07/12/2025
Масакр у Дракулићу
Масакр у Дракулићу, Шарговцу и Мотикама је масовно погубљење српских цивила које су починиле хрватске усташе 7. фебруара 1942. године. Усташе су тог дана убиле више од 2300 српских цивила, од којих 551 дете, међу којима су била и 52 ђака која су убијена у основној школи Ђура Јакшић у Шарговцу. Убијени су прво Срби који су радили у руднику Раковац, а након тога, покољ је настављен у бањалучким насељима Дракулић, Шарговац и Мотике. Злочин у овим насељима представља највећи хрватски покољ у само једном дану, не рачунајући велике системе за уништавање Срба, попут логора Госпић — Јадовно — Паг (1941) и Јасеновац (1941—1945).
Након рата, надлежне комисије (земаљска, окружна, среска) нису успеле (или нису хтеле) идентификовати имена припадника Поглавникове тјелесне бојне који су починили овај злочин. Позната су само имена надпоручника Јосипа Мишлова и капетана Николе Зелића, која су већ била доступна из докумената НДХ. Нико од њих није осуђен. За злочин су одговарали само фра Мирослав Филиповић, Виктор Гутић и још неколико локалних саучесника.
Град Бања Лука се од априла 1941. налазио у средишту Независне Државе Хрватске, на чијем челу је био Анте Павелић. Програм НДХ, који је формулисао Миле Будак, био је да се очисти Хрватска од Срба, „убијањем једне трећине, протјеривањем друге трећине и асимилирањем преостале трећине”. Хрватске власти већ су у Бањој Луци и околини од априла 1941. започеле насиље над Србима, које је попримило сва обележја геноцида.
У организационој структури власти Хрватске у Бањој Луци и околини главну реч је имао Виктор Гутић. Он се од априла 1941. године, када је успостављена хрватска власт у овим крајевима, налазио на челу стожера (штаба) за Босанску Крајину, а био је и „ликвидатор бивше Врбаске бановине”.
Тадашњи бискуп бањолучки, Јозо Гарић, давао је снажну подршку стожернику Гутићу и његовој политици, помажући превођење православних Срба на римокатолицизам.
Већ у првим данима по преузимању власти издате су наредбе и забране које су се односиле само на Србе и Јевреје. Неке од њих биле су: забрана кретања на улици од 21.00 до 6.00 ујутро, забрана напуштања града без специјалне дозволе, конфисковање имовине, забрана уласка у угоститељске објекте, наређење о замени ћириличних натписа латиничним,... У Бањој Луци је пре Другог светског рата живело око 400 Јевреја. Под хрватском влашћу сви они су морали напустити Бању Луку. Рат је преживело око 150 бањолучких Јевреја, али их се у град до 15. новембра 1945. вратило само 24.
Дана 1. маја 1941. Потпредседништво Владе НДХ, на челу са Османом Куленовићем, пресељено је из Загреба у Бању Луку. Након тога, Гутић је потписао наредбу да се сви Срби и Јевреји у Бањој Луци морају иселити у року од 24 сата из својих станова у близини зграде бивше Банске управе, у којој је било седиште Усташког стожера, и у близини зграде Хипотекарне банке, у којој је било Потпредседништво Владе НДХ.
Хрватске власти упутиле су опомену епископу Платону (Јовановићу), који је био на челу Бањалучке епархије Српске православне цркве, да у року од пет дана напусти „хрватске крајеве” и одсели се из Бање Луке. Та мера важила је и за све остале Србе у Бањој Луци, који су били родом из Србије и Црне Горе. С обзиром на то да епископ Платон није желео да напусти своје свештенство и вернике, имајући и јемство бискупа Јозе Гарића, био је ухапшен 5. маја 1941, заједно са протојерејом Душаном Суботићем. Обојица су свирепо мучени, а затим убијени и бачени у реку Врбању.
Крајем маја 1941. из Врбаса и Врбање извађени су лешеви 58 убијених Срба. Од три храма Српске православне цркве у Бањој Луци, два су срушена, укључујући и Саборну цркву, а један је претворен у грко- католичку цркву. Јеврејска синагога претворена је у јавну кућу.
Дана 6. маја 1941. у Бањој Луци је ухапшено још 13 угледних Срба: трговаца, судија, професора, свештеника и занатлија. Они су затворени у тадашњем градском затвору познатом под називом „Црна кућа”. Хапшења су настављена и наредних дана, а тројица Срба стрељани су 12. маја 1941. у Звечају код Бање Луке, а потом су њихова тела обешена у Крупи на Врбасу.
