Balkan Voice - digitalna pozornica za pisce i čitaoce

11/10/2025

https://medium.com//pesma-vikendom-razlika-izme%C4%91u-%C4%8Detvrtka-i-petka-a036adbe5017

Dragan Radovančević

10/10/2025

КОСМОПОЛИТСКА МОДЕРНОСТ У ИТАЛИЈАНСКОЈ РЕКЛАМИ –

ДУДОВИЋ И МЕТЛИКОВИЦ У НАРОДНОЈ БИБЛИОТЕЦИ СРБИЈЕ

Изложба „Космополитска модерност у италијанској реклами – Дудовић и Метликовиц“ биће отворена у понедељак 13. октобра у 11 часова у Атријуму Народне библиотеке Србије.

Изложба плаката Марчела Дудовића и Леополда Метликовица обухвата 17 плаката дизајнираних у стилу италијанског модернизма двадесетих и тридесетих година ХХ века. Аутори плаката су рођени у породицама далматинско-словенског порекла, на шта указују и њихова презимена, али су се идентификовали као Италијани. Плакати представљају рекламе на теме из области моде, туризма и аутомобилизма – иконичне представе италијанске културе и начина живота у првим деценијама ХХ века. Концепт изложбе и ауторски текст припремио је књижевни преводилац Енрико Даванцо са универзитета „Г. Данунцио“ Кјети-Пескара из Италије.

Изложба се реализује уз подршку Амбасаде Републике Италије у Београду, у сарадњи са Регионалном дирекцијом националних музеја Венета и „Колекцијом Салче“ (Collezione Salce) из Тревиза.

Изложба ће трајати од 13. до 27. октобра 2025. године.

Улаз је слободан.

10/10/2025

Suzan Sontag, O ženama,
prevod s engleskog Nada Donati; Štrik, Beograd 2025. www.Vreme.com - novi broj

Knjiga O ženama zbirka je eseja i intervjua Suzan Sontag iz prve polovine sedamdesetih godina prošlog veka. Tekstove je priredio njen sin Dejvid Rif, hronološki ih je poređao i time uputio u rane radove ove američke teoretičarke i spisateljice. Eseji o rodu, društvenim ulogama i ograničenjima, ali i o istoriji, estetici i smrti, o temama, dakle, koje će Suzan Sontag opsedati čitavog života, pokazuju nam na koji su se način formirali stavovi jedne od, nesumnjivo, najuticajnijih intelektualki dvadesetog veka. U ovim zapisima neupitne lucidnosti prepoznajemo njen intelektualni žar, ali i njeno nepokolebljivo odbijanje da se svrstava pod bilo koju zastavu, računajući i feminističku.
..
…
Sontag se, dakle, bavi različitim temama: od nepravednih “dvostrukih aršina starenja”, po kojima muškarcima godine donose ugled, a ženama, navodno, samo gubitak vrednosti, preko analize diktata lepote (“lepota je ženski posao u ovom društvu i, istovremeno, pozornica njihovog porobljavanja”), sve do oštre kritike trajne privlačnosti fašističke estetike u eseju “Fascinantni fašizam”. Njeno pisanje je britko, često polemično i nikada ne pribegava lakim rešenjima. Ona razotkriva društvene, kulturne i političke obrasce koji oblikuju iskustvo žene, kako u javnoj sferi tako i u privatnom životu. Posebnu težinu imaju tekstovi nastali u dijalogu i neslaganju sa drugom velikom figurom američkog feminizma, pesnikinjom i esejistkinjom, Adrijen Rič. Dok je Ričova zastupala militantniji, jasno ideološki obojen feminizam, Sontagova je odbijala svako svrstavanje i prihvatanje etiketa. “Naravno da sam feministkinja”, govorila je, “ali nikada ne bih za sebe rekla da sam oslobođena žena.” Njen feminizam se sastojao u stalnom preispitivanju, a ne u prihvatanju slogana. Sontag nas suočava s činjenicom da i najprivlačnije parole mogu postati nova ograničenja, a da se oslobađanje žena ne može odvojiti od šire borbe protiv stereotipa, ideologije i lažnih normi. Njena rešenja možda nisu uvek jasna ili konačna, ali upravo u toj nepopustljivoj složenosti leži snaga njenih stavova. Drugim rečima, zbirka O ženama nije laka ni utešna knjiga.

