07/04/2026
ODLOMAK:
PALESTINCI: SLUČAJ NARODA BEZ ZEMLJE
U vezi s tim, Deleuze i Guattari vide borbu Palestinaca kao dramatičan i aktuelan primer mogućeg prostor-vremena koje bi trebalo da ovaploti Palestinska oslobodilačka organizacija (PLO). Ovo interesovanje za deteritorijalizovane „narode bez zemlje“ zapravo i leži u osnovi podrške koju Deleuze i Guattari pružaju ovoj borbi. Guattari je bio blizak prijatelj izraelskog jevrejskog pisca Ilana Halévija, predstavnika Palestinske oslobodilačke organizacije u Socijalističkoj internacionali. Halévi, koji je došao u Pariz 1975. godine, kontaktirao je Guattarija znajući za njegove nastupe protiv rata u Alžiru i vrlo lako ga ubedio da podrži borbu Palestinaca za njihova prava: „On nije bio ni ljubitelj ’trećeg sveta’, a ni evropocentrista. Zainteresovan za sve i svakoga, ali ne u svojstvu voajera, Félix je bio pravi internacionalista, i takav karakter oblikovao je kako njegov stav prema Palestini i tako i podršku njenoj borbi.“ Guattari ustupa kancelariju CERFI-ja za prvi tajni sastanak između izraelskih i palestinskih lidera, koji je održan u februaru 1976. godine. Dve godine docnije Guattari biva pozvan na Okupirane teritorije kako bi ostvario kontakte s palestinskim i izraelskim aktivistima povezanim s Palestinskom oslobodilačkom organizacijom. U periodu 1977–1978. godine Halévi organizuje seminar u Vensenu o aneksiji arapskih teritorija koju su izvršile izraelske snage. Guattari ga redovno i s oduševljenjem posećuje. Na jednoj od rasprava prisustvovao je i palestinski intelektualac Elias Sanbar, koji je već poznavao Halévija i bio donekle upoznat s Guattarijevim radom. Sanbarovo izlaganje nije bilo planirano, već je u žaru polemike koja je usledila održao dugu improvizovanu besedu o tehnikama gerilskog ratovanja Palestinaca tokom 1930-ih godina. „Félix je bio u sali i pitao me je kako planiram da se iz Vensena vratim u Pariz. Rekao sam mu da idem metroom, a on se ponudio da me preveze automobilom. Nekoliko dana kasnije zazvonio mi je telefon: ’Ovde Gilles Deleuze. Mogu li da se sretnem s vama? Želim da razgovaramo o nečemu.’ I tako je Deleuze došao kod mene.“
Deleuze i Guattari pripremaju 1978. godine Hiljadu ravni i razmatraju pitanja ratnih mašina i aparata zarobljavanja. Guattari je ubedio Deleuzea da Deleuze stupi u kontakt sa Sanbarom, nakon što je čuo njegovo izlaganje u Vensenu o metodama nomadske borbe. Iz tog susreta rodilo se snažno prijateljstvo između Deleuzea i Sanbara, a to prijateljstvo je trajalo bezmalo do poslednjih Deleuzeovih dana. „Deleuze se uvek bavio suštinom. Nikada se nije rasipao na sve strane. Uvek je pre vas postavljao pitanja koja biste vi sami postavili. To je bilo neverovatno!“
Nakon ovog razgovora, Deleuze se prvi put javno oglasio o palestinsko-izraelskom sukobu na stranicama dnevnog lista Le Monde. Njegov nastup bio je reakcija na veliku operaciju izraelske vojske na jugu Libana, tokom koje je stradalo nekoliko stotina palestinskih izbeglica i civila, a desetine hiljada Libanaca izbegle su u Bejrut. Deleuze je zdušno stao na stranu Palestinaca: „Palestinci, koji nemaju ni teritoriju ni državu, smetaju svima.“ U tom članku Deleuze ističe da je jedina perspektiva koja se Palestincima nudi zapravo smrt. Pozvao je međunarodnu zajednicu da prizna Palestince kao stranu u pregovorima, jer „Palestinci se nalaze u ratu za koji nisu odgovorni.“
Guattari pomaže Ilanu Haléviju da 1979. organizuje naučni simpozijum o cionizmu, antisemitizmu i rasizmu. Objavljivanje knjige Hiljadu ravni 1980. godine postaje za Halévija važan misaoni resurs: „To je izuzetna knjiga, u kojoj su se filozofi prvi put posle mnogo vremena ozbiljno posvetili svom zadatku, a to je da svet učine razumljivim, ozbiljnim.“
Eliasu Sanbaru se 1980. godine javila ideja o pokretanju analitičkog časopisa koji bi bio posvećen palestinskom pitanju. Obratio se mnogim ljudima i govorio im o svom projektu, koji je već bio uveliko odmakao, ali svaki put nailazio je na zatvorena vrata: „Pozvao sam Deleuzea i pitao šta da radim. Rekao mi je: ’Ne znam, ali zamoliću Jérômea Lindona da te primi.’“ Sanbar je otišao u parisku izdavačku kuću Minuit. Lindon mu je objasnio teškoće s kojima se suočava francusko izdavaštvo i dodao je da izdavačka kuća nije specijalizovana za Palestinu. Zatim ga je pitao šta namerava da uradi s tim časopisom. Sanbar je petnaestak minuta objašnjavao Lindonu svoj projekat, a kada je završio, Lindon mu je rekao: „Izdavačka kuća Minuit prihvata vaš projekat. Napišite mi jednu stranicu, koja će biti kao uvodna reč urednika.“ Sanbar je odmah poslao nacrt, a sledećeg jutra u 7:15 časova zazvonio je telefon: „Ovde Jérôme Lindon. Pročitao sam vaš tekst. Odličan je.“ Tako je u oktobru 1981. godine nastao časopis R***e d’études palestiniennes.
