14/11/2025
Ova borba nije trka na sto metara. Sami ste rekli da je ovo maraton. No, nije čak ni običan maraton. Ovo je maraton kroz blato, kroz maglu, uzbrdo i protiv vetra. I nije iznenađenje ako vam se sada čini da su noge teške, da je cilj daleko, i da više niste sigurni ni zašto ste krenuli. Upravo tu, u tom trenutku sumnje, krije se ono što oni žele - da poverujete da ste izgubili vreme.
Od samog početka su vam pokušavali ubaciti taj otrov u misao: “izgubljena godina”. Kao da se godina može izgubiti ako je provedena u borbi za dostojanstvo, za istinu, za mogućnost da sutra budete slobodni. Kao da su dani u kojima čovek ne pristane na poniženje promašeni dani. Nisu. To su jedini dani koji vrede.
Reći studentu da “gubi godinu” dok se bori, znači pokušati mu oduzeti smisao. To je igra reči koja pogađa tamo gde ste najosetljiviji : u budućnost... u vaše roditelje koji brinu, u vaše planove, u osećaj odgovornosti. Ali to nije briga za vas. To je hladna, proračunata taktika da vas umori i posrami, da poverujete da su svi ostali normalni, a vi pogrešni.
Sa druge strane širi se defetizam, ništa nije vredelo, neće se ništa promeniti, suvišno je, besmisleno je, Sizifov posao je... cinik nikada nije dobio nijednu bitku!
Zato su i pojačali sve oko vas: svet koji se pravi da ide dalje... koncerti, utakmice, zabave, reklame za “normalan život”. Sve to postoji samo da bi izgledalo kao da se ništa važno ne dešava, da bi vas ubedili da ste sami, da niste u pravu, da je sve gotovo.
A nije.
Jer da je gotovo, ne bi ulagali toliku energiju da vas slome. Da ste bezopasni, niko ne bi trošio sate i resurse da vas ućutka, da vas ismeje, da vas kazni, da vas natera da “nadoknadite propušteno” u nenormalno kratkim rokovima koji iscrpljuju, a koje niko oko vas ne shvata. Ne postoji moć koja se toliko plaši lenjih, ravnodušnih ljudi, ali postoji moć koja se plaši probuđene mladosti.
Uz sve to, postoji i sramotna tehnika javnog linča: najgrubljim rečima i klevetama prozivaju svakoga za koga se pomisli da je povezan sa studentskom listom.
Optužbe se razbacuju olako : da su neki “ljudi ruskih službi”, drugi “američkih”, treći “neoliberali”, četvrti “iz NVO sektora”.
Najčasnije i najpoštenije ljude pokušavaju da predstave kao izdajnike ili agente.
Napadi ne dolaze samo iz jednog izvora; dolaze iz svih mogućih pravaca: iz režima, iz delova opozicije, iz civilnog sektora, pa i iz prikrivenih delova službi. Namenjeni su da razbiju poverenje među vama, da vas uznemire i da vas nateraju da sumnjate u sopstvene ciljeve i ljude pored sebe.
Zato, kad vas obaveze zatrpaju, kad pomislite da je previše, setite se da se istorija ne menja kad je lako. U svakom pokretu koji je ikada nešto promenio, dolazili su trenuci kada je izgledalo da je sve izgubljeno. I uvek je to bio trenutak pre preokreta.
Oni računaju na vaš umor: na to da ćete se sami ućutati, da ćete se vratiti u svoje male živote, u rutinu, u tišinu. Ali ako je išta vredno gubitka, to je iluzija da sloboda dolazi bez borbe.
Ne nasedajte na njihove reči. Ne verujte da ste izgubili godinu.
Izgubljena je samo ona godina u kojoj čovek ništa ne pokuša da promeni.
Sve ostale su ulaganje u budućnost koju ćete jednog dana moći da nazovete svojom.
Do cilja nije mnogo ostalo. Sad više ne trči telo, sada trči glava.
I to je trenutak kad maraton dobija smisao.
Sa poštovanjem i verom u vas uz vas smo i mi koji ne odustajemo i ima nas mnogo.
