KarposBooks

11/08/2025

Novo! KARPOSOVE knjige na Skiatosu! U novootvorenoj kafe-knjižari Liberté možete naći u prodaji neka naša izdanja posvećena Grčkoj i grčkim ostrvima. Liberté bookstore café, Athanasiou Diakou, Skiathos 370 02. Knjižara je otvorena do 1:00.

26/07/2025

НОВО!

Ирена Шпадијер
ЖИВО СРЕДЊОВЕКОВЉЕ
Од рукописних књига
до покретних слика

Број страна 247
Са фотографијама и индексима
КАРПОС
2025

У књизи „Живо средњовековље“ Ирена Шпадијер бави се, најпре, дефинисањем xронолошкиx граница српског средњевековља y односy на византијско-православни и шири европски контекст, а потом анализира аспекте материјалне културе везане за живот књиге у средњем веку – производњy рукописа, дисеминацијy, као и формирање читалачке публике, док се у трећем делу објашњава сам концепт „живог средњовековља“. Тај концепт је уједно и суштински за научни допринос овог дела јер повезује стваралаштво средњег века са модерном уметношћу y погледy оригиналности, ауторства и неизменљивости артефакта. Ауторка открива утицаје средњовековне естетике на савременy ликовнy и филмску yметност у низу софистицираних, суптилних анализа које се баве руским, немачкo-јапанским, италијанским и коначно истински глобалним и транснационалним филмом. Ова завршна поглавља yносе једнy новy парадигмy y медиевистичке студије, један другачији, свеж а убедљив поглед на трајнy актуелност средњевековља.
Оно што ово дело чини посебно занимљивим, јесте пристyпачна презентација нових и узбудљивих идеја које знање о средњем веку чинe привлачним широј читалачкој публици.
Весна Голдсворти

"Оно што је широј јавности мање познато везано је за једно од најстаријих хришћанских светилишта. Реч је о грчком манастиру Свете Катарине на Синају. Подигао га је цар Јустинијан у VI веку и он је, после арабљанских освајања, остао усамљена православна оаза у арапском свету и предстража византијског хришћанства. Већ се од ХIХ столећа, од путовања Порфирија Успенског, у науци знало за постојање словенских, па и српских књига на Синају. Али, када је 1975. године у манастиру Свете Катарине, у крипти цркве Светог Ђорђа, случајно приликом грађевинских радова пронађена хрпа старих рукописа писаних на различитим језицима, било је то једно од оних открића за која смо склони да верујемо како припадају минулим временима. [...] Међу књигама на грчком, арапском, грузинском и јерменском језику било је и четрдесетак словенских, од којих су 24 биле српске, и то углавном из ХIII и ХIV века. Како су се и зашто ови рукописи 'загубили' не зна се, али се претпоставља да се то десило пре средине ХIХ века, јер их чак ни Порфирије у свом попису не помиње.
Откуд српске књиге на Синају?"

Ирена Шпадијер (1960), редовни је професор Филолошког факултета Универзитета у Београду. Бави се историјом, поетиком и текстологијом средњовековне књижевности. Аутор је бројних студија и књига међу којима су и „Свети Петар Коришки у старој српској књижевности“ (Београд: Чигоја штампа 2014), „Светогорска баштина. Манастир Хиландар и стара српска књижевност“ (Чигоја штампа 2014, на руском 2015), „Почеци српске химнографије. Савина служба светом Симеону“ (Чигоја штампа, 2019).

19/07/2025

НОВО!

