05/10/2026
Mladen Hinić o knjizi "Fragmenti čovečjeg postojanja" Nenada Petrovića:
"Knjiga Nenada Petrovića "Fragmenti čovečijeg postojanja" je savršeni primer brevijara koji se bavi temama koje svakoga od nas interesuju ili bi trebalo da nas interesuju. Autor daje svojevrsan prikaz raznorodnih tema sličnih pravaca a različitih smerova i u tome se nalazi dodatna vrednost ovog spisa. Iz njegovog (autorovog) ugla gledanja, što je uvek jasno naglašeno i gde se vidi da autor ne pledira na vlasništvo i autorstvo nad faktima i znanjem, daju se sinopsisi opšte bitnih tačaka ljudskog postojanja i razvoja uz autorova pitanja samom sebi, a tako i pažljivom čitaocu, vrede li ta znanja i dalje, i koliko su tačna, bitna, konkurentna, u vremenu koje neumitno vodi čitavu našu vrstu ka transhumanizmu. Nenad Petrović jasnim i konciznim jezikom iskusnog predavača i pripovedača komunicira sa čitaocem navodeći ga da razmišlja o opšte poznatim pitanjima na koje običan čovek nema vremena da traži odgovore u užurbanoj realnosti današnjice, a ipak, autor uspeva da zaintrigira svojom jednostavnošću pristupa pokazujući da svako epsko putovanje počinje prvim korakom koji svako od nas može da učini.
Nemam intenciju da se uplićem u elaboriranje tema koje Nenad obrađuje u ovoj knjizi, prvo jer o nekim od tema nemam dovoljno znanja, i drugo jer ne želim da kvarim čitaocima ugođaj otkrivanja lakoće ulaženja u koštac "nazovi običnog čoveka" sa "nazovi svetskim temama", ali moram da apostrofiram da je štivo o kojem se ovde govori vredno čitaočevog vremena i, možda iznenađujuće za većinu ljudi, sposobno da tmurne misli pojedinčeve svakodnevice kao magičnim pokretom ruke pretvori u osmeh na licu punom nade i zadovoljstva jer je čitajući "Fragmente..." učinio nešto izuzetno dobro za sebe."
___________________________________________
Odlomak iz knjige iz poglavlja "Autoimune bolesti kao somatizovana lokalizacija stresa i trauma":
Znači, glavni činilac (možda ne i jedini) kod svih autoimunih bolesti (ko bi rekao da je tako, ali jeste i zato i pišem ovaj tekst) je - psihološka komponenta, a to je nesposobnost da se traži pomoć, da se kanališe štetna i negativna emocija, naročito bes i nemoć (sve to ima i fiziološku komponentu, ali njome se samo objašnjava na tom fiziološkom nivou stanje i sa tog nivoa n**e rešenja, što ne obuhvata celog čoveka pa ne može da ponudi optimalno rešenje). Ti ljudi ćute, povučeni i tihi su. Jednostavno: nemaju izgrađen zdrav i kvalitetan emocionalni stil.
To sam čitao kod nekih autora, ali i video sam i svojim očima što mi je najbitniji sud. U mom životu je bilo, a i sada je neki broj ljudi sa autoimunim bolestima i svako od njih ima te pominjane činioce koje svi imaju koji su nažalost oboleli od autoimunih bolesti.
I sad glavni deo. Moja slutnja, zapažanje, moje viđenje iz ćitanja i znanja, iz života, iz priča drugih i ličnog zapažanja je: da kad se ne reguliše ta psihološka komponenta, ta negativna emocija naročito besa i bespomoćnosti, i kad ostane nepokazana, neizražena, to osećanje i raspoloženje oko te neiskazane emocije i kad se to dovoljno dugo pakuje, kad akumulira i inkubira… Telo, naš organizam je nekako somatizuje (verovatno jer psiha nije uspela da se izbori sa tim, pa prepusšta telu da pokuša da se izbori), pa potisne se u telo, pounutri se, internalizuje… I kad je u telu, može da se lokalizuje u jednom organu ili tkivu, ili da zahvati ceo sistem. Kako god – ta emocija, ta psihološka komponenta je somatizovana (prešla u telo). I sad, ako je otišlo na kožu, onda je psorijaza, ako je na pankreas, onda je dijabetes 1 ili 2… Ako je napala veći deo našeg organizma ili ceo organizam (samo se somatizovala, nije se i lokalizovala), onda je sistemska i može da bude mijastenija gravis ili lu gerigov sindrom, fibromijalgija…
