https://www.facebook.com/103788021775309/

Занимљива историја и географија, Cacak (2025)

14/10/2025

Руске болнице у Нишу
1914/1915. године

Прва санитетска екипа упућена из Русије и намењена оснивању болница, стигла је у Ниш у септембру 1914. године, преко Солуна. Ову медицинску екипу лично је опремила грофица Трубецкаја, а на њеном челу се налазио др Арсеније Джуверовић, Србин који је у Москви дипломирао на Медицинском факултету и био на пракси у Калуги. У екипи су била два лекара, два санитетска инспектора и пет медицинских сестара. Тај број се доласком нових кадрова убрзо повећао на 10 лекара и 110 медицинских сестара са опремом вредном преко 250.000 ондашњих америчких долара. Ова екипа лекара и сестара из Русије, у Нишу је формирала хируршку болницу са 350 и епидемиолошку са 120 кревета.

У недовршену зграду нишке гимназије као испомоћ смештена је Московска хируршка војна болница. Њен управник био је познати хирург др С. И. Сироткин, а лекари др В. В. Семјаникова, Србин др Арсеније Џуверовић и др Н. В. Марчинковичева (који ће, као епидемиолог, преузети нешто касније Заразну болницу која је издвојена и смештена на крају града у баракама за колеричаре из претходног рата, код железничке станице).

У хаосу епидемије пегавца, Руска епидемиолошка болница код Железничке станице у Нишу, изашла је на глас по малој смртности пацијената захваљујући изванредној нези и залагању особља које је највећим делом и само преболело болест, укључујући и др Н. В. Марчинковичева.

Московска болница је у свом саставу, поред хируршког дела и амбуланте, имала и рендгенски и стоматолошки кабинет. У групи која је радила у болници били су зубни лекар др Јелена Сабеовић, апотекар Ђорђе Блејевић, десет болничара, три рендген техничара и друго особље. Све медицинске сестре у Московској болници биле су ученице Женске високе школе у Москви, коју је организовало Иверско друштво (Јекатерина Бадурлова, Маријана Горлаинова, Јелена Лебедухова, Софија Горбе, Татјана Невзорова, Марија радиона, Олимпијада Лобанова, Александра Квјатковскаја, Татјана Толст, Љубов Горчом, Маргарита и Јелисавета Сундечић). Московска болница имала је 200 постеља у хируршком делу и 150 у заразном.

Овој болници у лечењу пегавог тифуса убрзо се придружила и за оно време модерно опремљена болница са 400 постеља коју је опремила Александринска општина бр. 3. На њеном челу налазио се доцент др Спаски. Поред њега, у болници је радило седам лекара и четрдесет сестара.

Посредством српског посланства, новембра 1914. у Ниш су приспели лекари бактериолози др Екатерина Морозова и др Ксенија Давидова, а јануара 1915. и четири млада лекара, др Лев Туник, др Мордух Циришкиј, др Клингер и др Зилбершланг.

Поред Руских болница, у Нишу је основана и Рускосрпска градска лекарска помоћ, смештена у згради основне школе код Саборне цркве. Шеф здравствене заштите у Нишу је био доцент др С. К. Софотеров, имајући у виду велико искуство овог лекара и чињеницу да је целокупна организација здравствене заштите у Нишу била у рукама руске хуманитарне мисије. Он је руководио са пет лекара, шест сестара и једним апотекаром.

У овој установи 24 часа дневно дежурали су и пружали помоћ грађанима потпуковник др Жарко Трпковић и пет младих лекара и медицинара добровољаца приспелих из руског заробљеништва (Ђорђе Милић, Крста Грабовацке, Милан К. Јовановић, Коста Живановић и непознате), а од Руса цела дезинфекциона екипа од 11 чланова, као и руски лекари из нишких болница.

Цео Ниш био је организацијски подељен на четири реона, а за сваки је био задужен по један лекар. У овим реонима, Комитет за помоћ Србији, организовао је бесплатну медицинску групу за помоћ, издавање лекова и бесплатне оброке најугроженијим становницима и избеглицама. Комитет је такође располагао великим централним складиштем у коме се налазило, од краја 1914. године преко 50 вагона најразноврснијег санитетског материјала, опреме и лекова.

Руски лекари у основној здравственој заштити током боравка у Нишу обишли су велики бој кућа у граду и 125 села, удаљена до 80 км од Ниша и извршили 4.485 прегледа, по кућама и вароши, 3.015 прегледа по селима и дезинфиковали 460 кућа.