Ђулио Гвидорици и Силвија Романи

СИЦИЛИЈА БОГОВА
Митологија, историја, култура

Еолска оствра • Месина • Таормина • Катанија • Етна • Сиракуза • Ена • Агриђенто • Селинунт • Ериче • Моција • Палермо

Цена: 1749,00
https://karposbooks.rs/shop/panelinion/sicilija-bogova/

Превод с италијанског
Анђела Миливојевић
КАРПОС, 2025
Број страна 270 (са блоком фотографија)
Индекс имена и топонима

На Сицилију су још од најдавнијих времена надирале цивилизације, једна за другом. Али Грци су тој земљи утиснули неизбрисив печат – онај који и данас чини њено најдубље биће. Богови никада нису напустили острво. По сунчаним пољима усред лета, дуж путева што се лепе за стене сицилијанских планина, још се може чути како Херакле дозива своја стада и Одисеј се подсмева Киклопу. У сутон над Агриђентом, Селинунтом и Сегестом још увек теку поворке у част богова. Када дан призове ноћ, у позориштима Сиракузе и Таормине мит поново проговара кроз приказивање трагедија – снажним гласом какав је морао имати у V веку пре нове ере, у Грчкој. Сицилија, земља уточишта за богове и хероје, нимфе и филозофе, чудовишта и краљеве, оличење је оне магичне, радосне зачудности коју су Грци толико волели.

У књизи "Сицилија богова. Митологија, историја, култура", универзитетски професори Ђулио Гвидорици и Силвија Романи, настављају да прате развој грчке митологије у њеном географском и историјском контексту, овога пута на Сицилији, највећем медитеранском оствру. Истражујући знамените сицилијанске историјске локалитете, испредајући причу од прошлости и садашњости, аутори су овом књигом креирали својеврсну малу културну историју Сицилије.

„Афродита и даље посматра морску пучину из свог храма у Еричеу, подигнутом на литици изнад мора, у чијем подножју лежи Анхиз, који јој беше смртни супружник на један дан. Киклопи и Хефест никада нису напустили своју ковачку радионицу у тајном скровишту у утроби Етне или Еолских острва. Није га напустила ни прелепа Персефона коју је бог Хад отео и одвео у Подземље, крај језера Пергуза, једне од „капија“ ка свету мртвих. Нимфа Kијана изабрала је Сицилију да се тамо претвори у извор воде, а Аретуза, која је изронила да опет угледа звезде управо у морским водама пред Сиракузом, живи заувек преображена у понорницу на обали Ортигије, стопљена с Алфејем, речним богом који се у њу заљубио. И данас је тамо, окружена венцем од трске, док се по језерцету лењо праћакају патке, а посетиоци уживају у сладоледу из оближње посластичарнице или пак купују сувенире.“

Ђулио Гвидорици (Giulio Guidorizzi, рођ. 1948), италијански класични филолог и преводилац, рођен у Бергаму. Предавао је на Универзитету у Милану од 1975. до 2001. године, потом је почев од 2001. до 2016. године био редовни професор на Универзитету у Торину, испрва за предмет Античко позориште и драматургија, затим за предмет Антропологија античког света и грчка књижевност. Уредник је часописа Studi Italiani di Filologia Classica. Аутор је бројних есеја и преводилац са грчког. За Национални институт за античку драму превео је Еурипидовог Херакла (2007) и Ифигенију на Аулиди (2015). Живи у Милану.

Силвија Романи (Silvia Romani, рођ. 1968), професорка Универзитета у Милану и ауторка бројних књига на тему антике; магистрирала је грчку књижевност и докторирала из антропологије античког света на Универзитету у Сијени. Неколико година је предавала на Универзитету у Торину, а од 2017. године ванредни је професор Античке антропологије, религије и митологије на Универзитету у Милану. Она се посебно бави женским фигурама у миту и античкој религији и питањима везаним за представу женског тела у антици.

Уз "Сицилију богова. Митологија, историја, култура", аутори су заједнички објавили још две књиге: "Море богова. Грчка оствра у митологији" (превод, Карпос, 2023) и "Путовање са боговима. Митолошки водич по Грчкој" (In viaggio con gli dei. Guida mitologica della Grecia).

Karpos Books, Izdavačka kuća KARPOS objavljuje dela savremenih filozofa, sociologa i teoretičara, studije posvećene antičkoj i srednjovekovnoj kulturi.

01/07/2025

НОВО!