У првој половини јуна 1941. четворо Срба изведено је из Црне куће и убијено. Један извештај наводи да су из Црне куће скоро сваку ноћ извођени Срби и, по Гутићевом усменом наређењу, изван Бање Луке „зверски мучени, убијани и бацани у Врбас”.
Дана 8. јуна 1941. наређено је да сви српски младићи, тј. „грко- источњаци”, морају да иду на принудни рад у трајању од шест месеци, без права на икакву плату. Почетком наредног месеца, ухапшено је око 500 породица, а на њихове куће и станове стављен је натпис „Својина хрватске државе”. Од свих ухапшених одузети су новац и драгоцености. Крајем месеца јула, усташко редарство у Бањој Луци сачинило је списак од 40 Јевреја који ће бити транспортовани у логор. Након тога, ухапшен је велики број угледних Срба у Бањој Луци, а 16. августа 1941. стрељано је њих осам.
Током јесени 1941. страдало је српско становништво приградског насеља Ребровац. Усташе су 19. децембра 1941. убиле 43 Срба у Великом Блашком, а у Челинцу су на Божић 7. јануара 1942. убили све Србе у чијим кућама су видели да гори божићна свећа. Хрватски командант у Бањој Луци захтевао је 12. јануара 1942. да 88 Срба, затворених у граду, буде спроведено у Јасеновац.
Немачки генерал Фортнер, командант 718. дивизије, чији се штаб налазио у Бањој Луци, супротстављао се Гутићевим акцијама против Срба, јер је то јачало српски устанички покрет у Босанској Крајини. Крајем јула 1941. дошло је до отворених свађа између Фортнера и Гутића, а немачки генерал претио је да ће затворити Гутића и његове сараднике. Због тога је Павелић био приморан да Гутића повуче из Бање Луке и да га 25. августа 1941. постави на вишу функцију у Министарство унутрашњих послова НДХ у Загребу. Уместо њега, на чело Усташког стожера у Бањој Луци 17. септембра 1941. постављен је поручник Мирко Бељан.
Дана 7. јануара 1942. немачке војне јединице су напустиле Бању Луку због учешћа у операцијама против српских устаничких четничких одреда у источној Босни. Средином јануара је на иницијативу Виктора Гутића у Бању Луку из Загреба доведен Поглавников телесни батаљон (бојна), коју су претежно чинили Хрвати из Херцеговине, на челу са капетаном (сатником) Николом Зелићем.
Злочин у Дракулићу, Шарговцу и Мотикама се десио између два злочина који су над Србима почињени 5. и 12. фебруара 1942. у Ивањској и Пискавици, а које су превасходно починили локални Хрвати. Током Другог светског рата, живот је изгубило око 520 Срба из Ивањске и Пискавице, од којих је већина убијена 5. и 12. фебруара 1942. године.
Састанак на којем су договорени детаљи плана за дракулићки масакр одржан је 6. фебруара 1942. у римокатоличком самостану на Петрићевцу, који се налази у предграђу Бања Луке. Састанку су присуствовали Виктор Гутић, др Фердо Стилиновић (председник суда у Бањој Луци) и неколико католичких свештеника, међу којима је био и фра Мирослав Филиповић. Договорено је да се што више користи хладно оружје, како се услед пушчане паљбе становништво не би разбежало. Усташка бојна је добила задатак да опколи три села и да у њима поубија целокупно српско становништво. Дана 7. фебруара, између 3 и 4 часа ујутро, извршено је опкољавање села, а затим је започело убијање људи.
Припадници Павелићеве гарде (Поглавников тјелесни сдруг) уз помоћ локалних Хрвата саучесника, убили су хладним оружјем око 2.300 Срба. Злочин је преживео веома мали број Срба који су живели у ова три места, углавном они који су од априла 1941. били у немачком заробљеништву, или су се на дан злочина неким послом затекли изван села. Починиоце овог покоља предводио је капетан Јосип Мишлов, у пратњи петрићевачког жупника, фратра Мирослава Филиповића, а све је испланирао ранији усташки стожерник, др Виктор Гутић. У покољу је између осталог кориштен и србомлат (маљ).
Према списку из књиге „Рат и дјеца Козаре”, Драгоја Лукића, у Дракулићу је убијено 294 деце, у Мотикама 207, а у Шарговцу 50. Укупно 551 дете у ова три насеља. Међу убијеном децом било је 11 новорођенчади 1942. годиште, 45 беба 1941. годиште, 82 деце рођене 1940. године, итд. Поједине жене и девојчице биле су силоване, а потом убијене. У селима Дракулић, Демировац и Међеђа, усташе су од младих девојака захтевали „да дигну сукње, потом их бајонетима боли међу ноге!"