Русе санитетске екипе, такође су, у Нишкој Бањи образовали сиротиште за незбринуту децу, а у манастиру Свете Петке дечији санаторијум за туберкулозу.

14/10/2025

Споменица на рат 1912. године- Освећено Косово

Споменица на рат 1912. године ,или Споменица Српско-Турског рата 1912, позната популарно као Освећено Косово, било је одликовање Краљевине Србије и Краљевине Југославије. Споменица је установљена 31. октобра 1913. године у спомен на Први балкански рат у ком је Србија победила. Споменица је додељена свима који су учествовали и својим деловањем допринели ратном напору. По оснивању додељено је нешто више од 400 хиљада примерака овог одликовања.

Формално није познато ко је аутор пројекта споменице, али се већина истраживача слаже да је то веома вероватно био уметник Ђорђе Чарапић. Законом је била предвиђена и додела повеља, али због убрзог избијања Првог светског рата ово није реализовано и није позната ни једна повеља која је додељена уз споменицу. Прва серија споменица је израђена у швајцарској фирми „Браћа Игенин”, док су касније серије израђиване у другим радионицама, укључив и париску фирму „Артус Бертранд”. Претходно усвојеном предлогу споменице, вајар Иван Мештровић је требао да изведе њен пројекат, али је његов предлог одбијен.

Споменица својим мотивом слави „освећено Косово”, као и друга српска краљевска одликовања установљена у ово време — Медаља за храброст из 1913. и Медаља за заслуге Црвеног крста, а истовремено спада у шири круг медаљерских остварења, косовских споменица, која почев од средине 19. века за мотив имају Видовдански култ.

14/10/2025

Ранко Тајсић

Ранко Тајсић (Пухово, 10. октобар 1843 — Пухово, 2. јун 1903), српски политичар. Један је од оснивача Народне радикалне странке и сељачки трибун, који се истицао необузданим говорима против власти.

Недисциплиновани сељачки трибун
Ранко Тајсић је рођен у Пухову у Драгачеву у Чачанском округу. Завршио је основну школу у Гучи. За народног посланика први пут је биран 1874. и отада је био непрекидно биран. Заједно са Милошем Глишићем истицао се у скупштини својом смелошћу, задиркујући владу и њене присташе. Био је један од вођа Народне радикалне странке. Био је типичан сеоски трибун, који се истицао демагошком вештином. Цели живот се прогањао са властима, а није подносио никакву дисциплину, па ни ону властите странке.

У његовом крају око њега би се окупљали незадовољници, али исто тако и разни смутљивци и хајдучки јатаци. Кућа му је била пуна оружја. Посебно се у скупштини истакао 1881. критиком Бонтуовог уговора о зајму за железницу, сумњичећи владу за подмићивање. Краљ Милан га је много мрзео, а за разлику од већине радикалних вођа, није га могао придобити државном службом ни уступцима.

Био је члан Уставотворног одбора за израду пројекта Устава из 1888. За разлику од осталих радикала, на седници Уставотворног одбора, заједно са Димитријем Катићем, гласао је против нацрта новог Устава из 1888. Приликом пореске реформе 1891. године, Ранко Тајсић се као представник сељака залагао да се јаче опорезују трговци, а посебно да се смање плате чиновницима, за које је сматрао да су криви због тешког финансијског стања у коме се земља налазила. Он и Катић залагали су се за што мање опорезивање сељака и за смањење чиновничких плата, без обзира да ли су радикали били на власти или опозицији. Успели су својим залагањима да смање порез на земљиште и да се повећа порез на чиновнике. Радикална странка се све више од њега одвајала, па је морао да иступи из њеног клуба.

Либерална влада Јована Авакумовића и министар унутрашњих послова Стојан Рибарац почели су у фебруару и марту 1893. да на незаконит начин преотимају радикалне општине, са циљем да се лакше изводе изборне манипулације на општим изборима. Највећи отпор тим мерама пружили су сељаци у Горачићима, који су били под контролом Ранка Тајсића. Тајсић је наредио да се општина мора држати до избора, насупрот свим наредбама полиције. Војска је интервенисала и пет дана пре избора убила је у Горачићима 12 сељака. За време радикалне владе Лазара Докића 1893. године, Тајсић је изабран за председника радикалног клуба и са те позиције отворено се супростављао радикалној влади.