Емануел Тод
ПОРАЗ ЗАПАДА

Превод с француског
Јелена Стакић

Број страна: 296
КАРПОС, 2025

Распад Совјетског Савеза поново је покренуо ток историје. Русију је гурнуо у узаврелу кризу, али је, још важније, оставио за собом глобални вакуум у који је увучена Америка – и сама већ начета кризом још од 1980-их година. Тада је отпочео парадоксалан процес: освајачко ширење Запада, који је у својој суштини већ био у фази пропадања.
Нестанак протестантског духа поступно је водио Америку од неолиберализма ка нихилизму, а Велику Британију од финансијализације економије до губитка смисла за хумор.
У периоду између 2016. и 2022. године, западни нихилизам спојио се с украјинским, који је изникао из распаднутог совјетског простора. Удружени, НАТО и Украјина наишли су на стабилизовану Русију, поново силу, сада конзервативну – и као такву привлачну оном делу света који одбија да прати Запад у његовом авантуризму. Руско руководство одлучило је да повуче црту: напало је Украјину и тиме се сукобило са НАТО-ом.
Ослaњајући се на увиде из социологије религије, критичке економије и антропологије, Емануел Тод нас води кроз стварни свет – од Русије до Украјине, од некадашњих народних демократија до данашње Немачке, од Велике Британије до Скандинавије и Сједињених Држава – не заборављајући притом ни остатак света, чија се одлука испоставља пресудном за исход овог рата.

Књига је изазвала велико интересовање у Француској, а већ је преведена и на више од 10 језика.

„Слање у Украјину војног материјала, али не и људи, добро се уклапа у логику глобализације. Најпре смо тражили да нам радници у земљама ниских плата производе оно што нам је било потребно; потом смо тражили да нам једна земља јефтино ратује. Људско тело у Украјини није скупо… Wall Street Journal, који се углавном занима за економију, први је скренуо пажњу на број ампутираца у Украјини – између 20.000 и 50.000 – који су удове серијски губили у самоубилачкој контраофанзиви у лето 2023. Захваљујући овим телесним оштећењима, живнула је индустрија протеза у Немачкој.“ Емануел Тод

Емануел Тод (Emmanuel Todd, рођен 1951. г.) је историчар, антрополог и социолог при Националном институту за демографска истраживања (INED) у Паризу. Након студија у Паризу, докторирао је на Тринити колеџу у Кембриџу. Тодова истраживања баве се разноликим породичним структурама широм света и њиховом повезаношћу с веровањима, идеологијама, политичким системима и историјским догађајима, под утицајем историјске школе Анали. Ширу пажњу привукао је још 1976. чкњигом Коначан пад: Огледи о распаду совјетске сфере (La chute finale: Essais sur la décomposition de la sphère Soviétique), у којој је, као један од првих друштвених научника, предвидео распад Совјетског Савеза. У књизи После империје. Есеј о распаду америчког система (Après l’Empire: Essai sur la décomposition du système américain, 2001, српски превод у издању Паидеје, 2006) Емануел Тод тврди да су САД исцрпле своју улогу једине светске суперсиле и да остатак света убрзано улази у модерност, брже него што се некада мислило.

Karpos Books, Izdavačka kuća KARPOS objavljuje dela savremenih filozofa, sociologa i teoretičara, studije posvećene antičkoj i srednjovekovnoj kulturi.

26/06/2025

NOVO!

Beat Šterhi
RUMENKA

Prevod s nemačkog
Mirjana Avramović
Broj strana: 350
KARPOS
2025

Španac Ambrozio stiže u Inervald, švajcarsko planinsko mesto, ranih šezdesetih godina prošlog veka i prvi put u životu doživljava šta znači biti stranac: suočava se sa sumnjičavim pogledima, nepoverenjem i tišinom. Ambrozio se upućuje ka imanju Knuhelovih, gde će raditi kao nadničar. Iako između Ambrozija i seljaka Knuhela postoji jezička barijera, razumeju se i poštuju, jer ih povezuje ljubav prema kravama, naročito prema Rumenki. Knuhel razgovara sa svojim životinjama, neguje ih i pazi. Zbog toga su i količina i kvalitet mleka izuzetni, što budi sumnju u selu. Jer Knuhel se, dokle god je to moguće, opire uvođenju muzilica u svoj raj. Isto tako odoleva neprijateljstvu meštana prema Špancu. Jednog dana, međutim, Knuhel mora da se rastane od svog nadničara, iako je njime zadovoljan.

