Ćaskarnica

26/03/2026

Čovek je biti lepo, ne može svako. Misle da je teško, a u stvari je lako.

Bila je sitna, slatka i stidljiva. Nije počinjala razgovore sama, uglavnom. Odgovarala kada je nešto upitana, uvek. Lepo se oblačila, lepo vaspitana.
Sve suprotno od mene.
Nisam nikada bila gromada, i sama, bila sam slatka. Ali društvena, glasna. Ništa me nije bilo sram. Drugačija.
Kako smo nas dve postale u tri dana sestre, ne znam. Jesmo. Ima tome četiri decenije.
Različite staze poslednje dve gazimo. Nikada se nismo razdvojile.
Moja stidljiva slatkica danas je žena koja kada zgazi, zemlja zadrhti. Život ju je naučio da grize. Da se bori, da uživa i da vrišti. Sve. Isklesao hrabrost u njenom liku. Samopouzdanje i stav pobednika izbija iz svake njene pore. Ono toplo srce stidljive devojčice nikad nije izgubila.
Ni ozbiljnost.
Ja, koliko god da sam bila neposredna, otvorena i lična, nikad nisam bila ozbiljna. Za mene, život je dugo bio igra.
Dok se moja palata od karata lagano rušila, u nedostatku stvarnih izmišljala sam prolaze, lagume za igru i mikro lepotu koja me je iz dana u dan sve više udaljivala od stvarne sebe. Od ljudi. Do ozbiljnosti nisam stigla.
Pustila da me život nosi. Bila tu.
Dostupna.
Ali, kao da sam uvek bila nekako samo napola. Splet okolnosti nekog ojača, nekog oslabi.
Splet okolnosti i ljude razdvoji. Ljude.
Ne prijatelje.
Ne one koje smo birali srcem. Da im se nađemo. Da ih štitimo.
Ne znajući da će se u stvari oni naći nama. Uvek.
Oni, koji imaju to što smo mi podrazumevali da imamo, a nemamo.
Hrabrost.
Da se izbore kad izbora nema.
Da pobede kad niko u njih ne veruje.
Da vole.
Da budu tu kad niko nema vremena.
Da razumeju dublje i reaguju brže.
Moja.
Sitna, slatka i stidljiva, danas je ona koja ima snage za obe.
I sve je samo nije stidljiva.
Moj borac.
Ona koja me podigne kad se sapletem, da ne padnem.
Koja me nasmeje kad za smeh izgubim smisao. Koja je tu.

Čuvajući one koje biramo srcem, mi zapravo sebe čuvamo. Onaj možda jedini stvarni kvalitet koji imamo.
Čistu ljubav.
Ne samo za naše ljude. Posebno za njih.
Život nas prati.
Daje nam ono što možemo da izdržimo. Daje nam ljude koji, ma kako to izgledalo, mogu to da izdrže sa nama. Ljude uz koje rastemo i možda stvarno uspemo da izrastemo do čoveka.
Možda je to cela istina.
Da nas ljudi koje volimo dovrše tamo gde smo stali.
.../mislenica

26/01/2026

Tugu svoju tugujemo do kraja.
Sreću, umesto da tražimo, često isterujemo. Ne samo jednom.
Ne bežimo od osećaja zato što je loš, nego zato što znamo da će proći.
A prolaznost ..
Ona ume da boli više od tame.
./G.