Овај злочин представља најмасовнији покољ Срба, у једном дану, на кућним огњиштима. Покољ је почео у раним јутарњим часовима и био је завршен до 14 ч.
Геноцид је извршен над сасвим мирним српским становништвом, није представљао одмазду за било шта.
Покољ је предводио и клао Србе, злогласни фра Мирослав Филиповић.
Истог дана, усташе су у данашњој Основној школи Ђура Јакшић, у насељу Шарговац, заклале 52 српска ученика.
Учитељица, Добрила Мартиновић, после рата је дала драгоцену изјаву Лазару Лукајићу, који је написао и књигу, која је записана овако:
„У учионицу је изненада за време часа ушао фратар Мирослав Филиповић са 12 својих усташа, опонашајући Исуса Христа и 12 његових апостола. Њега сам одраније добро познавала. Познавала су га и дјеца, јер је фратар често пролазио кроз Дракулић, Шарговац и Мотике. Био је обучен у нову усташку униформу. Усташе су стале поред катедре и школске табле, окренути према клупама и дјеци…
Затим је фра Филиповић замолио учитељицу да изведе из клупе једно српско дјете. Учитељица, не слутећи шта ће бити, извела је љепушкасту и уредну девојчицу Радојку Гламочанин, ћерку угледног домаћина Ђуре Гламочанина, који је тада био у заробљеништву у Немачкој и на тај начин преживео рат.
Фратар је нежно прихватио дјете, подигао га на катедру и онда почео полако, натенане, да га коље пред осталом дјецом, учитељицом и усташама. У учионици је настала вриска и паника. Ужаснута дјеца су вриштала и скакала. А Филиповић се смирено и језуитски достојанствено обратио својим усташама: Усташе, ово ја у име Бога покрштавам ове изроде, а ви слиједите мој пут. Ја први примам сав гријех на моју душу, а вас ћу исповједити и разријешити свих греха.
Онда је фра Филиповић наредио учитељици да сву српску дјецу изведе у двориште. Потом је отишао у другу учионицу, па је и учитељици Мари Туњић наредио да изведе сву српску дјецу. У дворишту је, на утабаном снијегу, укруг поставио усташе, па наредио дјеци да трче поред њих. Како које дјете налети, усташа га прикоље и измрцвари. И све тако док сва дјеца нису поклана.“
Уз Виктора Гутића, као главног наредбодавца у Бањој Луци, Санском Мосту, Приједору и другим местима, важну улогу у организацији злочина над српским становништвом имао је и његов брат Блаж Гутић, који је био „равнатељ редарства”, тј. управник полиције. Уз браћу Гутић, значајни људи хрватског режима у Бањој Луци били су: Феликс Неђелски, први заменик стожерника, Стјепан Момчиновић, тајник (тј. секретар) стожера, Еторе Соранија, лични тајник Виктора Гутића, Фердо Стилиновић, председник Окружног суда у Бањој Луци, Ђуро Крешић, судија, Срећко Божић, управник града, Мирко Балвановић, шеф агената, Фрањо Пелек, командант страже, Вилко Буторац, чиновник у задрузи Хрватског културног друштва „Напредак”, и Златко Чондрић, шеф Општег одсека Управе полиције. Поред њих, Гутићеви сарадници из нижих друштвених слојева били су: Асим Ђелић, телохранитељ Виктора Гутића, Ахмет Беглербеговић, месар, Нико Чондић, грађевински радник, Ђуро Кан, чиновник у руднику Лауш и Мирко Ковачић, месар.
Јосип Мишлов (или Мислов) је био натпоручник (капетан) и командант операције. Предводио је усташке јединице током масакра, координишући нападе у селима Дракулић, Шарговац, Мотике и у руднику Раковац.
Фра Вјекослав Филиповић (такође познат као Мирослав Филиповић или „Фра Сатана”) био је жупник из самостана Петрићевац и кључни организатор покоља. Активан учесник у масакру, познат по ужасним поступцима.
Фра Никола Билогривић је био сарадник у планирању покоља. Помиње се као један од организатора, заједно са Гутићем, посебно у контексту тровања паса у селима пре напада како би се спречило упозорење.
Чланови „Друге тјелесне Поглавникове бојне” били су припадници елитне јединице из Загреба који су извршили масакр. Њихова идентификација није урађена, наведени су као „усташе из Загреба”. Појединци попут Николе Зелића (бојника) помињу се у неким извјештајима, али ни његова улога у догађају није сасвим расветљена.