Ambrozio nalazi posao u klanici u gradu. Za njega počinje sasvim novi život u hladnom okruženju. Sedam godina kasnije, bivša predvodnica stada s imanja Knuhelovih, krava Rumenka, stiže u klanicu. Do kostiju je mršava, apatična, od nekadašnjeg ponosa nije ostalo ništa. Za Ambrozija se svet konačno ruši. Četvoro radnika — među njima i Španac — odlučuju da pobegnu iz tog sveta mesarenja i ubijanja.

Virtuozno komponovan i napisan roman odvija se na različitim vremenskim i narativnim nivoima. U parnim poglavljima Beat Šterhi opisuje imanje Knuhelovih, gde čovek, priroda i životinje još uvek dišu u istom ritmu i približava nas tobožnjoj švajcarskoj idili jezikom koji kao da pamti mirise sena, tišinu snega i toplinu kravljeg daha i podseća na rajsku harmoniju. U neparnim poglavljima dominiraju drastične, šokantne i krvave scene iz klaničke svakodnevice. Beat Šterhi do detalja, gotovo dokumentaristički, opisuje načine ubijanja i mašinsku obradu mesa i kobasica. U međuvremenu iznosi životne priče grubih, ogorčenih radnika u klanici, čije se biografije nižu kao mozaik jednog sveta u kojem više nema mesta za nežnost.
Beat Šterhi je romanom „Rumenka“ postigao izuzetan književni uspeh i otvorio pitanja koja su i danas aktuelna: kako se dolazak savremenih tehnologija odražava na čovekovu dušu i svakodnevicu? Šta zaista znači biti stranac u zatvorenoj zajednici? Na koji način se menja naš odnos prema prirodi i životinjama? I najzad – kako se menjamo mi sami, kao ljudi, suočeni sa sopstvenim predrasudama, nasiljem i izborima koje činimo?

Beat Šterhi (Beat Sterchi) rođen je 1949. godine u Bernu, gde su njegovi roditelji držali mesaru u starom gradu. Godine 1970. odlazi u Kanadu na studije anglistike. Potom je radio kao nastavnik jezika u Tegusigalpi (Honduras) i Montrealu i nastavio studije u Kanadi. Pored romana, pozorišnih komada, reportaža i kolumni, pisao je i putopise i eksperimentalne tekstove na bernskom dijalektu. Dobitnik je nagrada Prix des Auditeurs RSR (1988) i Aspekte-Literaturpreis (1983) za njegov najpoznatiji roman, Rumenku, a Nagradu za književnost kantona Bern dobio je za delo „Ali nema nikoga“, 2018. „Rumenka“ se smatra jednim od najvažnjih švajcarskih romana s kraja XX veka.

19/06/2025

NOVO!
Theodor W. Adorno
VASPITANJE ZA ZRELOST
Predavanja i razgovori

Prevod s nemačkog: Mirjana Avramović
Broj strana: 134
Karpos 2025.

„Devarvarizacija čovečanstva je neposredni preduslov preživljavanja. Tome mora da služi škola, ma koliko njeno područje i njene mogućnosti bili ograničeni, a za to joj je potrebno oslobađanje od tabua pod čijim pritiskom se reprodukuje varvarstvo. Patos današnje škole, njena moralna zbilja jeste da usred postojećeg stanja samo ona, ako je toga svesna, može neposredno da radi na devarvarizaciji čovečanstva. Kad kažem varvarstvo ne mislim na Beatlese, mada njihov kult spada tu, nego na ono krajnje: suludu predrasudu, ugnjetavanje, genocid i torturu; o tome ne sme biti dvoumljenja. U svetu kako on trenutno izgleda, u kome barem privremeno na vidiku nema dalekosežnijih mogućnosti, pre svega je na školi da se tome suprotstavi. Zbog toga je, uprkos svim teoretsko-društvenim protivargumentima, izuzetno važno za društvo da škola ispunjava svoj zadatak i u tome pomogne, da postane svesna sudbonosnog nasleđa predstava kojima je opterećena.“