Притворен је 1894. године у Чебинчевој афери. Током 1896. године, Тајсић је поново био затворен, а оптужен је да је као поузданик црногорског кнеза Николе наредио да се убије Бацковић, који је увредио црногорског кнеза да је заједно са радикалима продужена рука руског двора. Првостепени суд због недостатка доказа ослободио је Тајсића кривице, али пошто је страховао да променом владе може да буде осуђен у обновљеном процесу, Тајсић је децембра 1897. побегао у Црну Гору. Радикали су престали да се залажу за њега, јер им је дојадио сталним жалбама на врх странке, честим наступима супротно од странке и сталним нападима на династију. Након Ивањданског атентата јула 1899., осуђен је на смрт због веза са атентатором Ђуром Кнежевићем. Међутим, није био доступан властима, пошто се налазио у Црној Гори.

У Црној Гори је био централна личност међу српским емигрантима. Био је омиљена личност на цетињском двору књаза Николе. Често је знао да посредује између српских емиграната и црногорског двора. Посредовао је и између самих чланова породице књаза Николе. Кнез Мирко, други син кнеза Николе, покушавао је преко Ранка Тајсића да придобије свог оца да му одобри женидбу са Наталијом Константиновић, праунуком Јеврема Обреновића. Успео је у том посредовању, али тај брак више није имао политички значај. Помилован је 1900. после женидбе краља Александра Обреновића. У Србију се вратио поремећена ума.

13/10/2025

Коло српских сестара

Коло српских сестара је српско женско национално-феминистичко,културно-просветно, патриотско и хуманитарно друштво, основано 1903. године у Београду. Међу оснивачима друштва истичу се Мејбел Грујић, Бланш Веснић, a након Мајског преврата у Србији (1903) друштво воде Надежда Петровић, Делфа Иванић, Драга Љочић, Анђелија Станчић, Бранислав Нушић и Иван Иванић.

Свест о неопходности организације акције на територији Старе Србије и Македоније кулминирала је након слома Илинденског устанка. Српска национална борба у тим крајевима до тада се сводила само на пропаганду преко школа и конзула (Приштина, Скопље, Битољ, Солун), а њихов рад је делимично блокиран, након Мајског преврата у Србији (1903). Политичка и интелектуална елита су, увиђајући немоћ државе, решиле да се самоорганизују и формирају различита грађанска удружења са циљем подизања свести о националној припадности код српског становништва.

На идеју о оснивању женског удружења са циљем јачања националне свести везане за ослобођење „поробљене браће“, како оне на југу, под турском влашћу, тако и оне на северу и западу, под аустроугарском влашћу, те помоћ угроженима, без обзира на национално и верско опредељење, дошла је Надежда Петровић, која је средином 1903. водила разговоре са Делфом Иванић, женом тадашњег српског конзула у Скопљу. Своју идеју изложила је Надежда у кући свог оца Мите Петровића, где је окупила виђеније грађане, махом супруге јавних радника.

Оснивачка скупштина удружења је одржана на Велику госпојину, 15/28. августа 1903, у сали ресторана Коларац, на Позоришном тргу, пред око три хиљаде жена. У то време на оснивање женских удружења није се гледало благонаклоно, због неоправдане неповерљивости на рад жена уопште. Из тог разлога, да би се што брже афирмисало у јавности, имајући у виду њен друштвени утицај, за прву председницу Кола је изабрана Савка Суботић, која је важила за умну жену, великог заговорника националне слободе војвођанских Срба у Аустроугарској, са великим искуством на пољу афирмације српског националног идентитета и хуманитарног рада. За потпредседницу је изабрана Делфа Иванић, а за секретарицу Надежда Петровић. Име удружења дао је Бранислав Нушић, а прва Правила Кола српских сестара написали су Бранислав Нушић и Иван Иванић (српски дипломата) 1907. Иван Иванић је предлагао да се друштво назове или „Друштво српских сестара“ или „Коло Српкиња“, а Нушић је од та два имена саставио „Коло српских сестара“. Постојало је 167 одбора овог друштва.

11/10/2025

Манастир Ораховица

Манастир Ораховица је српски православни манастир у Славонској епархији Српске православне цркве. Налази се у близини града Ораховице у Вировитичко- подравској жупанији (доња Славонија у данашњој Хрватској). Смештен је на северним обронцима планинског ланца Папука и Крндије.

У историјским изворима помиње се од 16. века, а претпоставља се да је могао настати већ током 15. века. За време османске власти, током 16. и 17. века, био је седиште тадашње Пожешке епархије, која је припадала Српској патријаршији. Манастирска црква је посвећена Светом Николи.