13/10/2024

13/03/2024

" Gospodine preterali ste, imate veliki problem "
Uspavane, zamišljene, setne, sretne i nesretne, kao reski zvuk telefona u kasni sat iznenadio je prekidajući tišinu glas.
U prvom trenutku pomislila sam da je čovek bio nepristojan.
Radoznali pogledi iskrivili su lenjo glave da vide šta se dešava. I ja sam.
" Okupajte se, sredite pa izađite među ljude i u autobus " - bilo mi je jasno i složih se pogledom sa ženom preko p**a sebe, koja mi je gledajući iza mene usiljeno, klimanjem glave, na slaganje odgovorila.
Osoba koju sam videla, u prvom momentu ni po glasu koji nije bio nežno devojački, ni po polu nisam mogla da prepoznam.
Svi oćute na glasno, bez razmišljanja kazivanje moje " Bravo ! U pravu je ". U sebi mislim kako mi glas zvuči muški a zaklela bih se da sam letimičnim pogledom videla žensku frizuru i ruž na usnama. Nije važno, razmišljam dalje i složim se još jednom sama sa sobom da potvrdim, istovremeno gledajući u ljude oko sebe koji ćute i sa zaprepašćenjem primetim iza nezainteresovanih hladnih im pogleda da je osuda vidno različitog hrabrog bića koje je progovorilo ono što svima smeta značajnije od njenog istupanja u ime svih. Razočarana, vratim se svom svetu ali me misao kako nam je pakovanje važnije od kvaliteta i suštine ne napušta.
Na sledećoj stanici hrabro biće napušta prevoz. Mi ostajemo u začaranom mirisu belog luka i užeglog znoja koji se sve više širi iz tela prozvanog. Žao mi je, zaista ga ne mogu nazvati gospodinom.
Polu izolovana sa mesta na kojem sam, primećujem da svi gledaju kroz prozor i čujem niz pogrdnih komentara na izgled osobe, sada ga već i sama jasno vidim, mladog, rođenog muškarca sa ženskim hormonima. Gužva u saobraćaju na strani je nas posmatrača. Gomila oko mene osuđuje muškarca obučenog u žensku odeću. Nikome ne smeta opor miris koji prozvan širi, čak zajedno komentarišu sa njim jedno biće koje je na najfiniji način odreagovalo. Tužnim pogledom ispraćam vitkog muškarca u telu žene zarobljenog i pitam se gde su svi oni ljudi otvorenog uma sa društvenih mreža. Oni koji razumeju različitost u diskusijama na slavama i rođendanima, jedinim retkim okupljanjima šarolikog sveta povezanog familijarnim, poslovnim ili komšijskim odnosima. Poštovanje različitosti na ispitu palo. Gledam kako jedan po jedan dižu jaknu preko usta. Oni srećniji udišu miris svojih vlažnih maramica jer smrad prosto štipa koliko je jak ali podnose. Čovek je kreatura po definiciji normalnog čoveka. Sa druge strane, da oklevetaju, osude i ismeju različitog od sebe bez milosti iskoristili su priliku da učine. Skoro svi. A ima u jutarnjim satima i po 200 ljudi u jednom prevozu. Ma da je sto! Mnogo je.
Nisam ni sama širokih shvatanja, ne razumem se puno u moderne momente. Ne može se baš mnogo izmestiti od tla rođenja i okružena.
Ne bih bila srećna da mi je dete, brat, neko blizak polno ne definisan ali šta bi se dogodilo da jeste ? Šta tad ? Da li bi bio ismevan gde god da se pojavi zbog svog izgleda?
Ode razmišljanje duboko ali realno jedna generacija nikad sa sigurnošću ne može znati kakva će biti sledeća. Elem, da se vratim temi..
Nikog moj junak ne vređa, ne dira. Finih manira živi svoj život sasvim sigurno ne potpuno srećan ali mnogo hrabar. U masu se lako utopiti. Kad si drugačiji okolina ne prihvata. Kad si i prihvatljivo drugačiji u problemu si, kad si drugačijeg sklopa rođen kao što je neshvaćeni junak trinestog dana marta, u mnogo ozbiljnom i teškom. Srbija. Zemlja razumnih i širokoumnih.. Narod rečit, divan.
Ne moramo voleti drugačije. Sigurno ih ne možemo razumeti jer oni višestruke bitke biju. Ali ih kao ljude trebamo poštovati uvek a posebno onda kada kao hrabriji od nas dignu glas za dobrobit svih ne upotrebivši ni jedan pogrdan izraz. Trebamo, trebali bi, da, ali kolektivno ne poštujemo. Da li ih se kao nepoznatog bojimo ili neki treći razlog postoji ne znam ali prema različitima, ocenjenim na osnovu izgleda ovog jutra moji sugrađani pali su. A to je tužno.. G

