10/05/2026
Lepe vesti iz Melburna
Na redakcijsku adresu Korneta stigla nam je jutros lepa vest iz Australije, iz Melburna tačnije.
Pisala nam je jedna Leposava, Leposava Tomich, kako piše u automatskom potpisu na mejlu. Prenosimo u potpunosti tekst poruke (uz manje izmene) koji smo dobili na adresu za korisnike.
Poštovani,
Sa velikim zadovoljstvom sam pročitala antiutopijski roman Pavla Ćosića „Beograd 2084 – Nova Leposava“. Knjigu mi je donela moja kuma iz Valjeva kad je prošli put bila kod mene u poseti. To je bilo još u novembru, a knjigu je kupila na Sajmu knjiga, pošto se setila mene i toga što se zovem Leposava. A ko se danas zove Leposava? Ime nisam dobila čak ni po babi nego pro prababi, Leposavi Ilić, babi moje majke koja ju je upamtila kao jednu divnu ženu i onda je kad je ona umrla odlučila da će se njena ćerka zvati po njoj. Kako sam kasnije čula, to ime se nije svidelo ni mom tati ni bilo kome iz njegove porodice, pa čak ni mojoj tetki, maminoj sestri jer i ona je smtrala da je to ime neprikladno za vreme u kojem sam se rodila.
A izgleda da je na sličan način razmišljao i autor ovog fenomenalnog romana pa je tako nazvao i svoju glavnu junakinju koja je inače moderna i širokih shvatanja, a ipak se tako zove. Pritom, ona živi u nekoj neodređenoj budućnosti. Nigde u knjizi se ona ne žali zbog toga što se tako zove, tako da zaključujemo da živi u nekom vremenu u kom je to ime ponovo prihvatljilvo i moderno. Ono što je nezgodno sa tim imenom je što ni nadimci koji iz nje slede nisu zgodni. U Srbiji su me zvali Lepa. Ja sam sama sebi probala na sve načine da prilepim neki nadimak, ali se nijedan od njih nije primio. Probala sam sa Leki, Lenka pa sam čak i kad sam pokušala da upišem glumu u Beogradu rekla da mi je Leposava pravo ime, ali da me svi zovu Kiki i da mi je to ujedno i neka vrsta umetničkog imena, što je i tačno jer sam se u amaterskim predstavama potpisivala kao Kiki, ali i to je bilo kratkog daha jer nisam uspela da položim prijemni.
Ipak, slučajnost je htela da me prilikom mog nastupa na prijemnom za glumu primeti moj budući muž koji se tad zatekao u Beograd kod svog kuma, istovremeno člana komisije za prijem kandidata na glumu. Ja sam mu se toliko svidela iz prve (Izvodila sam po sopstvenoj adaptaciji sve četiri uloge iz Joneskove „Ćelave pevačice“) da je nakon mog nastupa faktički samo on aplaudirao uporno i to dugo.
Nije znao da se zovem Leposava. Znao je za mene samo kao za Kiki. Tak kasnije kad smo zbližili u Beogradu, a to je bilo odmah posle tog prijemnog i kad smo postali intimni, stidljivo sam mu priznala kako se zovem. Prasnuo je u smeh. I dan-danas nam je smešno kad se setimo te scene. Čak mi je u šali (a možda i nije bilo sasvim u šali) rekao da ne veruje da bi se smuvao sa mnom da je to znao.
Ukratko, svi su znali za moju besmislenu frustraciju što se tako zovem. Naravno da sam razmišljala i o promeni imena, ali nisam htela da ne bih povredila svoju mamu. Znala je i Slavica, moja venčana kuma koja je inače i sama nezadovoljna što se tako zove. A dali su joj ime po prvom jugoslovenskom posleratnom filmu! Tako su joj rekli, ali posle se ispostavilo da se i njena prababa zvala Slavica.
I tu se dogodi čudo! Na beogradskom sajmu knjiga ona ugleda najpre knjigu koja se zove samo „Leposava“, ali se ispostavilo da je to samo sveska sa koricama prvog, odavno rasprodatog izdanja te knjige, a zatim i ovu knjigu koja je, koliko sam shvatila, ista kao i to uspešno prvo izdanje iz 2007. godine ali je autor prilagodio novim vremenima jer se iz te prve verzije previše toga zaista ostvarilo.
Svejedno, bila sam potpuno zaboravila na tu knjigu i onda je ponovo ugledala kad sam nešto spremala na polici pored kreveta, uzela i pročitala prvu stranu i praktično iz taka je pročitala celu. Za jedno prepodne. Nisam je ispustila iz ruke ni kad sam išla u WC. Samo sam na brzinu nešto pojela, a mužu sam kad se vratio s posla rekla da naruči picu jer ja nisam mogla ničim drugim da se bavim jer sam se zalepila za ovu knjigu.
Zaista sam se sve vreme kikotala čitajući jer i prateći malo zamršenu radnju i potpuno se uživela u lik Leposave, glavne junakinje koja je i po karakteru i po načinu razišljanja, a izgleda i po opisu u knjizi, ista ja! Naivna, sklona avanturi, vesela i slobodoumna. Ali i pravdoljubiva i analitična. Uostalom, ona se u romanu zaljubljuje u momka koji skoro u potpuno sti po svemu liči na mog muža. Taj Svetolik je izumitelj, istraživač i jako lucidan čovek, sve ono što je i moj muž Svetozar! Čak umalo da se i to ime potrefi. A ni Sveta ne voli što se tako zove.
Onda sam i njemu dala da pročita knjigu i on je isto pročitao u dahu i jednako se oduševio. Ukratko, nije me više blam što se zovem Leposava, mada me ovde u Melburnu svi zovu Lipa, kako se čita Lepa na engleskom.
Puno pozdrava svima u izdavačkoj kući Kornet i posebni pozdravi za Pavla Ćosića. Vidim i da je roman bio u konkurenciji za NIN-ovu nagradu te godine. Šteta što je nije dobio, a ujedno pozdravljam i odluku autora da se više ne bavi beletristikom jer bi mi sve posle ovoga pokvarilo utisak. Ionako je Ćosić pre svega lingvista i za njega sam znala i ranije kao za autora Rečnika sinonima koji sam koristila kao prevodilac, samo nisam ni slutila da je to taj isti čovek.
Leposava Tomich
Napomena
U komentaru je i vest sa sajta Korneta gde se nalazi i link sa koga možete naručiti ovu knjigu.