Za današnjeg čitaoca ova zbirka je dragoceno svedočanstvo ne samo o jednom vremenu i raspravama koje su to vreme oblikovale ili mu se priklanjale, već i o ličnosti koja je odbijala da bude zarobljena u tuđim definicijama. U ranim esejima Suzan Sontag se predstavlja u svojoj najkritičnijoj ali i najranjivijoj formi, kao intelektualka koja je istovremeno bila deo ženskog iskustva, ali mu se i kritički opirala, istrajno odbijajući da se ukalupi u zadate obrasce. Danas, u eri društvenih mreža i digitalne samoprezentacije, njene misli zvuče gotovo proročki. Ako je u sedamdesetim godinama “jedini standard lepote bila mladost”, u vremenu Instagrama taj standard dodatno je zaoštren algoritmima, filterima i pritiscima neprekidnog poređenja. Upravo zato insistiranje Suzan Sontag na složenosti i otporu stereotipima, kao i na oslobađanju imaginacije, ostaje podjednako relevantno, možda i nužnije nego ikada pre.

10/10/2025

Ljudi su danas umorni.
Od rada.
Od čekanja.
Od trčanja za stvarima koje im ne trebaju.
Od uloga koje ne podnose.

I svi misle da će jednom, kad završe sve to što moraju, napokon početi da žive.
Kao da život ima probu.
Kao da će doći trenutak kad će se otvoriti neka nebeska kapija i neko reći — sad možeš biti svoj.

Ali ne dolazi ništa.
I ne otvara se ništa.
Samo još jedna subota, još jedan posao, još jedan “kako si” na koji ne znaš da odgovoriš.

Zato što su nas naučili da se sreća meri spolja.
Autom, diplomom, kvadratom, statusom.
Da se prvo mora imati, pa da bi mogao raditi, pa tek onda biti.

To je ta formula pogrešnog života:
Imati → Raditi → Biti.
Kupuješ vreme koje ne postoji.
Zarobljavaš dušu u kalendar.

Kažu — prvo zaradi, pa ćeš moći da živiš.
Ali ja vidim ljude koji rade do smrti i ne počnu nikad.
Vidim žene koje čuvaju sve za “kad deca odrastu”.
Vidim muškarce koji nose odela, a ispod njih rane koje nikad nisu zarasle.

Istina je drugačija.
Sve se menja kad preokreneš formulu.
Biti → Raditi → Imati.

Prvo budi.
Onda radi.
Onda imaj.

Redosled je sve.
Jer ako ne znaš ko si, sve što imaš biće teret.
Ako radiš ono što nije tvoje, svaka plata je kazna.
Ako juriš priznanje, izgubićeš glas.

Autentičnost nije poklon, nije osobina, nije filter na slici.
To je odluka.
I praksa.
I svakodnevni rizik da budeš pogrešno shvaćen.

Autentičnost je kad kažeš istinu iako ćeš izgubiti publiku.
Kad staneš iza svojih vrednosti, iako ćeš izgubiti prijatelje.
Kad znaš da ćeš možda ostati sam, ali ne i prazan.

Jer čovek ne puca od bola, nego od laži koje ponavlja sebi.
Od rečenica: “ma nema veze”, “samo da prođe”, “nije vreme sad”.
A svaka takva rečenica briše po jedan sloj tebe.

Nije lako biti svoj.
To košta.
Ali neautentičnost košta više.

Ona jede iznutra.
Tiho.
Kao glodavac koji živi od tvojih snova.

Zato autentičnost nije “pravo ja” koje čeka da ga otkopaš.
To “ja” se ne nalazi — ono se gradi.
Korak po korak.
Rečenicom po rečenicom.
Odlukom po odluku.

Biti svoj ne znači imati sve odgovore.
Znači birati, i kad te strah.
Znači reći “ovo nisam ja”, pa makar to bilo sve što imaš.

I da, biće anksiozno.
Jer kad si slobodan, nemaš više na koga da prebaciš krivicu.
Nema šefa, nema države, nema “takvi su svi”.
Samo ti.
Tvoja ruka, tvoj potpis, tvoja odgovornost.

Zato većina bira sigurnost nad istinom.
Status nad smislom.
Jer sloboda traži kičmu.

Ali bez nje — život postaje pozorište u kojem svi znamo da je scenografija lažna,
a ipak aplaudiramo.

Petar je bio bankar.
Imao sve: platu, stan, status.
Bio u toj formuli Imati → Raditi → Biti.
I kad je pomislio da je stigao, shvatio je da nigde nije.

Jednog jutra, dok je oblačio sivo odelo, shvatio je da oblači i sopstvenu tišinu.
Poželeo je da slika, da diše boje umesto grafika.
Ali društvo ne voli ljude koji menjaju smer.

Rekli su mu da je lud, neodgovoran, da nije realan.
A on je, po prvi put, bio stvaran.