„Tabui učiteljskog poziva“ (1965)

„Ta slika strogog vaspitanja, u koju možda mnogi ne razmišljajući veruju, potpuno je naopaka. Predstava da se muškost sastoji u tome da se podnese što je moguće više, odavno je postala lažna slika mazohizma koji se – kako je psihologija objasnila – vrlo lako udružuje sa sadizmom. Hvaljena čvrstina koju vaspitanjem treba steći, znači jednostavno ravnodušnost prema bolu. Pritom se čak i ne pravi stroga razlika između svog i tuđeg bola. Ko je strog prema sebi, stiče pravo da bude strog i prema drugima i sveti se za bol koji je osećao, a nije smeo da pokaže, koji je morao da potisne. Čovek mora postati svestan tog mehanizma, isto kao što se mora zahtevati vaspitanje koje neće, kao nekada, još nagrađivati bol i sposobnost da se izdrži bol. Drugim rečima: vaspitanje bi moralo za ozbiljno da uzme misao koja filozofiji nikako nije strana: da ne valja potiskivati strah. Kada se strah ne potiskuje, kada čovek sebi dopusti da oseća onoliko straha koliko ga ova realnost zaslužuje, verovatno će upravo tako nestati mnogo od onog razarajućeg efekta nesvesnog i potisnutog straha.“

„Vaspitanje nakon Auschwitza“ (1966)

„Vaspitanje za zrelost“ Theodora Adorna (1903–1969) sadrži predavanja i razgovore, mahom o obrazovanju, vaspitanju i televiziji, koji su emitovani na radio-stanici Hessischer Rundfunk od 1959. do 1969. godine. Oni pokazuju jednog „drugog“ Adorna koji se razlikuje od onog iz većine njegovih knjiga: ovde deluje neposrednije, komunikativnije i razumljivije. Takođe, ovi tekstovi navode čitaoca, kao nekada slušaoca, da razmišlja s njim i, najzad, da razmišlja sam.

17/06/2025

NOVO!

SVE JE MORALO NESTATI
Jérôme Quiqueret

Prevod sa francuskog
Milica Rašić
Broj strana: 350
Karpos
2025

„Jérôme Quiqueret pokušava da kroz priču osvetli zločin, i to jedan naročit zločin oko kojeg postoji velika misterija: ubistvo bračnog para, supružnika Kayser-Paulus, u Esch-sur-Alzetteu, rudarskom centru kantona u Velikom Vojvodstvu Luksemburg 14. septembra 1910. godine. Knjiga koju imate pred sobom mogla je biti knjiga istoričara ili istoričarke; to je priča koja, uzdržavajući se od ponovnog otvaranja slučaja i donošenja nove presude, beskrajno pažljivo beleži najsitnije naznake, sve dostupne dokaze i arhive. Neki istoričari i istoričarke stavljaju naglasak na objektivno sagledavanje činjenica, oni pokušavaju da ispišu ono što se dogodilo; za druge, međutim, naslage sećanja omogućavaju samo da se razume zašto i kako je počinjen takav čin, ko je počinilac i na koji način je okarakterisan kao zločin. Zločin može takođe da otkrije istoriju kolektivne društvene predstave; primera radi, Pariz između dva rata u analizi Anne-Emmanuelle Demartini, ili Ženeva 1880-ih, koju je proučavao Michel Porret. Jérôme Quiqueret je mogao da obavi slično istraživanje, fokusirajući se na Luksemburg s početka XX veka, i da napiše finu istoriju ove zajednice polazeći od ubistva za koje je on bilo kulisa. Sproveo je temeljnu istragu u arhivama, ne zanemarivši nijedan detalj, pri čemu je kritički sagledavao dokumente, od kojih su mnogi ovde transkribovani. Quiqueret je mogao i da se igra istražitelja ili istraživačkog novinara, pa da ponovno otvori dosije, da rekonstruiše sve faze istrage i od njih sklopi jedinstvenu priču u kojoj je jasno šta je istina, a šta laž. Mogao je pisati na autoritativan način.
Međutim, autor knjige „Sve je moralo nestati“ služi se drugačijim jezikom, rečima koje stvaraju nemir znatno više nego reči istoričara ili novinara. On piše veoma blago i nežno, ne zarad književnog efekta, već zato što želi da prikaže ono što će ubrzo postati veliki društveni događaj. Jérôme Quiqueret uranja u pisanje kao što se ulazi u tunel. Slučaj Kayser-Paulus postaje njegova opsesija.“

