13/01/2026
''Nisam želela da učestvujem u akciji za Izbor najlepše tinejdžerke jer sam imala klasične pubertetske komplekse i smatrala da nisam dovoljno lepa. Onda je Vlada Katić, urednik Čika, prvog jugoslovenskog tabloida došao u Smederevo i ubedio moju majku da me nagovori da se slikam. I nekako je uspeo. Na tom svetskom izboru za Mis u Tokiju, bilo je više od sedamdeset devojaka, a ja sam proglašena za mis fotogeničnosti. Bilo je čak reči da ostanem tamo godinu dana da se pripremam za izbor za "mis sveta", ali nisam ostala. Na to takmičenje otišla sam godinu dana kasnije 1971. godine kada sam izabrana za mis Srbije, a potom i Jugoslavije. Izbor za mis sveta održavao se te godine u Londonu. Nisam osvojila titulu, ali mi nije teško palo, jer sam jedva čekala da se vratim školskim obavezama.
Između ova dva takmičenja dobila sam ponudu da snimim film "Bubašinter". Milan Jelić, reditelj, video je moju sliku u nekim novinama i pozvao me je. Ta uloga, uloga Dušice, potpuno je promenila moj život.
Posle ovog iskustva više ništa nije bilo kao pre. Život je počeo da me vuče na drugu stranu. Film je jako dobro prošao kod publike i kritike, tako da smo bili i na Pulskom festivalu. I tu sam proglašena za najlepšu mladu glumicu. Pre toga nisam ni razmišljala o glumi kao o svom budućem zanimanju. Ali posle tog snimanja odlučim da konkurišem za Akademiju dramskih umetnosti i uđem čak i u uži izbor. Međutim, kako sam tek bila završila prvi razred gimnazije, trebalo je da polažem diferencijalne ispite iz preostale tri godine. Odustala sam od te ideje i rešila da konkurišem tek kad završim srednju školu. Tako je i bilo. U međuvremenu sam jako mnogo radila na televiziji kao najavljivačica, kao fotomodel i maneken, i u nekim šou-programima, što je sve trebalo uskladiti sa školskim obavezama. Živela sam na relaciji Smederevo - Beograd i moram da priznam da su neki profesori tolerisali moja odsustva, a neki bogami i nisu. U to vreme ko god me je pitao da li su profesori blagonakloni prema meni, odgovarala sam da jesu. Danas već smem da kažem da je bilo i onih koji su me pitali da odgovaram odmah sutradan po povratku sa p**a. Zbog toga sam četvrti razred gimnazije završila vanredno u Zagrebu.
Posle toga sam na beogradskoj Akademiji dramskih umetnosti položila prijemni u klasi Ognjenke Milićević. Studirala sam sa Bogdanom Diklićem, Radošem Bajićem, Lazom Ristovskim, Slavoljubom Fišekovićem, Ivanom Klemencom, Srđanom Dedićem, Snežanom Savić, Ljiljanom Stjepanović, Gordanom Kosanović i Gordanom Pavlov. Bila je to odlična klasa i mnogo smo se družili. Više vremena provodili smo zajedno nego sa svojim porodicama. Sećam se kako sam sa Diklićem spremala ispite, ja sam čitala, a on je slušao.
Bojala sam se da me ne izbace sa klase i punih šest meseci od profesora sam krila da sam trudna. Redovno sam išla na sva predavanja i vežbe. Sećam se da sam u šestom mesecu polagala kolokvijum iz akrobatike u obaveznom trikou. Tada je profesorka Ognjenka primetila da sam se konačno i ja malo ugojila, a kada me je bolje pogledala, shvatila je o čemu je reč. Pošto sam bila izuzetno pripremljena, dobila sam najvišu ocenu.
Odmah nakon diplomske predstave Aca Đorđević pozvao me je da glumim u filmu, a kasnije i seriji ''Otpisani''. Sećam se da mi je predočio kako me čeka neverovatna popularnost, što tada nisam ozbiljno shvatila. Snimali smo godinu dana, svaku epizodu po jedan mesec, kao film. Bilo je to fenomenalno iskustvo jer sam na početku karijere dobila priliku da radim sa bardovima našeg glumišta. Dok smo snimali, nismo bili svesni šta u stvari radimo i šta će ta serija značiti i za domaću kinematografiju i za svakog od nas ponaosob.
Ja sam to olako shvatila i nisam baš puno verovala, mada svaki mlad čovek priželjkuje da ono što radi uspe, pa i neku popularnost posle toga. Nisam se nadala da će mi uloga Marije doneti toliki uspeh. Drugačije je bilo ono vreme. Ljudi su mogli da idu ili u bioskop ili da prete serije na televiziji. Nije postojala repriza, a niko nije imao video rikordere da seriju snimi. Tako su ljudi s nestrpljenjem očekivali svaku narednu epizodu.
Godinama nakon toga poistovećivali su me sa likom Marije Simeunović, a gde god sam putovala ljudi su me prihvatali sa oduševljenjem. Ali ova uloga bila je mač sa dve oštrice, pošto me dugo posle nje niko nije zvao da snimam nešto novo. Reditelji su se plašili da će publika u meni i dalje videti Mariju. Ali, imala sam sreću da zaigram u ovoj seriji, jer sam bila vrlo povučena osoba, nisam odlazila u Klub književnika, ni Maderu, gde bi neko mogao da me zapazi ili da me se seti, jer se tamo sklapao najveći broj sličnih poslova. Kasnije sam mnoge uloge odbijala, a kako sam bila u poziciji da biram, nijednog trenutka nisam se dvoumila da li da uđem u nešto iza čega ne bih mogla da stojim. Odbila sam ulogu u Zafranovićevoj ‘'Okupaciji'', iako je bila zaista izvanredna, svaka glumica bi je poželela, ali ja nisam mogla da je prihvatim. Smatram da postoje stvari koje glumac ima pravo da sakrije, ma koliko pokazivanje bilo sastavni deo njegove profesije. Jednostavno, u slobodnim scenama nisam u stanju da se opustim, odvratno mi je da pred gomilom ljudi i kamerama izvodim akrobacije u krevetu sa razgolićenim partnerom. Posvetila sam se pozorištu i putujućim trupama. Sve ove godine radim u onoj meri koliko mi odgovara, pa mi je čudno kada me ljudi pitaju zašto me nema. Čim vas nema na televiziji, kao da ne postojite. A ja sam vrlo određena u svojim htenjima i prioritetima. Nikada nisam jurila ni za čim i mislim da je to velika prednost, nisam bila pod pritiskom da nešto moram. Radila sam samo ono što sam htela i volela.''
Zlata Petković (1954-2012)