Odustao je od lažne sigurnosti i krenuo da živi po novoj formuli.
Prvo Biti — umetnik.
Onda Raditi — svakog dana, po malo, iz duše.
Tek onda Imati — dovoljno da preživi, ali i da diše.

I da, bio je težak početak.
Ali po prvi put, nije imao osećaj da beži od sebe.

Jer pravi mir ne dolazi kad sve kontrolišeš,
nego kad prestaneš da se kriješ.

Autentičnost nije meka stvar.
To nije joga na Instagramu ni motivacioni citat.
To je krvava borba sa sobom.
To je suočavanje sa sramom, granicama, ranjivošću.

To je kad naučiš da kažeš ne.
I da ne objašnjavaš to “ne”.
Da znaš da nisi svima dužan da budeš dostupan, nasmejan, ljubazan.

Udovoljavanje svima je tiha samodestrukcija.
I kad jednom naučiš da ne moraš biti svima sve —
počinješ da dišeš.

Zdrave granice nisu sebičnost.
One su najdublji oblik poštovanja.
Jer ako sve daš, a ništa ne ostane,
nisi dobar — nego nestao.

Ljudi koji ne postavljaju granice,
završe iscrpljeni, besni, prazni.
A onda kažu da ih život ne voli.
Ne, nego nisu naučili da vole sebe.

10/10/2025

09/10/2025

krećemo ;)

09/10/2025

krećemo!

05/10/2025

pratite nas. uskoro iznenađenja :)

03/10/2025

Drage naše i dragi naši,

Molimo vas i da prosledite ovaj link onima za koje znate da imaju želju i mogućnost da nam pomognu da smestimo sve goste koji će pristići u Novi Sad uoči komemorativnog skupa 1.11.❤️

Hvala što ste voljni da ugostite studente i građane koji dolaze iz drugih gradova u Novi Sad na komemoraciju. Mnogi od njih će pešačiti i potrudimo se da im omogućimo topao smeštaj. Molimo Vas da popunite sledeći formular kako bi se moglo efikasno realizovati prenoćište. Bićete direktno k...

03/10/2025

Autobiografija mašte
01. октобар 2025, 23:17 - www.Vreme.com današnji broj
Marjan Čakarević
Sigizmund Dominikanovič Kržižanovski, Izabrana proza 1–2, prevod Nada Uzelac, Bukefal, Beograd 2023.

U istoriji svetske književnosti malo koja epoha može se meriti sa ruskom avangardom. U tih burnih dvadesetak godina, koje zahvataju vreme neposredno pre Prvog svetskog rata, kao i sam rat, potom Oktobarsku revoluciju i Građanski rat, sve do početka Staljinovog terora polovinom tridesetih godina – pojavilo se, u čudesnoj erupciji stvaralačkih sloboda, toliko mnogo umetnika na svim poljima da se mnogi među njima još uvek otkrivaju i to ne samo u Rusiji, nego i u svetu. Kada je o književnosti reč, radi se o piscima koji bi u sređenijim, mirnijim epohama, sasvim sigurno bez mnogo prepreka dosezali status klasika, dočim u kontekstu ove stilske formacije oni ostaju kamičak u ogromnom i složenom mozaiku. Jedno od tih imena koja se, počev od perestrojke pa do danas, otkrivaju i dospevaju u središte književne pažnje, jeste i Sigizmund Dominikanovič Kržižanovski (1887–1950). Njegova izabrana dela – u lepom, reprezentativnom izdanju Bukefala i u izvrsnom prevodu Nade Uzelac – stižu kod nas nakon što su objavljeni kompletni umetnički opusi Gazdanova, Vaginova, Dobičina, ali i Harmsa i Vedenskog, uz čitav niz pojedinačnih, zapravo izabranih dela (na primer Belog, Platonova ili Andrejeva), koja je objavio Logos Vladimira Medenice, između ostalih izdavača. Ovaj pisac, koga prate epiteti “neprimećeni genije”, “ruski Kafka/Borhes” i slični, svaki, razume se, sa određenim osnovama, iako je čitav svoj radni vek proveo u službi nauke i umetnosti, radeći kao redaktor Velike sovjetske enciklopedije, a potom i kao dramaturg i predavač u pozorištu – za života nije uspeo da objavi nijedan red svoje umetničke proze. Ta okolnost može donekle podsetiti na Kafku, budući da, za razliku od pisca Procesa, neobjavljivanje nije bilo izbor samog Kržižanovskog već tadašnjih sovjetskih urednika, ali poetička doslednost, tvrdoglava vera u svoj književni svet, jesu činjenice koje potvrđuju pravog pisca.
..
…
Kržižanovskog, međutim, sa Kafkom povezuje svest o kraju jednog sveta kao skupa vrednosti, što se može videti u kratkim parabolama kakve su “Dijalog”, “Orfej u paklu” ili “Tri sestre”, u kojima se starim obrascima i klasičnim mitološkim figurama karikiranjem zapravo udahnjuje novi život, ali i u pričama poput “Spinoza i pauk”, “Okovao je Prometej”, “Bog je umro” ili “Istorija proroka”, u kojima su glavni protagonisti pisci i filozofi, odnosno u kojima se tematizuju stari filozofsko-metafizički problemi i motivi. U pripovetkama “Životopis jedne misli”, “Odbegli prsti”, “Autobiografija leša” ili “Besposleni eho”, gde se fantastika gradi antropomorfizacijom apstraktnih pojmova, delova ljudskog tela ili zalaženjem s onu stranu života, Kržižanovski zapravo, ispod glavnog pripovedačkog toka ili paralelno s njim, kritički progovara o novoj socijalno-političkoj stvarnosti. Ova ravan je naročito upečatljiva u jednoj od njegovih najuspelijih priča, “Kvadraturin”, u kojoj pripovedača posećuje tajanstveni stranac, predstavnik “ugledne inostrane firme”, koji nudi “sredstvo za rast soba”. Glavni junak, s obzirom na to da živi u sobičku od 8 kvm, pristaje da bude deo eksperimenta i njegova soba, dan za danom, raste u širinu i dužinu, ali, budući da mu sredstvo nehotice iscuri, ne i u visinu. Priča zbilja neodoljivo podseća na Kafku, kod koga su plafoni takođe uvek preniski, a treba naglasiti da ni kod jednog ni kod drugog pisca ovaj motiv/simbol nije proizvod mašte već stambenih prostora u kojima su obojica živeli.

