Opstina Stragari SRCE Sumadije - Општина Страгари СРЦЕ Шумадије

10/12/2025

Некако најчешће, баш у данима позне јесени и дубоке зиме, када ветар шиба преко Рудника, а магле леже по долинама, ја одем један век, понекад и два, далеко од свакодневнице.

Тада се бавим својим тихим хобијем — родословима, потрагом за прецима, за онима који су давно заборављени, а ипак толико заслужни за наше постојање.

Страгари, Љубичевац, Рамаћа, Угљаревац, Маслошево, Влакча, Шаторња, Блазнава, Овшиште — само су нека од села кроз која тумарам кроз векове. Понесем понекад само оловку, понекад само тишину, али никада не идем празан.
Посебно ме обрадује када пронађем брак младића од осамнаест и девојке од седамнаест година. Као да видим њихове стидљиве осмехе, њихову наду, њихову младост што мирише на пролеће. Још ме више радују рођења њихове деце; осетим као да расту преда мном, као да их, једно по једно, скупљам на парче папира и враћам у живот.
А онда дође тренутак када се човек растужи. У оном истом тумарању наиђем на уписано умрло дете — „од кашља“. И увек помислим како бих да помогнем, као да је то дете још ту, негде близу, као да могу да пружим руку кроз време.
Најтеже је када голобраде младиће испраћам у рат. Видим њихове очеве који ћуте, мајке које сав терет живота пребацују на своја уска рамена, децу што их чекају на прагу. Ту тишина листова постане тежа од камена. Превлада туга, јер младића нема да се врате кући. Нема их — па нема. И Бог као да заћути на трен.
Тумарам деценију напред, али опет их нема. Само празне странице и тишина.
И онда схватим: можда је то моја мала мисија — да се борим да их отргнем од заборава, да их сачувам, да им дам бар једну реч, једну линију, један дах више.
Јер све док неко тражи своје претке, све док их неко помиње, ниједан живот није залуд проживљен.
И зато се увек изнова враћам том хладном столу, старим књигама и оном осећају да се, у ствари, не дружим са мртвима — већ са онима који су нам оставили пут.

08/12/2025

АЦКО ПЕКАР

Понекад се благо насмешим слушајући субјективносте и неаргументоване исказе припадника моје и старијих генерација када величају време у коме су били млади. У таквим сећањима сигурно је да има изолованих чињеница које заслужују дивљење и величање, и то скоро свако чини говорећи о свом детињству, чак и онда када се оно дешавало у суровим, ратним условима немаштине и глади. Моје рано детињство се поклапа са оним временом када се Југославија захуктавала непретком на свим пољима. Покушавам да га не идеализујем, мада су моји родни Страгари у то време били веома згодни за свеколика величања. Посебно онда када се говори и пише из угла и искуства презаштићеног дечака какав сам ја био. Као првенац, син омиљениних просветних радника у малој варошици, између игара и дружења, имао сам и своје радне задатке. Најчешће су били везани за куповину штампе, цигарета које је дневно користио мој отац и основних потребштина које су биле на располагању у неколико страгарачких продавница - дућана које су мајци биле потребне за кување или спремање торти или колача који су скоро редовно били саставни део на менију наших недељних породичних ручака. С обзиром на удаљеност, то јест близину тих објеката, као послушник сам их посећивао од пете, па све до своје девете године, када сам се, обливен сузама са породицом преселио у Крагујевац. Понекад сам, замољен од комшија ишао у куповину за њихове потребе, или сам својим друговима и другарицама правио друштво одлазећи у продавницу, када су нам одрасли својим захтевима прекидали игру поред Сребрнице. Иако су шездесете прошлог века биле године снажног економског и културног процвата, основна намирница у исхрани је још увек био хлеб. Тих година су становници Страгара имали ретку привилегију да га као основну и обавезну намирницу коју користе у исхрану, не морају да месе и пеку у својим кућама, већ да га купују у Ацковој пекари. Она се налазили на Чубури која је у преподневним сатима мирисала на најлепши хлеб који сам икада јео у свом животу, уз привилегују да му одмах по куповини, тек извађеног из фуруне, одломим корицу и у сласт је поједем. Други комадић тек купљене векне сам бацао у вис Ацковом огромном немачком овчару, који би устајао из лежећег положаја и хватао га у лету шкљоцајући чељустима која су скривале застрашујуће очњаке.
Ацко је у пекари радио све сам. Имао је и радно време. Али сваки долазак у пекару није значио брзо обављење куповине. Ацко је волео да освањава картајући се у кафани код Љубе коме су Страгарци из милоште дали надимак ₋ Ђубре. Мени никада чекање пред Ацковом пекаром није било досадно. У свом вишегодишњем купохоличарском искуству сам имао прилике да гледам, и да у њима уживам, све фазе печења хлеба. Волео сам да се наслоним на отворена врата и да гледам како Ацко, обучен само у белу трегер - мајицу и огрнут кецељом исте боје, својим мишићавим рукама убацује велике букове цепанице у фуруну припремајући је за печење. То је био знак да хлеба дуго неће бити, па сам се необављеног посла враћао куће. Понекад сам, купујући векну из „прве фуруне“, чекао да Ацко из просторије где је хлеб месио и где је он нарастао у посебним дрвеним посудама које су га обликовале, донесе тесто. Затим га је дугачком дрвеном лопатом распоређивао у простор из кога је јара избијала све до мене, безбедно удаљеног посматрача. Посебно задовољство је било пратити тренутак када Ацко отвара пећницу и истом оном дрвеном лопатом из гротла врелине вади печене векне. За ту прилику му је на столици стајала кофа воде. Вадећи по један или два, Ацко би посебну, велику четку потапао у кофу, и њоме прелазио преко горње корице хлеба чинећи је руменом. Онда би га пар пута четком ударио са стране да би са њега стресао пепео и неки заостали комад жара залепљен за доњу кору. Ацко је сваки покрет изводио великом брзином, тако да би се цела партија печеног хлеба за час пренела из фуруне у рафове за продају. Тај тренутак је означавао Ацкову промену улоге. Од пекара се преобраћао у подавца. Голим рукама је узимао ужарене векне тешке по два килограма, и купцима којима је цела векна била више од дневне потребе, дугачким ножем са заобљеним врхом, истањеним од употребе, секао је хлеб на половине или четвртине. Да би ми од врелине хлеба сачувао осетљиве руке, Ацко би га убацивао директно у моју платнену торбу за куповину. Знам да сам често, омамљен његовим мирисом, на бициклу журио кући да би хлеб остао врућ и да би се на њему топио кајмак који ми је мајка мазала за доручак или ужину.
Не знам колико се још година после мог напуштања родног места, Ацко пекар - уметник, бавио својим занатом. Знам да сваки пут када прођем кроз Страгаре погледам ка трошној шупи која је била Ацкова пекара. И знам да тада сваки пут поново видим непоновљиву белину и мекоћу Ацковог хлеба, осетим хрскавост корице и његову мирисну врелину, и најежим се од капи истопљеног кајмака која ми се слива низ лакат док журим у двориште у коме ме чекају другови спремни за игру.