Philippe Artières

Dana 14. septembra 1910. godine, u ranim jutarnjim časovima, dvoje pedesetogodišnjaka iz industrijskog grada Esch-sur-Alzette, Françoise i Henri Kayser-Paulus, ubijeni su u njihovoj spavaćoj sobi.
Skromna ali prostrana kuća ovog para nalazi se na rubu radničke četvrti Grenz, u koju od početka godine pristižu hiljade stranih radnika, privučeni gradilištem nove železare. Upravo u toj četvrti, među pridošlicama mutne prošlosti i članovima starih eških porodica koje još uvek diktiraju društveni život, istražitelji se nadaju da će pronaći počinioca zločina koji je uzburkao javnost. Od profila ubice zavisi mnogo toga: predstava građanina o tehničkom napretku, korist koju različiti politički i verski klanovi mogu izvući otuda, kao i ugled grada koji se više nego ikad povezuje s revolucionarnim idejama. Pod uslovom da ubica bude pronađen...
Jérôme Quiqueret pristupa istrazi temeljno, počevši od komšija, rodbine i prijatelja ubijenog para, a zatim, uvodeći u priču dokumente i fotografije, inspektore i sudije, svedoke i osumnjičene, vodi čitaoca u panoramu istorijskih, društvenih i političkih previranja u Eschu tokom prvih decenija XX veka, sklapajući totalnu mentalitetsku sliku određenog grada u određenom trenutku, jedinu koja čitaocu može pomoći da razume kako je do takvog zločina uopšte i došlo.

Karpos Books, Izdavačka kuća KARPOS objavljuje dela savremenih filozofa, sociologa i teoretičara, studije posvećene antičkoj i srednjovekovnoj kulturi.

09/06/2025

Izdavačka kuća Karpos je svojim čitaocima pripremila 2 poklon vaučera sa dodatnim popustom na već snižena izdanja sa našeg sajta.
Popust možete iskoristiti do 25. juna.

Vaučer od 20% (za iznos preko 3000 din) – iskoristite broj: 15091
Vaučer od 15% – iskoristite broj 15090

Karpos Books, Izdavačka kuća KARPOS objavljuje dela savremenih filozofa, sociologa i teoretičara, studije posvećene antičkoj i srednjovekovnoj kulturi.

06/06/2025

НОВО!

Свен Линдквист
ИСКОРЕНИТИ СВУ БАГРУ
Путовање у срце таме и на изворе европског геноцида

Са шведског превео Доријан Хајду
Број страна: 207 (са индексом имена)
КАРПОС • 2025