При повлачењу крајем 17. века, Турци су запалили манастир Ораховицу и околна српска села, а иноци и српски народ су убијани и прогоњени. Недуго после тога, на рушевине светониколајевског манастира долазе калуђери из манастира Липље и Ступље из Босне који га обнављају. После повлачења турских хорди, нову опасност по српски православни живаљ у Славонији чини Римокатоличка црква са својим програмом уније. Претила је опасност и манастиру Ораховици, али 1693. године манастир посећује српски патријарх Арсеније Чарнојевић. Виђен је 1938. године у манастирској ризници, велики златни крст који је даровао манастиру Патријарх током тог боравка.

Између два светска рата, тај манастир скривен у древним густим славонским храстовим шумама, привлачио је поред верника и болеснике. Због веровања да фреско боја са икона лечи од очне болести трахоме, тајно су људи љуштили боју са очију светаца на сликама. Много је било оштећених икона.

У време Другог светског рата манастир је опустошен. Током ратова на територији бивше СФРЈ поново је страдао 1991. године када су га напустила последња два монаха. Манастир је од тада без монаштва.

Два велика сабора одржавају се сваке године у манастиру Ораховици, на дан Преноса моштију светитеља Николаја (22. маја), и на Преображење (19. августа). У манастиру се и данас чувају мошти свете Анастасије.

11/10/2025

Манастир Рујан

Манастир Рујан је обновљени манастир из 15. века.

Налази се под планином Пониквама, на реци Биоски (тј. Ђетињи). Смештен је у атару села Врутци, код Ужица, на десној обали истоименог језера. Манастирски храм посвећен је светом Великомученику Георгију. Порекло имена Рујан је од биљке руј, која расте у долини реке Ђетиње. По њој је читава област, као и манастир, добила име Рујно.

У порти манастира сахрањен је епископ жички Хризостом Столић (1939—2012).

Богати манастирски поседи и приходи од "бање" су довели до тога да он доживи процват. Та манастирска бања звала се "Биоштанска Бања". Манастир има посебан значај за српску културу. У њему је настала и радила прва штампарија у Средњовековној Србији.

Монах Теодосије, је 1536. и 1537. године, штампао чувено Рујанско четворојеванђеље, у импровизованој техници, у дуборезу израђеним словима. Међутим, Турци су убрзо открили штампарију, спалили је, а манастир уништили. Преживели монаси су пребегли у манастир Рачу. Постоји и претпоставка да је манастир пострадао и 1608. године. Манастир су Срби масовно походили до Кочине крајине (1788), да би од тад запустео. Земљиште су присвојили Турци из Биошћа. До 1856. године, срез се звао по њему Рујански, као и претходно кнежина тог имена.

По једном запису из 1857. године, од манастирске цркве је остао само камен часне трпезе, а стубови однесени и узидани у зграду медресе (муслиманске средње школе) у Ужицу. По изградњи бране „Врутци” на Ђетињи 1980. године, манастир је потопљен након формирања вештачког језера Врутци.

Једини потпуни сачуван примерак Рујанског Четворојеванђеља се налази у Националној библиотеци у Прагу, у саставу Шафарикове збирке и има укупно 300 листова. Други, делимично оштећен примерак, са 296 листова се чува у Руској националној библиотеци у Санкт Петербургу. Народна библиотека Србије је поседовала један примерак, али је он уништен у бомбардовању Београда, 1941. године. Само један одломак, од 92 листа се чува у музеју Српске академије наука и уметности.

Манастир је обновљен у периоду од 2004—2006. године, a освештан je 5. маја 2007. године и насељен монасима. Обновљен је у спомен прве српске штампарије. Рујан се сада налази на новој, вишој локацији од језера Врутци. Као и првобитни храм и нови је посвећен Светом Георгију и обложен црвеним каменом који подсећа на руј, биљку црвене боје. Храм је зидан у стилу базилике.

11/10/2025

Hadžipopovac, poreklo naziva ovog beogradskog kraja...

Deo Beograda poznat pod nazivom Hadžipopovac, nalazi se u blizini Novog groblja i čuvene bivše hale “Pionir”.

Porodica po kojoj je Hadžipopovac dobio ime je veoma brojna i sa intersantnom istorijom vezanom kako za nju, tako i za nastanak ovog dela grada.

Priča o poreklu porodice Hadži-Popović kreće iz Skoplja. Prvi zapisi koji postoje o ovoj porodici, potiču od takozvanog Niškog popa, čije pravo ime nigde nije zabeleženo. Ono što je jedino poznato, jeste to da je bio svešteno lice i da je išao na hadžiluk, odnosno na putovanje do Hristovog groba u Jerusalimu, kako bi mu se poklonio.