Srodan književni postupak, koji podrazumeva da se izmaštana stvarnost koristi kao kritika socijalno-političke stvarnosti, Kržižanovski je primenio i u izvanrednom kratkom romanu Povratak Minhauzena. Kao i u nekim pričama, ali i u drugim romanima, Kržižanovski preuzima slavne književne junake i zaplete i stavlja ih u nove istorijske okolnosti. Minhauzen, maštar nad maštarima, u ovom romanu predočava različite pukotine u društvenoj stvarnosti Engleske i Sovjetskog Saveza, koje njegova luda mašta uspeva da na različite načine zakrpi. Istovremeno, Kržižanovski ulazi u složen književni dijalog sa delima Raspea i Birgera, ali preko Minahauzena promišlja i samu prirodu umetničkog stvaralaštva. Kada na kraju romana baron uskoči među korice prvog izdanja, a pesnik Unding tu knjigu stavi na policu između Adama Smita i Hiljadu i jedne noći, onda ovo potonje smeštanje treba razumeti i kao poetički znak prvog reda, odnosno: i samog Kržižanovskog treba tražiti upravo na tom mestu.

Roman Materijal za biografiju Georgisa Katafalakija, koji se u ovom izdanju premijerno pojavljuje kod nas, predstavlja sličnog fantastu koji se ne snalazi u stvarnom svetu, s tim što su njegova lutanja možda bliža Floberovom Buvaru i Pekišeu, dok roman Klub ubica slova govori o kružoku pisaca koji, odbijajući da objavljuju, svake subote pričaju jedni drugima priče. Iako i u ovom romanu nesumnjivo ima upućivanja na život pisaca u tadašnjem Sovjetskom Savezu, u rastućem strahu od izgovorenog, a naročito od napisanog, težište romana je na dijalogu sa različitim delima svetske književnosti, od Biblije do Šekspira, i promišljanju umetničkog stvaranja i odnosa umetnosti i stvarnosti.

Formiran na nasleđu najboljih fantastičara – Hofmana, Poa, Grina, ali i satiričara Svifta, Kržižanovski je svojim diskretnim avangardizmom od savremenika, pored Kafke, blizak i Serapionovoj braći. Zadivljujućeg renesansnog obrazovanja, vanredni stilista, ovaj pisac je u svojim ključnim delima dolazio do poslednjih metafizičkih pitanja, i u epohi u kojoj je fokus bio na drugim temama, spremno na ta pitanja nudio odgovore. Iako su prošle dve godine otkad se ovo izdanje kod nas pojavilo, ono je prošlo potpuno ispod radara književne javnosti. A ne bi smelo da bude tako.