25/11/2023

" Ne postoji ništa što će ga sprečiti oči da ti vidi. To, nemoj zaboraviti. Postoje samo neke, na žalost suviše izlizane reči. Volim te, kao jedna od tih.." - govori momak ispred mene telefonom nekome sa druge strane. Po nežnosti kojom izgovara užasnu istinu koju smo ama baš svi bar jednom osetili, mislim da je sestra.
Hodam lagano, naredne reči njegove nadjačava vetar i nisu mi razgovetne.
Razmišljam o rečima nekoga ko i ne sluti da je nekoliko njegovih reči utehe otvorilo novu temu za razmišljanje u šetnji do kuće nepoznatoj osobi.
Na stranu to što sam se i sama u životu upecala na 'volim te' i sve moguće planske nežnosti. Što sam verovala da bolje ne može i da je moja noga stala na kamen koji zovu ludim, a onda razbila celo telo o sopstvenu iluziju. Na stranu taj ljubavni put klizav i loš, u svakom segmentu života ljudi nam prikazujući ko su i ko smo njima mi. Često žmurimo na to.
To je začkoljica koja boli.
To je kamen o koji se sapliće naša želja i realnost naša.
Želja za pripadanjem, čistim odnosom čini da zamenimo teze.
Ne postoji ništa važnije od poštovanja. Od njega kreće i niče sve naredno. Korov i cveće.
Rast i pad.
Ne možemo nikoga naterati da nas voli. Možda ni mi sami ne znamo da volimo onako kako to očekuju od nas. Možemo da ne crtamo lažnu sliku i ne koristimo lažnu bliskost za dobijanje ma čega, posebno ne radi reda. Nigde ne piše da je obavezno biti u bliskom odnosu sa bilo kim. Ne piše da moramo koristiti svoje vreme na česte razgovore koji nam nisu važni. Na ljude koji nam nisu važni i koje ne smatramo svojima.
Čini mi se da je distanca, baš kao i ćutanje jedna od boljih opcija. Čak sam sigurna da je tako. Da.
No, ljudima koji vole ljude i koji nisu naučili da kriju ništa pa ni naklonost, ta škola je teška.
U svakom smislu i na svakom polju.
Stižem kući na vreme.
Sad će mi misli dobiti nove tokove.
One fine, one vredne.
Neka zaključak bude taj, da ne postoji ništa što će sprečiti onoga ko nas voli da nas voli.
Sve one distance nemaju smisla. Osim ako niste robot.
Ja, nisam.
...mislenica

20/11/2023

Koliko juče bila sam potresena i tužna. Nisam imala sa kim da podelim osećaj koji nema ime, onaj od koga se drhti kao od najveće zime.
Na duši sve ostavlja tragove.
Bežanje ne pomaže.
Svi imamo te neke svoje svetove koji kratkotrajno leče. Kao protiv svakog bola lek, i taj naš svet deluje neki sat pa opet krene.
Dok bol miru ne preda sve.
Dok ne izmeni nam pogled.
Splet okolnosti menja sve pravce.
Nelagoda uništava po malo svaki zdrav deo preostao. Nekome više, nekome manje, zavisi šta je iniciralo potresno stanje.

Dok života pred nama ima sve samo usputna promaja je.
Važno je znati zaštititi se i birati put sa što manje vertometine.
Niti spuštene, niti previše uzdignute glave.
Evo me !
Danas..
Grohotom ne smejem se, ali mi je utroba cela bez ozlede. Vidne.
To, osmeha vredno je.