Nedugo po objavljivanju časopisa, novinarka dnevnog lista Libération, Blandine Jeanson, predložila je Sanbaru da bi bilo korisno da novine pišu o ovom novom izdanju i pitala ga da li bi Deleuze mogao da napiše tekst. Sanbar i Deleuze odlučuju da objave dugačak intervju pod nazivom „Palestinski Indijanci“ : „Za časopis to je bilo fantastično. Ideja o crvenokošcima izrodila se iz naših razgovora.“ U tom intervjuu Sanbar povlači paralelu između položaja (1) Palestinaca i (2) američkih Indijanaca: „U tom smislu može se reći da je osnivanje države Izrael obnavljanje istog onog procesa koji je stajao u osnovi nastanka Sjedinjenih Država.“
Nekoliko godina docnije, tokom dramatičnih sukoba za vreme Libanskog rata 1982. godine, kada je konflikt ušao u dugotrajnu fazu, Deleuze je napisao tekst u kome veliča palestinsku borbu, a u tom tekstu hvali i palestinskog vođu Yassera Arafata : „Borba Palestinaca pre svega je zbir svih onih nepravdi koje je taj narod pretrpeo i nastavlja da i dalje trpi.“ Dok je Arafat govorio o „sramoti“ u vezi s masakrom u Sabri i Šatili, Deleuze kritikuje tumačenje nacističkog holokausta – tog najvećeg genocida u istoriji čovečanstva koji su počinili nacisti – kao apsolutnog Zla, s tim da je prema Deleuzeu to tumačenje verski obojeno i izdvojeno iz istorijskog konteksta. Oštro je osudio politiku Izraela: „Izrael od samog početka nije skrivao svoj cilj, a cilj je bio čišćenje palestinske teritorije. To je genocid, ali onaj genocid u kojem fizičko uništenje ustupa mesto geografskoj deportaciji.“ Da bi se suprotstavilo odlučnosti Izraela i popustljivosti međunarodne zajednice, koja nastoji da zabašuri politiku Izraela, Deleuze smatra da je potrebno pronaći „veliku istorijsku figuru, koja bi, iz zapadne perspektive, delovala kao da je ličnost iz Shakespeareovih komada, a takva figura bio je Arafat.“
Deleuzeov stav svakako je bio od pomoći Eliasu Sanbaru, intelektualcu koji se borio za prava Palestinaca, a koji će u palestinskoj delegaciji biti zadužen za kompleksno pitanje palestinskih izbeglica tokom velikih pregovora koje je američki predsednik Clinton organizovao u Kemp Dejvidu 1991. godine. „Tokom pregovora, pozvao sam Gillesa i rekao sam mu: ’Znaš, jako mi je teško jer moram da pregovaram s ljudima koji su odgovorni za patnje mog naroda. Međutim, pronašao sam neočekivan lek. Uveče, pre spavanja, čitam po nekoliko odeljaka iz Spinozine Etike.’ Gilles mi je odgovorio: ’Potpuno te razumem.’“ Pored poezije, Deleuze i Sanbar razgovarali su o problemu kretanja kroz prostor, o stanju koje je izvan-mesta-i-vremena (du hors-lieu et du hors-temps) a koje (stanje) je izazvano time što su osobe odvojene od tla a zbog čega su Palestinci upravo postali gotovo nevidljivi, rastvoreni u prostoru i vremenskom trajanju.
Deleuzeovo i Guattarijevo stvaralaštvo bilo je ključan resurs za Sanbara: „Njihovi tekstovi su me pratili čitavog života.“ Kada je 2004. godine objavio knjigu Figura Palestinca, posvetio ju je „Gillesu Deleuzeu, u znak zahvalnosti i neprolaznog prijateljstva“ : „Upravo smo o toj knjizi razgovarali tokom našeg poslednjeg razgovora. Poslednji put kada sam razgovarao s njim, pričali smo, dakle, o toj knjizi, ali nismo uspeli da završimo razgovor, jer je Deleuze bio doživeo napad i počeo da se guši.“
Iz: François Dosse, "Gilles Deleuze et Félix Guattari. Ukrstena biografija", prevod Goran Bojovic, Karpos 2025.