08.12.2025.
tekst Goran Joksimović

08/12/2025

https://www.facebook.com/opstina.stragari

Vesti,desavanja i prirodne lepote Stragara...

08/12/2025

Има ли ишта лепше од јесени у Шумадији?
Док лишће тихо шушти под ногама, а боје се разливају у свим нијансама злата, бакра и старог меда, човек схвати да постоје места где време успори само да би природа могла да покаже сву своју раскош.

Ова фотографија са извора Свете Петке, недалеко од манастира Благовештења Рудничког, само је један од тих доказа.
Ту, под сенкама вековних стабала, човек осети да је Шумадију неко стрпљиво, готово мајчински, уређивао кроз векове. Свако дрво као да је засађено руком која је знала шта је лепота, а свака стаза као да је настала од тихих корака монаха, сељака, путника и намерника који су овуда пролазили.

Где год да се окренемо — лепота.
Она проста, народска, ненаметљива. Лепота која не виче, него шапуће.
Лепота због које човек стане, дубоко удахне, и захвали Богу што живи у земљи где и тишина има боју.

07/12/2025

TE 1993. – KADA SAM POSTAO MILIJARDER

Daleke, lude 1993. godine, u vreme kad je hiperinflacija vitlala Srbijom kao košava po raskršćima, i ja sam — verovali ili ne — postao milijarder. Onako, preko noći.
U novčaniku — ona čuvena novčanica od 500 milijardi dinara. Pola biliona! Čovek kad je izvadi, oseti se kao biznismen iz Hong Konga, makar vredela koliko i šaka sitnih. I stojim ja tako, ponosan, ubeđen da sam bogat čovek. Barem na papiru.

Ali, kako su došle — tako su i otišle.

Bilo je to jednog jutra, preko p**a Medicinske škole, u Kragujevcu, gde se obično kupovalo za veliki odmor.
Stojim ispred kioska, strpljivo, sa onom mojom „milijarderskom“ novčanicom u ruci, i gledam u vrata, pa u pleh sa burekom, pa opet u vrata… Nadam se da će ostati bar jedna četvrtina za mene.
Znate ono kad ti srce malo poskoči svaki put kad se proda poslednja kora, pa se moliš da izađu sa novim plehom.

I, stigne na red burek — topao, mrvi se, miriše daleko. Ja gurnuo onu moju novčanicu od pola biliona kao da plaćam pola kafane. Prodavačica ni da trepne. Protrese kalkulator, pogleda me, pa kaže:

— Sine, još deset milijardi doplati. Poskupelo jutros.

I tu se završi cela moja milijarderska karijera.