PISMO STUDENTIMA
Dragi studenti,
Ova borba nije trka na sto metara. Sami ste rekli da je ovo maraton. No, nije čak ni običan maraton. Ovo je maraton kroz blato, kroz maglu, uzbrdo i protiv vetra. I nije iznenađenje ako vam se sada čini da su noge teške, da je cilj daleko, i da više niste sigurni ni zašto ste krenuli. Upravo tu, u tom trenutku sumnje, krije se ono što oni žele - da poverujete da ste izgubili vreme.
Od samog početka su vam pokušavali ubaciti taj otrov u misao: “izgubljena godina”. Kao da se godina može izgubiti ako je provedena u borbi za dostojanstvo, za istinu, za mogućnost da sutra budete slobodni. Kao da su dani u kojima čovek ne pristane na poniženje promašeni dani. Nisu. To su jedini dani koji vrede.
Reći studentu da “gubi godinu” dok se bori, znači pokušati mu oduzeti smisao. To je igra reči koja pogađa tamo gde ste najosetljiviji : u budućnost... u vaše roditelje koji brinu, u vaše planove, u osećaj odgovornosti. Ali to nije briga za vas. To je hladna, proračunata taktika da vas umori i posrami, da poverujete da su svi ostali normalni, a vi pogrešni.
Sa druge strane širi se defetizam, ništa nije vredelo, neće se ništa promeniti, suvišno je, besmisleno je, Sizifov posao je... cinik nikada nije dobio nijednu bitku!
Zato su i pojačali sve oko vas: svet koji se pravi da ide dalje... koncerti, utakmice, zabave, reklame za “normalan život”. Sve to postoji samo da bi izgledalo kao da se ništa važno ne dešava, da bi vas ubedili da ste sami, da niste u pravu, da je sve gotovo.
A nije.
Jer da je gotovo, ne bi ulagali toliku energiju da vas slome. Da ste bezopasni, niko ne bi trošio sate i resurse da vas ućutka, da vas ismeje, da vas kazni, da vas natera da “nadoknadite propušteno” u nenormalno kratkim rokovima koji iscrpljuju, a koje niko oko vas ne shvata. Ne postoji moć koja se toliko plaši lenjih, ravnodušnih ljudi, ali postoji moć koja se plaši probuđene mladosti.
Uz sve to, postoji i sramotna tehnika javnog linča: najgrubljim rečima i klevetama prozivaju svakoga za koga se pomisli da je povezan sa studentskom listom.
Optužbe se razbacuju olako : da su neki “ljudi ruskih službi”, drugi “američkih”, treći “neoliberali”, četvrti “iz NVO sektora”.
Najčasnije i najpoštenije ljude pokušavaju da predstave kao izdajnike ili agente.
Napadi ne dolaze samo iz jednog izvora; dolaze iz svih mogućih pravaca: iz režima, iz delova opozicije, iz civilnog sektora, pa i iz prikrivenih delova službi. Namenjeni su da razbiju poverenje među vama, da vas uznemire i da vas nateraju da sumnjate u sopstvene ciljeve i ljude pored sebe.
Zato, kad vas obaveze zatrpaju, kad pomislite da je previše, setite se da se istorija ne menja kad je lako. U svakom pokretu koji je ikada nešto promenio, dolazili su trenuci kada je izgledalo da je sve izgubljeno. I uvek je to bio trenutak pre preokreta.
Oni računaju na vaš umor: na to da ćete se sami ućutati, da ćete se vratiti u svoje male živote, u rutinu, u tišinu. Ali ako je išta vredno gubitka, to je iluzija da sloboda dolazi bez borbe.
Ne nasedajte na njihove reči. Ne verujte da ste izgubili godinu.
Izgubljena je samo ona godina u kojoj čovek ništa ne pokuša da promeni.
Sve ostale su ulaganje u budućnost koju ćete jednog dana moći da nazovete svojom.
Do cilja nije mnogo ostalo. Sad više ne trči telo, sada trči glava.
I to je trenutak kad maraton dobija smisao.
Sa poštovanjem i verom u vas uz vas smo i mi koji ne odustajemo i ima nas mnogo.