Kako pravila i običaji nalažu, nakon poklona Hristovom grobu dobija se titula Hadži, koja u prevodu na naš jezik znači - poklonik koji je Isusa posetio sa blagoslovom Božijim, te je tako porodičnom prezimenu Popović dodato Hadži i od tada se prezivaju Hadži- Popović.

Sledeći poznati, Hadži- Popović, jeste Tasa Tatarin, sin Niškog popa. Tasa je bio tatarin, odnosno poštar i lični diplomatski kurir na konju kneza Miloša Obrenovića. Koliko je biti tatarin u to doba predstavljalo privilegiju i čast, a posebno služiti knjazu, svedoči to da je kasnije i u zvaničnim dokumentima pored imena Tasa, na mestu prezimena, pisalo Tatarin.

Posao Tase Tatarina bio je, da na konju prenosi važne i poverljive pošiljke iz Beograda do Istanbula i obratno. Pošto je put veoma dugačak, nije mogao ceo da se pređe na jednom konju, pa su usputna stajališta bila kod tadašnjih menzulana, mesta koja su po funkciji bila najbliža današnjoj Pošti.

Tu bi Tasa uzimao drugog konja i nastavljao put na njemu sve do sledeće menzulane, gde je takođe pored novog konja, mogao da dobije uslugu hrane i smeštaja. Po predanjima, Tasa je ceo put išao “u cugu”, gde je jedino zadržavanje bilo radi promene konja, a ceo put je prelazio u galopu, velikom brzinom. Znao je da kašnjenje nije smelo apsolutno nikada da se dogodi, jer je knez Miloš, ako bi do toga došlo, veoma strogo kažnjavao.

Svedočenje njegovom takvom imenu, jeste popis stanovništva Beograda iz 1840. godine, gde je upisan kao Tasa Tatarin, a već 1842. godine stoji ime Tasa Hadži- Popović, sa naznakom da je po zanimanju tatarin. Ono što je interesantno jeste činjenica da je Tasa Tatarin bio jedan od glavnih Beograđana zagovornika ideje za otvaranje prve ženske škole.

Stablo porodice Hadži- Popović nastavlja dalje da se grana. Tasa Tatarin je imao dvoje dece, 1819. godine mu se rađa sin Nikola i nešto kasnije ćerka Aleksandra. Ćerka se školovala kod već tada poznatih učiteljica Sofije i Katarine Lekić, koje početkom 19. veka podnose zahtev za otvaranje ženske škole. Ovaj zahtev su podržali, pored Tase i ugledni trgovci i činovnici koji su takođe želeli da obrazuju svoje ćerke.

Godine 1842. dolazi do smene vlasti, pa tako na mesto kneza dolazi Aleksandar Karađorđević. Knez svojim ukazom propisuje pravilo uspostavljanja trajnih prezimena, odnosno da porodice moraju da nose prezimena koja su nosila i njihovi najstariji preci. Kako je pravilo pre ovog ukaza bilo da deca nose prezime po očevom imenu, Tasin sin Nikola trebalo je da ponese prezime Tasić, zbog plemenitosti i ugleda njegovo oca. Međutim, zbog novonastalog pravila, njegovo puno ime i prezime bilo je Nikola Hadži-Popović, ponevši prezime njegovog dede, Niškog popa.

Samo značenje Hadži, koje je bili dodato prezimenu, nosilo je u sebi obeležje prestiža i na taj način je izdvajalo porodice koje su ga imale u prezimenu, od ostalih.

Tasin sin Nikola Hadži- Popović je bio izuzetno školovan čovek, završivši čak dva fakulteta. A kako je poticao iz imućne porodice, to je moglo i da mu se priušti.

Završio je prava na Velikoj školi u Beogradu i Visoku školu političkih nauka u Parizu. Kasnije je, kao ugledni građanin, bio i sudija Visokog suda. Nikola je bio oženjen Katarinom, sestrom velikog fotografa i hroničara istorije Beograda, Anastasa Jovanovića, sa kojom je imao troje dece Miloša, Ljubicu i Milicu.

Porodica Hadži-Popović je bila posednik ogromnog dela zemljišta, koje je tadašnjim Bulbuderskim potokom bilo odvojeno od centra Beograda i ostalog dela grada. Bilo je reč o posedu koji je u to vreme bio najveći od svih ostalih zemljišnih poseda u gradu. Godine 1867. je u javnim knjigama zabeleženo zemljište od 46 dana oranja. Taj posed je bio u funkciji njive, kao i vinograda.