...G/mislenica

18/11/2023

Ima dana kada se osećam kao kakav prorok.
Intuicija je čudesan dar
poštovanja vredan.
...mislenica

15/09/2023

Zapisi duše ostaju.
Mnogi od tih zapisa kao da van svakog vremena su.
Srce da se raduje zna, ali i da boli ume.
Duša čuva sve, baš sve trenutke koji su je veselili i one zbog kojih nije ista danas kao juče što bila je.

***

Poštuj trenutak,
jedan zna da promeni sve trenutke kasnije.

Sve pre njega, ostaće zapisano da bilo je.
Da postojalo je vreme neko.
Na nekom papiru, u spisu nekom, u nečijem srcu, na nečijem licu.
Po prezimenu deca koja dalje sa ponosom nosiće.
Kad nestane čovek duši drag,
u tren dolazi do promene. Potpune.

Sada se zaledi, pa mučno traje.

Neopisivu veličinu jedan tren ima.
Doživeti ga ogromnim kakav jeste, nerealno je.
Dok ne podseti neki.
Dok ne udari po sred čela pesnicom.
A tad se menja sve. Tad kasno je.
Kasno ..
- Za ljude koje sa sobom u večnost ponese, jedan neobjašnjiv i nepromišljen.
- Za one druge, prepolovljene ostavljene.

Stradanja su neizostavna,.
Život nije bezbrižan izlet sa poznatim i utvrđenim rokom trajanja, ali kad ode neko tebi drag.. To je smak.
To je promena potpuna.
Ne veruješ a znaš da si izgubio.
Ne veruješ a osećaš da cepa ti se deo.

Slabo primećujrm ljude u ljudima.
Onih srdačnih, izvornih a urbanih malo poznajem. Onih koje bratski voliš jer se tako ophode, znala sam baš malo.

Sad ih znam još manje.

Grliću one koje volim jače.
Bez skrivanja privrženosti svoje nikome i ničemu. Da i glasom potvrdim ono što se oseća. Kad voliš koga, to se vidi.
Poštovanje se ne namešta, ne može u prostodušna čoveka kakav ja jesam gluma da dominira.

Tu smo, gde smo. Gosti smo.
Kidaju nas trenuci nesmotreni.
Bodu nam dušu bodežima skrivenim da dokažu da postoje.
Svoj trag zarivaju duboko, da fizičke boli.

" Mnogo sam moćniji nego što misliš"-
Čoveku koji prijatelja izgubio je, kao da tren taj govori. Surovo ga reče, baš peče. Dok je života, sećanja biće i pećiće.

Pazi, poštuj, čuvaj se. Sve što se u trenutku ne odmerenom dešava nije nešto što se nekom drugom, nekom stranom dešava. Može se dogoditi nekom koga svojim zoveš, može se dogoditi tebi. Bez potcenjivanja ikoga, ičega.
Sekund je tren a tren je život.
Jedan se ugasi da primerom ostale spasi.
Ne brže od vetra
Ne sa rizikom
Opušteno i polako, stiže se svuda lako
Zašto nisi mogao tako ???
Ili zvezde biraju one koji sjaje da obogate nebo jačim sjajem?
Neka pitanja nemaju odgovore.
Ostavljaju tragove i oborene poglede.
Jedno bilo je

Poštuj trenutak.
Jedan zna da promeni, sve trenutke kasnije
..G

03/08/2023

Mnogo mi je značilo da u neko vreme stignem tamo gde sam se uputila, sa ubeđenjem da je upravo to pravo vreme.
Zastoj
Par minuta čekanja i obilaska nečega što nisam želela ni da pogledam. Ljubazna pomoć nasumično upitanog prijatelja koja beše od srca učinjena ali pogrešna.
Sve to kao skup, navelo me na zaključak da nije vreme koje mislimo da jeste najbolje.
Zašto bi nam se inače događale situacije koje kvare planove?
" Požuri polako" da govore, čula sam nekada ranije. To je to.
Sve u životu ima smisla, pa i ono gde se isti ne uoči odmah.
..mislenica