18/04/2026
Autorka Sje Cifan čita iz svoje knjige JA I ĐUBRETARSKI KAMION KOJI POKUŠAVAM DA STIGNEM, koju je s kineskog preveo Vladimir Živanović.
Prevod odlomka:
Bila sam se zavukla u prostoriju s pokvarenim klima-uređajem, koji gazda nije hteo da popravi, i bila sam zauzeta pisanjem.
Poslušno sam ustala, stavila Gari povodac i pokupila sve smeće iz kompanije.
„Zbogom, nadam se da ćeš se i sledećoj osobi sviđati.” Dodirnula sam Garinu kovrdžavu dlaku. Bacila je pogled na mene, a zatim otišla do prvog drveta, podigla nogu i ispiškila se.
Nekoliko minuta nakon što sam dala otkaz gospodin Ći je dotrčao do mog odeljka.
„Šta se desilo? Zato što sam te zamolio da izneseš smeće? Ili ne želiš da šetaš psa?”
„Zbog svih tih sranja.” Naravno, nisam to rekla.
Ono što sam zapravo rekla bilo je: „Tata mi je preminuo i potrebno mi je da se odmorim neko vreme.”
Sada je čak i elokventni gospodin Ći, koji je uvek znao da smisli svakojake izgovore da bi izbegao plaćanje proizvođačima, ostao bez reči. Samo je klimnuo glavom i odmahnuo rukama.
Narednih dana sam bila zauzeta završavanjem posla i primopredajom, pa sam se i dalje kasno vraćala kući. Brza hrana pored p**a radi punom parom svakog dana, glinene peći su poređane na trotoaru kao osnovci na putu iz škole. Radnik bi prvo zagrejao ćumur u peći, a onda bi ga stavio u malu rernu, radeći vredno na hladnom vetru, dok ga celog ne bi oblio znoj. Izgoreli ćumur bi bio izvađen i bačen u gvozdenu kantu, krhak i siv. Kada bi dunuo vetar, preostale varnice bi se razletele posvuda.
Htela sam da iskoristim tu veliku peć da u nju bacim sve smeće, sve iscepkane račune, sve rolne toalet-papira, sve bambusove ražnjiće i kartonske kutije... i da ih sve spalim.
„Nikada ti neće biti bolje. Možeš živeti samo dan za danom. To će biti prva stvar o kojoj ćeš misliti svakog dana kad se probudiš, sve dok jednog dana ne postane druga stvar o kojoj ćeš razmišljati kad se probudiš.” U tišini sam zapamtila ovu filozofiju koju sam naučila iz jedne američke TV serije i odbrojavala dane. „Ograničene su suze koje svaki događaj donosi, svakog dana isplačeš pomalo i sve si bliže ozdravljenju”, rekao je glavni lik u jednom muzičkom spotu, koji je ličio na Koičija Domota, pa kad bih plakala, plakala bih što više mogu da bih potrošila što više tuge.
Počela sam da gledam jeftine istorijske drame. Gledala sam kako zlobna svekrva smešta svojoj jadnoj snaji, kako zaljubljena devojka očajava zbog bezosećajnog muškarca koji je već svio drugo ljubavno gnezdo, kako ljubomorna žena smišlja kako će se osvetiti muževljevoj ljubavnici. Čitala sam tuđe sentimentalne priče da bih zaboravila svoju.
Tih dana sam često propuštala svoju stanicu, a kad bih se osvestila, primetila bih da je autobus već prošao moju stanicu i da se nalazi na istočnom kraku Ulice mira. Mir, mir, to ime je bajalica, prožeto nadanjem. Ali u mom svetu nema mira, šap**ala sam, hodajući brzo ulicom.
Dok se borim da svarim tugu zbog iznenadnog gubitka voljene osobe, nemam snage da održavam bilo kakav oblik intimnosti s bilo kim. Izabrala sam jedno veče i u suzama ponavljala iznova i iznova razloge za raskid, a reči su mi postajale sve neodlučnije i neodlučnije. Videvši moju uznemirenost, klimnuo je glavom i ćutke izašao, ne zaboravivši da zatvori vrata za sobom.
Čučnula sam i obgrlila samu sebe, zarivši glavu među kolena; želela sam da plačem na sav glas, ali na kraju sam mogla samo da suzbijam jecaje. Setila sam se koliko je loša zvučna izolacija ove sobe.
Posle nekog vremena ulica je počela da se budi, vrata su se otvarala i zatvarala, ljudi su razgovarali...
Ah, ovo je prvi put da ga čujem svojim ušima u stanu! Obrisala sam suze, pokupila sa stola kesu sa ostacima od sinoćnje piletine, nazula papuče i potrčala na terasu. Sa svojih deset prstiju zgrabila sam šest-sedam kesa sa đubretom koje su se tu gomilale, sjurila se u nekoliko koraka niz pet spratova i potrčala prema zvuku.
Muškarci, žene, stari i mladi već su zauzeli obe strane naše uličice. Ugurala sam se između njih i pozdravila đubretarski kamion koji je polako prilazio. Iskazujući milost i saosećanje, potpuno se otvorio pred nama. Pažljivo naciljavši, bacila sam prvu kesu, pa drugu, treću... muškarci i žene su hitali da bace sve čega su želeli da se reše. Bacila sam četvrtu kesu, pa petu, šestu... bila sam lenja da razvrstavam smeće, kese iz kojih se cedila tečnost, lica gospodina Ćija i gospođice Bai, Garinu siluetu, jastučnicu umrljanu suzama, stvarno i nestvarno smešano zajedno, kese su u vazduhu ocrtavale parabole različitih dužina i poput bisera različitih veličina padale u kamion.
Rotirajuće sečivo kamiona okretalo se uz škripu, gutajući sve smeće, a čulo se i nekoliko odjeka sličnih petardama, kao da je praznik. Sečivo se zaustavilo, poput arhata koji stoji u mestu. Ubrzo je kamion ponovo zapevao „Devojčinu molitvu” i otišao, odnoseći smeće svih živih bića.
Muzika se postepeno utišavala, a moje šake su bile prazne.
U tom trenutku zamalo nisam sklopila šake kao u molitvi, da se naklonim u pravcu u kom je otišao i iskažem svoju zahvalnost.