Kompletno nasleđe ovog poseda pripalo je Nikoli Hadži-Popoviću. Zanimljivo je da je gradnja na ovom posedu bila strogo zabranjena. Razlog ove odluke je bio taj što se se posed nalazio u blizini Novog groblja, a po tadašnjem zakonu nije smelo da se gradi na udaljenosti 1 kilometar od groblja, već je samo postojala mogućnost nasleđivanja zemljišta. Oko tog pitanja se čak vodio i spor, koji je završen u korist Nikole, tako da je on kasnijih godina to zemljište izdelio, nakon čega je parcele prodavao jednu po jednu.

Počele su da se grade kuće, ulice, porodice su počele da se naseljuju i vremenom je ovaj deo grada poprimio oblike naselja sa jasnom formom i podelom, pa tako ceo taj uređeni deo grada dobija ime po porodici na čijem posedu je i izgrađen- Hadžipopovac.

U isto vreme, sa razvojem Hadžipopovca, počeli su da se razvijaju i drugi delovi grada, kao što je deo oko Tašmajdanskog parka, deo današnje Zvezdare poznat kao Bulbuder i drugi.

U porodici je dugo bila priča da je Nikola, čiji je posed dosezao i do današnje Kopitareve gradine, ostavio svojim ćerkama Milici i Ljubici dve kuće u Hilandarskoj ulici. Kažu da je u temeljima ovih kuća (za koje se misli da su bili na brojevima 21 i 23) bila uzidana po zlatna cigla, na koijma su bile napisana njihova imena. Te kuće su srušene u toku rata, a priča je ostala da se priča do današnjih dana.

11/10/2025

Анастас Јовановић

Анастас Јовановић (Враца, 1817 — Београд, 1. новембар 1899) био је српски уметник и први српски литограф и један од првих српских и светских фотографа. Био је савременик Луја Дагера и Талбота, ликовно образован, изразити романтичар, уметнички свестрана личност, ентузијаст, ванредно продуктиван са великим бројем сачуваних дела. Био је корисник треће по реду произведене Фојгтлендерове камере. Одани пријатељ и сарадник владарске породице Обреновића, а у једном раздобљу и двороуправитељ кнеза Михаила. Оставио је за собом уметничко дело изузетно по вредности, разноврсности и обиму.

Као одани пријатељ и сарадник Обреновића, по њиховом доласку у Србију он преузима значајне јавне функције. Наименовањем на положај управитеља двора кнеза Михаила 1861. године, достигао је највиши степен у својој друштвеној каријери. После убиства кнеза Михаила 1868. године, повукао се с положаја управитеља двора, иако је био замољен да остане уз малолетног кнеза Милана. Од тада је живео повучено, у својој кући у Београду. Пратио је техничке новине и био међу првима у Србији који је у своју кућу увео телефон. Бавио се и усавршавањем микрофона.

Умро је 1899. године у својој кући у Косовској улици бр. 25 у Београду, окружен својом децом. Његова кћи Катарина забележила је његове речи кратко време пред смрт: „Штета, штета! Све је било толико интересантно, све ме је толико интересовало, а сада је све прошло“.

Имао је синове Константина (1849−1923), Јована (1878−1943) и кћи Катарину (1869−1954). Његова сестра Катарина била је удата 1851. за Николу Хаџи-Поповића и по њима је део Београда назван Хаџипоповац.

Додељен му је Орден књаза Данила I.

10/10/2025

Неготинска Крајина

Неготинска Крајина је крај у североисточном делу Србије, између Дунава, српско-бугарске границе, планина Дели Јован и Велики Гребен и Вратњанске реке. Део је Влашко-понтијског басена са најнижом надморском висином у Србији на ушћу Тимока у Дунав (28 m). Чини је плодна равница поред Дунава и Тимока и побрђе и брежуљкасто земљиште, са развијеним ратарством, воћарством и виноградарством. Овдашње вино је било врло цењено и у прошлости, нпр. оцењено је најбољим на конгресу у Паризу 1937.

Околне планине погодују развоју сточарства. Хемијска индустрија развијена је у Прахову (производња вештачких ђубрива), где се налази и речно пристаниште. На Дунаву, код Кусјака, заједно са Румунијом, изграђена је хидроелектрана „Ђердап 2“. Остала индустрија, трговина, угоститељство и занатске делатности развијене су у Неготину и другим местима.

Богата историјска прошлост, културно наслеђе и занимљива и живописна околина Неготина, утицали су на развој туризма у овом крају.

Историјски, појам „Неготинска Крајина“ обухвата територију далеко већу од данашње Општине Неготин, тј. више од трећине подручја града Зајечара, већи део Општине Кладово и мали део Општине Мајданпек.