Мирославу Филиповићу је суђено 1946. пред судом у Београду. За ратне злочине осуђен је на смрт и обешен у Загребу. Виктор Гутић је после рата побегао у Италију. Препознат је и изручен Југославији. Суђено му је за ратне злочине над српским становништвом, заједно са Феликсом Неђелским и Николом Билогривићем. Осуђени су на смрт 11. фебруара 1947. године и погубљени у Бањој Луци девет дана касније. Осим њих четворице, од бројних учесника и саучесника у злочинима над Србима у Бањој Луци и околини, на смрт је осуђен само још локални Хрват Марко Плетикоса. На временске казне затвора за ове злочине осуђено је само још неколико локалних Хрвата, који су потом амнестирани. Од припадника Поглавникове телесне бојне који су починили дракулићки масакр, нико није одговарао, нити су до данас позната њихова имена.
Комунистичке власти СФРЈ су годинама после рата сакривале овај злочин, како не би нарушавали идеологију братства и јединства југословенских народа. Поред тога, овај злочин је заташкаван јер је велики број усташа при крају рата прешао у партизане. Неки од њих су заузели значајне функције као официри ОЗН-е. Тако су били у прилици да сакривају своје злочине, избегну одговорност, па чак и да прогоне оне малобројне преживеле рођаке жртава који су трагали за истином.
Тек 1965. године у Дракулићу је подигнут скромни споменик са петокраком и натписом:
„ЗАХВАЛНИ НАРОД ПОДИЖЕ СПОМЕНИК РОДОЉУБИМА НАСТРАДАЛИМ ОД ФАШИСТИЧКОГ ТЕРОРА”.
Исто тако, на споменику је умањен број жртава. Писало је да је убијено 1.400 људи, а сакривена је и националност жртава и њихових убица.
Надлежна државна институција је направила прве спискове познатих жртава 1946. године. На том списку Земаљске комисије за утврђивање ратних злочина, на простору тадашњег месног народног одбора Дракулић била су 542 имена, а наведено је и то да још 110 жртава „нису могле бити поименично утврђене”. За Шарговац је број утврђених имена износио 102, а неутврђених 15, док је за Мотике утврђених било 485, а неутврђених 65. На овим документима нису назначени време, место и начин смрти жртава.
Преживели рођаци убијених су покушавали да самоиницијативно направе тачније спискове жртава овог злочина, а један такав списак направио је 1957. године Васо Митровић, родом из Дракулића. Године 1964. су заједно са локалним Савезом бораца НОР-а покренули акцију откопавања посмртних остатака и њихово сахрањивање у заједничку гробницу, која је саграђена 1965. године, али прецизнији списак ни тада није сачињен, а један мештанин је притворен јер је захтевао да на спомен- костурници буду постављена православна хришћанска обележја.
Први историчар који се усудио да пише о злочинима над Србима на простору Бање Луке био је Душан Лукач у својој књизи „Бања Лука и околица у рату и револуцији”, која је објављена 1968. године. Две године касније, објављена је књига „Крајина и Крајишници” аутора Душана Иванчевића који је нешто опширније писао о овом злочину, али је одлуком Окружног суда у Београду дистрибуција ове књиге била трајно забрањена.
Драгоје Лукић, бивши логораш у Старој Градишци и Јастребарском, те борац НОР-а од 1942. године, када су га ослободили партизани, највећи део живота посветио је трагању за истином о деци страдалој у геноциду над Србима на територији НДХ. У својој књизи Рат и дјеца Козаре, објављеној 1979. године, такође је поменуо овај злочин са посебним освртом на убијену децу.
Војдраг Берчић, партизански првоборац и правник, режирао је 1981. године краткометражни играно-документарни филм ,,De hoc tristissimo eventu — О овом претужном догађају’’, који је приказан у Новом Саду три године касније.
Тек 1991. године жртве овог злочина коначно су добиле достојанствен натпис на споменику, а 7. фебруара исте године први пут је одржан парастос жртвама. Градске власти Бање Луке су замениле на споменику петокраку са православним крстом, а број жртава је преправљен на 2.300 људи. Споменик је тада и освештан, а парастоси се од тада одржавају сваке године на дан злочина. Нешто раније, 1988. године, у Дракулићу је започета изградња спомен храма за жртве овог хрватског усташког покоља, а наредне године темељ храма је и освештан. По први пут чланак о овом злочину објављен је у Гласу (тада јединим дневним новинама у Бањој Луци) тек за ту 49. годишњицу злочина 1991. године.
