влас
Коју неће имати ко да ишчупа
Нити да је покрије гранитом
Заливаће је роса
И порашће жбун
Па трн
Па дрво глога
Нићи ће из гроба оца мога.
Пролазиће људи
И гледаће у избледели крст у глоговом хладу
И поцепан пешкир
И отпало понеко слово
Истопљене свеће
И пола чаше воде
И питаће: Где му је син?
Да ли је још увек роб
Кад је овако запустио очев гроб?
Доћи ће пролеће
Сешће под дрво гробар
Да знојав попије пиво
Наслониће се ђубретар
Да смота јефтиног дувана
Стаће удовица да се склони од кише
И гледаће глогов бели цвет што опојно мирише
И кап на цвету што се отима од ветра
Да не падне
Да не кваси траву под којом лежи онај што је умро млад
Над којим ниче хлад.
Мој отац
Што роди вампиру колац.''
Богдану Јовичићу, студенту
с љубављу Владимир Ђурђевић