„Прединдустријска Европа није имала много тога што је остатак света тражио. Наш најважнији извозни производ био је насиље. У свету су нас у то време посматрали као номадски ратнички народ попут Монгола и Татара. Они су освајали с коњских леђа, а ми с бродских палуба. [...] Кинези су изумели барут у X веку и опалили из првог топа средином XIII. Али осећали су се толико сигурно у свом делу света да су средином XVI века одлучили да не учествују у трци у поморском наоружању.
Тако је заостала и ресурсима сиромашна Европа XVI века стекла монопол над прекоокеанским бродовима с топовима који су били у стању да сеју смрт и уништење с великих удаљености. Европљани су постали богови топова који су убијали далеко пре него што је противничко оружје могло да допре до њих.
Триста година касније, ти богови су освојили трећину света. […] Међутим, већи део насељеног света се почетком XIX века налазио ван домашаја бродске артиљерије.
Зато је изум Роберта Фултона, први пароброд који је пловио узводно реком Хадсон, имао велики војни значај. Убрзо је европским рекама пловило на стотине пароброда. А средином XIX века пароброди су почели да преносе европске топове до дубоко у унутрашњост Азије и Африке. Тиме је започела нова епоха у историји империјализма.
А самим тим и у историји расизма. Превише Европљана је војну надмоћ тумачило као интелектуалну, па и чисто биолошку. […] ’Брод с топовима’ постао је симбол империјализма на свим великим рекама – Нилу, Нигеру, Конгу – и омогућио Европљанима да оружаним снагама освоје огромне области које су дотад биле недосежне.“
Свен Линдквист

"Искоренити сву багру" истовремено је есеј о пореклу европске идеје и праксе геноцида, али и путопис. Путујући кроз Сахару, Свен Линдквист освешћује историју европског освајања Африке преплићући своје понекад и лирске белешке са наводима из дела филозофа, еугеничара, апологета расизма, историчара, ратних вођа, друштвених и природних научника – попут Ч. Дарвина, В. Черчила, Х. Спенсера итд.
У настојању да реконструише историју колонијалног империјализма и расизмa који га je оправдавао (а расизму је пак легитимацију давала „наука“, најпре у Енглеској, а касније и другде у Европи), кроз 169 кратких поглавља Линдквист прати генезу једне идеје, теорије и праксе сажете у наслову „Искоренити сву багру“. То су речи које на крају романа Џозефа Конрада Срце таме изговара један од јунака, озлоглашени Керц („Exterminate all the brutes“). Насупрот самозваном европском имиџу као „колевци напретка“, Линдквист поставља бруталну политику експанзије која је, у име наводне биолошке и интелектуалне супериорности, као и сумњивог цивилизаторског задатка, отворила пут новом насиљу.
"Искоренити сву багру" је оригинално, али у исти мах и узнемирујуће дело. Оно нам јасно предочава да западни свет чињеници да се налази на врху „ланца исхране“ има да захвали не само због својих добрих него и лоших особина. Уз то и белодано показује да онај који дехуманизује друге не може да то чини, а да на крају истински не дехуманизује самог себе.

23/05/2025

„Moj vlastiti, prvi utisak o grčkoj svetlosti bio je da je vazduh iščezao. Bilo je to kao da sam uvek bio svestan izmaglice, lomljenja svetlosti koje izaziva vazduh što stoji između mene i sveta. Sada je ta izmaglica nestala. Boje su postale tako čiste i jasne da su gotovo čujne, ali nikada lomne i zaslepljujuće. Svaka mrlja boje tinja ogromnom tananošću senki. Ne znam nijednu drugu zemlju gde su senke doista purpurne ili u boji lavande, a isto tako imaju i tuce drugih boja. Posmatranje delića mora kako prolazi kroz svoj repertoar zelenila i plavetnila, može da drži čoveka satima začaranog.”

Nikolas Gejdž, „Portret Grčke” (KarposBooks, 2017)