10/10/2025

Нађа Регин

Нађа Регин (Ниш, 2. децембар 1931 — Лондон, 6. април 2019) била је југословенска и српска глумица.

Рођена је као Надежда - Нађа Подерегин у Нишу, 1931. године. Мајка јој је била Милка Бајић Подерегин, професор српског језика и књижевности, родом из Пљеваља. Њен отац, Игњатије Подерегин, такође инжењер агрономије, био је пореклом Рус. Милка и Игњатије упознали су се у пљеваљској гимназији, где су обоје радили као професори. Венчали су се 1928. године. У браку су имали две ђерке, Нађу и њену сестру Јелену - Љољу. Из пљеваљске гимназије брачни пар Подерегин одлази на службовање у Прокупље, па у Краљево, где их 1941. године затиче избијање Другог светског рата у Југославији. Нађин отац страдао је током Стрељања у Краљеву, када није хтео да напусти своје ученике и заједно са њима је отишао на стрелиште. После ове трагедије, Нађа се са мајком и сестром сели у Пожаревац. Нађина мајка одбила је да ради под окупаторским властима и активно је помагала Народноослободилачки покрет. После завршетка рата добила је посао професора српског језика и књижевности у Београду, па се породица сели у главни град. Средином педесетих година, сестре Подерегин, Нађа и Љоља, важиле су за београдске лепотице.

Љубав према глуми Нађа је исказивала још као мала девојчица. Своје прве глумачке кораке направила је већ са седам година, када је у Краљеву, где је провела детињство, наступала на приредбама за децу. Преселивши се у Београд, похађала је часове балета.

У Београду је Нађа Регин завршила Седму женску гимназију, а затим и два факултета: Глумачку академију и Филозофски факултет. На академији је била у класи професора Јоже Рутића и асистента Бранка Плеше, заједно са Павлом Минчићем, Дејаном Чавићем, Цигом Јеринићем, Јеленом Јовановић-Жигон, Петром Банићевићем и још тридесетак студената. Дипломирала је 20. маја 1954. године улогом Анке, у представи Љубавници непознатог аутора из 16. века, у Београдском драмском позоришту.

Глумачку каријеру започела је још на студијама, да би почетком 60-их дебитовала и у иностранству, где је наставила да игра у многим филмовима и серијама. До завршетка каријере снимила је чак 40 наслова у Енглеској и Немачкој. У Србији је била позната под именом Нађа Подерегин.

У Кану је срела свог будућег супруга Мајкла Шрајбера, лондонског индустријалца, са којим је добила кћерку Тању. Њена сестра Љоља удала се за Холанђанина са којим је добила сина Андреја. Касније су се обе развеле и наставиле да живе у Лондону.

Нађа се опробала и као издавач, а пред крај живота и као писац. Са сестром Љољом, која је била професор славистике, 1980. године основала је издавачку кућу Ханиглен паблишинг (Honeyglen Publishing). Ова издавачка кућа објављивала је углавном биографије и лепу књижевност. Међу њиховим издањима је и енглески превод романа Свитање, који је написала њихова мајка Милка Бајић Подерегин. Почетком деведесетих година 20. века издавачка кућа Ханиглен паблишинг учествовала је и на Сајму књига у Београду. Године 2016. објавила је роман Жртве и будале (The Victims and The Fools).

Нађа Подерегин је као гимназијалка била хапшена „по питању Резолуције ИБ-а”. У притвору је провела неколико месеци, јер је растурала летке „антиреволуционарне садржине”. На летку је писало да је „Тито издао циљеве комунизма, јер је почео да скупља аутомобиле као играчке”. Причало се да је групу коју су чинили Нађа, Лепосава Милошевић, касније удата за писца Антонија Исаковића, и Милана Илић, неко пријавио Удби, али се никада није сазнало ко.

У време НАТО агресије на СР Југославију, 1999. године, Нађа и Љоља организовале су протесте у Лондону.

Нађа Регин умрла је 6. априла 2019. године у Лондону. Од ње се на Твитеру опростио и чувени Шон Конери речима: „Веома нам је жао што сазнајемо да је, у 87. години живота, преминула Нађа Регин. Нађа се појавила у два филма о Бонду, ИЗ РУСИЈЕ СА ЉУБАВЉУ и ГОЛДФИНГЕР. Наше мисли су у овом тужном тренутку са њеном породицом и пријатељима.”

10/10/2025

Брод (Република Српска)

Брод (раније Српски Брод, пре рата Босански Брод) је насељено место на крајњем северу Републике Српске, на десној обали реке Саве, у Босни и Херцеговини.На попису становништва 2013. године, Брод је према подацима Републичког завода за статистику Републике Српске имао 7.637 становника.

