27/03/2026
SVETSKI DAN POZORISTA
Poruka americkog glumca i pozoristnika Vilijema Dafoa:
“Glumac sam, prvenstveno poznat kao filmski glumac. Ali moji koreni su duboko pozorišni. Bio sam član Vuster grupe (Wooster Group) od 1977. do 2003. godine, stvarajući i izvodeći originalne komade u ”Izvođačkoj garaži” („The Performing Garage“) u Njujorku i putujući širom sveta. Takođe sam radio sa Ričardom Formanom (Richard Foreman), Robertom Vilsonom (Robert Wilson) i Romeom Кastelučijem (Romeo Castellucci). Sada sam umetnički direktor Venecijanskog pozorišnog bijenala (The Venice Theatre Biennale). Ovo imenovanje, događaji u svetu i moja želja da se vratim pozorištu, snažno su formirali moje verovanje u jedinstvenu pozitivnu moć i važnost pozorišta.
Za vreme mojih skromnih početaka u Vuster grupi, pozorišnoj trupi sa sedištem u Njujorku, često smo imali vrlo malo publike na nekim predstavama u našem pozorištu. Pravilo je neretko bilo da smo mogli smo da otkažemo predstavu ako je bilo više izvođača nego publike. Ali nikada to nismo učinili.
Mnogi članovi trupe nisu bili pozorišno obrazovani, već su bili ljudi iz različitih struka koji su se okupili da bi stvorili pozorište - tako da „predstava mora da se nastavi“ (“the show must go on”) nije bila baš naša mantra već smo osećali obavezu da održavamo susrete sa publikom. Često bismo, takođe, imali probe tokom dana, a uveče prikazivali taj material kao ”rad koji je u toku”. Ponekad bismo godinama radili na jednoj predstavi dok bismo se izdržavali igranjem starijih predstava na turnejama. Višegodišnji rad na nekom komadu bi mi često postajao dosadan i smatrao sam probe pomalo napornim, ali izvođenja tih ”radova koji su u toku” su uvek bila uzbudljiva - čak i ako je malobrojna publika imala osuđujuću ocenu o nivou interesovanja za naš rad.
To me je upravo sada navelo da shvatim kako, bez obzira na to koliko je malo ljudi u
gledalištu, publika kao svedok daje pozorištu njegov smisao i život. Кao što natpis u kockarnici kaže: „MORATE BITI PRISUTNI DA BISTE POBEDILI.“ Očigledna je snaga pozorišta u zajedničkom iskustvu čina stvaranja u realnom vremenu, i iako ono može unapred biti zapisano i dizajnirano, uvek je drugačije. Društveno, politički, pozorište nikada kao danas nije bilo toliko važno i vitalno za naše razumevanje sebe i sveta.
„Slon u sobi“ su nove tehnologije i društvene mreže, koje obećavaju naše međusobno povezivanje, ali izgleda fragmentiraju i izoluju ljude jedne od drugih. Кoristim svoj računar svakodnevno iako nemam društvene mreže, čak sam i guglao sebe kao glumca, a konsultovao sam i veštačku inteligenciju za informacije. Ali moramo biti slepi da ne prepoznamo opasnost da međuljudski kontakt bude zamenjen odnosima sa uređajima. Pored toga što nam neke tehnologije mogu dobro poslužiti, problem neznanja ko je na drugom kraju komunikacijskog kruga ima dubok uticaj i doprinosi krizi istine i stvarnosti. Iako internet može da otvori neka pitanja, on vrlo retko hvata taj osećaj čudesnosti koji pozorište stvara. Čudo zasnovano na pažnji, učešću i spontanom zajedništvu onih koji su prisutni u krugu akcije i reakcije.
Кao glumac i pozorišni stvaralac, i dalje verujem u moć pozorišta. U svetu koji izgleda da postaje sve podeljeniji, opresivniji i nasilniji, izazov nas kao pozorišnih stvaralaca je da izbegnemo korupciju pozorišta kao isključivo komercijalnog poduhvata posvećenog zabavi radi odvlačenja pažnje, ili kao suvoparnog institucionalnog čuvara tradicija, već da negujemo njegovu moć da povezuje narode, zajednice, kulture i pre svega da se preispituje kuda idemo…
Veličina pozorišta je u preispitivanju načina na koji razmišljamo i ohrabrivanju da zamislimo ono čemu težimo. Mi smo društvene životinje i biološki smo dizajnirani da budemo aktivno uključeni u svet. Svako čulo otvara put ka susretu, a tim sastajanjima definišemo ko smo. Кroz pripovedanje, estetiku, jezik, pokret, scenografiju - pozorište kao sveukupna umetnička forma može nam pomoći da vidimo šta je bilo, šta jeste i šta bi naš svet mogao biti”.
Prevod s engleskog: Marko Stojanović, glumac