🔖 https://www.beopolis.rs/shop/portret-grcke-2/

26/04/2025

У ШТАМПИ

Хуан Гојтисоло
ОСМАНСКИ ИСТАНБУЛ

Превод са шпанског
Нада Гашић

Број страна: 150
КАРПОС
2025

За шпанског писца Хуана Гојтисола (1931–2017), Истанбул није „мост између Истока и Запада“, него самосталан свет за себе, вишеслојан и противречан. Свет за чије је боље разумевање неопходно одбацити бројне предрасуде које су се вековима седиментирале у западном писаном предању. "Османски Истанбул" је покушај да се пружи живља, шаренија и свеобухватна слика овог јединственог града. Из њега сазнајемо о животу јаничара и султана, о женама у харемима, продавцима, берберима на улицама и веслачима, музичарима, рвачима и јеретичким дервишима. Појашњава нам однос османских Турака према смрти и гробљима, упућује нас у њихову културу исхране и купања, говори о месту природе код Турака, о важности еснафа и ватрогасаца, о томе шта је за њих значила чаршија и разонода, о онима који су чинили истанбулске маргиналце и полусвет... За све то наводи одговарајуће изворе и цитате превасходно из дела европских путописаца, али и из дела Евлије Челебије. Гојтисолови описи су, према Орхану Памуку, „прецизни“. Иако се одлучно упушта у борбу против бројних уврежених мишљења и предрасуда, Гојтисоло не покушава све да рехабилитује и не романтизује пуко османски Истанбул. Својим књижевним умећем, вештим избором цитата и страшћу, лако успева да динамизује нашу слику о Истанбулу и укаже на делове које обично измичу нашој пажњи.

Хуан Гојтисоло (Juan Goytisolo, 1931–2017) био је шпански писац, есејиста и публициста. Рођен је у Барселони у грађанској и богатој породици, али се као младић учлањује у Комунистичку партију и због отпора према франкистичком режиму, одлази у егзил у Француску 50-их година. У Паризу је живео до 1997, када се сели у Маракеш где је живео до смрти.
Његови романи, посебно трилогија коју чине "Знаци идентитета" (Señas de identidad, 1966), "Захтеви грофа дона Јулијана" (Reivindicación del conde don Julián, 1970) и "Јован без земље" (Juan sin Tierra, 1975), означили су нови, експерименталан и провокативан правац у шпанској књижевности XX века. У његовим есејима, укључујући оне у збиркама "Репни вагон" (El furgón de cola, 1967), "Сараценске хронике" (Crónicas sarracinas, 1982) и "Против струје" (Contracorrientes, 1985), оштро осуђује политичку, моралну и културну беду франкистичке и постфранкистичке Шпаније.
За свој књижевни рад добио је највиша шпанска признања, као што су Национална награда за шпанску књижевност (Premio Nacional de las Letras Españolas) 2008. и награду Сервантес 2014. године. Био је изузетно плодан писац који су опробао у више жанрова и сматрао се једним од најважнијих шпанских писаца друге половине XX века.

„Како писати о Константинопољу ако је o њему све већ речено?“, тужио би се средином XIX века, и то не без разлога, један од романтичарских аутора који су следили систем образовање кроз путовање (l’education par le voyage). Повећан број прича о престоници Османског царства од краја XV века до датума када ју је посетио наш писац, заиста је задивљујући. Библиографија на тему Цариграда укључује ништа мање него 901 књигу, објављену између 1501. и 1551. године. Збир књига, дневника и монографија о Турској и османском исламу, уколико обухватимо XVI век, премашује две хиљаде наслова. Збирка тих радова представља сјајан текстуални материјал који плени самосвојношћу, материјал у ком се књиге позивају једне на друге и међусобно допуњују све док не сачине право књижевно породично стабло чије лишће, пупољци и гране црпе свој сок из дрвета, често сатканог од сумњивих радова, прича из друге руке, фантазија, легенди, митова. Приближити се Истанбулу, од средине XVI века, најпре значи удубити се у писану материју.

24/04/2025

https://www.peticije.online/483438?fbclid=IwY2xjawJ2_UZleHRuA2FlbQIxMQBicmlkETFEYWNvcVQ3OHNwQ2YwT21FAR4n-4aX_GAocJ9oMv47pjcvyPB4n0-YzrVXVncW4XGMxMRuYvWChiBRkQhKmQ_aem_q82ky_0z-g-EJGs-Ha0NmA

На основу члана 56. Устава Републике Србије, Пленум Н&...