Писани документи у којима се Брод први пут спомиње датирају из 365. године, што говори о чињеници да је овај град стар 1660 година.

Јединствено насеље Брод тек је 1739. године подељено у две администрације, посавску и славонску. Десна обала постала је део Османског, а лева Аустријског царства. 1850. године, у Броду је живело 700 становника.

Свој релативно велики успон Брод је доживео у првим годинама 19. века. У то доба био је то трговачки центар и важна тачка на раскршћу два царства. Падом Наполеона, Брод ће изгубити свој стратешки значај. Према одлукама Берлинском конгреса 1878. године, Аустроугарска је окупирала Босну и Херцеговину. Тада је и Брод постао део Аустроугарске монархије. Са том годином су повезани и почеци школства у Броду.

Прва јавна библиотека у Броду је основана 1889. године при Народној основној школи. Позната сарајевска трговачка породица Хаџи-Ристић оснива и прву новчану установу 1859. године. Након успостављања Аустроугарске монархије над подручјем Босне, Брод постаје главни пункт за промет монархије са новоокупираним покрајинама.

Железничка станица саграђена је 1896. године по нацрту архитекте Ханса Ниемезцека. Станица је свечано стављена у употребу 1897. године. Узор за ову грађевину градитељ је потражио у далеком Авганистану, подигавши је у псеудомаварском стилу. Најстаријим објектом који је саграђен у том стилу, а који је сачуван, сматра се Већница у Сарајеву. Нажалост, станица је до темеља разорена у великом нападу на Брод 19. јануара 1945. године. У Сарајеву су сачувани комплетни планови ове грађевине. Железничка станица у Броду је била све до свршетка Другог светског рата највећи прометни чвор у БиХ.

Дана, 15. јула 1897. кренуо је први воз из Брода према Дервенти и Жепчу.

Прва српска православна црква саграђена је у Броду 1894. године. Стара римокатоличка црква Свети Илија била је саграђена 1860. године, а након подизања нове цркве 1907. године била је преграђена као стамбени објект. Џамија је била саграђена 1909. године. О старој џамији нема података, али се свакако зна да је била саграђена у 18. веку.

Брод је захваљујући трговцима у Славонском Броду добио 1860. године и прву петролејску лампу у целој БиХ. Занимљиво је и то да је 1923. године Рафинерија нафте успела набавити аутомобил марке „Форд“ и то је уједно био први аутомобил у Броду. Први аеро-митинг у Броду је био 1912. године. Он је био приређен само 9 година пошто се први авион подигао изнад земље. Насеље на десној обали Саве службено је прозвано Босански Брод у рану јесен 1878. године, и ово име је задржао све до краја 20. века.

Босански Брод је први град у поробљеној Европи, који је 13. априла 1941. године ослобођен, и то од припадника Југословенске краљевске војске. Пуковник Драгољуб Дража Михајловић је добио наређење од команданта армије, да својим тек формираним Брзим одредом ту дејствује.

У Босанском Броду, запрећено је Србима да ће бити интернирани у логоре ако не буду прешли у римокатоличанство.

Савезничка авијација састављена од 180 авиона бомбардовала је Босански Брод 27. јула 1944. године.

Мост на Сави код Брода и Логор Славонска Пожега су места на којима је од усташа страдао велики број Срба из околине Брода и Дрвенте (51 на мосту и 438 у логору) 26. августа 1941. године. У знак сећања на те жртве, у Броду постоји Улица 26. августа и у њој споменик, код којег се сваке године одржава помен жртвама, на тај дан.

Хрватске оружане јединице су 25. марта 1992. године прешле преко реке Саве и са тамошњим муслиманско-хрватским снагама починиле злочин над српским цивилима у Сијековцу код Брода. У самом селу Сијековац, за само један сат, убијено је 9 одраслих и деце из српских породица Зечевић, Радановић, Милошевић и Тривић.

Део лешева хладњачом је одвезен и бачен у Саву, а запаљено је или уништено око петнаест кућа. Следећих дана хрватске и муслиманске оружане снаге су у Сијековцу убиле још 51 Србина, а укупно је убијено више од 70 Срба, док се 9 и данас воде као нестали.

Занимљива историја и географија

14/10/2025

14/10/2025

14/10/2025

13/10/2025

11/10/2025

11/10/2025

11/10/2025

11/10/2025

10/10/2025

10/10/2025

10/10/2025

Address

Website

Alerts

Contact The Business

Shortcuts

Share

Category