Od svih onih nula — osta meni burek, jogurt i prazan džep. Postao sam milijarder i ostao to čitavih pet minuta. Dovoljno za anegdotu, ali nedovoljno da se čovek obogati.

Danas kad vidim tu novčanicu, smešno mi je… ali i drago. Sećanje na vreme kada smo svi bili milijarderi, samo nam niko nije dao da se pohvalimo.

A sad, da čujem:
ko je još od vas bio milijarder?

Milijarderi, javite se ..

05/12/2025

Наши

Стоје, с' лева на десно: капетан Михаило Барбуловић, Драшко Радовановић Цакић, капетан Миливоје Миловановић ''Фикус'', потпоручник Драгутин Новаковић, непознати, Коџа, наредник Мирослав Тимотијевић ''Јапан'', двојица непознатих.
Доњи ред: потпоручници Малин Ракочевић, Павле Ћурчек и Милован Рајевац и наредник Живко Мишић.

05/12/2025

Беседа оца Петра у Благо­ве­ште­њу Рудничком

Enjoy the videos and music you love, upload original content, and share it all with friends, family, and the world on YouTube.

04/12/2025

Ђак школе у Рамаћи и витез Карађорђеве звезде:
Петровић Р. Драгослав
официр Краљевине Србије, Краљевине Југославије а и мало и нове Југославије пошто се вратио из немачког заробљеништва а пре него што га је нова власт пензионисала.
Носилац бројних одликовања:Бели орао са мачевима, Златни орден Карађорђеве звезде са мачевима, француски Орден Легије части, руски Георгијевски крст четвртог реда, енглески Ратни орден за храброст, италијански Орден за храброст, грчки Орден за храброст, Сребрну и Златну медаљу за храброст, споменице, Ратна и мирнодопска одличја: две медаље за ревносну службу, две медаље за војничке врлине, Југословенска круна петог реда, Орден “Светог Саве” петог реда, Орден “Белог орла” петог реда, три медаље доброг стрелца и Орден за војне заслуге другог реда са Златним мачевима.
Драгослав Радованов Петровић рођен је 11. августа 1894. године у селу Рамаћи Гружански срез, Крагујевачки округ, у средње имућној сељачкој породици. Основну школу Драгослав је учио у родном месту, а Коњичку подофицирску школу и виши течај коњичке школе у Београду. У Првом светском рату више пута се истакао, два пута рањаван и из рата се вратио ко инвалид са 40% неспособности.

После тога је остао у војсци непрекидно до 22. априла 1941. године када је заробљен од стране Немаца у близини Крушевца и одведен у заробљеништво у Немачку, где је остао до 17. априла 1945. године, када је ослобођен од америчких трупа из логора Офладу VIII-Б Нирнберг.
Из заробљеништва се Драгослав вратио 4. јуна 1945. године а потом, решењем Министарства народне одбране, пензионисан.
Наредбом врховног команданта оружаних снага и министра народне одбране ФНРЈ број 1372 од 13. новембра 1947. године преузет је у чину резервног потпуковника.Драгослав је живео 86 година и 9. јануара 1980. године умро у Нишу.
А како је добио Карађорђеву звезду сам прича:
„ … Код Мајура, близу Шапца, на путу према Богатићу, са својим војницима заробим вод Шваба! Они, изгледа, били залутали. Нису, ноћу, могли да нађу своју јединицу. Тако су налетели на мене. То је, могло би се рећи, било случајно. Али ово у Мачванском Прњавору, после неколико дана, није било случајно. Чујем ја како се наши офнцири жале да немају „живи језик“ не могу ни да наслуте колико је јак непријатељ, нити шта спрема. Чујем ја то, па кажем себи: хајде, Петровићу, окушај срећу… Још исте ноћи, кренем у позадину непријатеља. Сам. Био сам, богами, доста замакао. Наједном, чујем гласове: Швабе! Четворица. Три војника прате једног официра. Прекрстим се и кажем: сад! Изађем пред њих. Они дигоше руке. Наредим да побацају оружје, па командујем на лево круг. Служим се лукавством: изговарам имена својих другова и кажем им да ми се придруже у спровођењу заробљеника. Швабе не знају да сам сам…
… Кад смо стигли у пук, испоставило се да онај официр носи важна документа. Швабе су тек тада виделе да сам био сам. То се зове ратно лукавство. И ратна срећа. Моји официри и команда, међутим, мислили су да је то- подвиг. Команда је дошла до важних обавештења, а ја до – Карађорђеве звезде са мачевима...“

03/12/2025

Војин Поповић – Војвода Вук
Дечачки дани у Крагујевцу
Бежећи од турског зулума породица Војина Поповића је из Сјенице дошла у Крагујевац. Под именом „Воја Туре“, како су га популарно покрстили његови нови другари, мали Вук је одмах по доласку у Крагујевац почео да се спрема за ратнички позив. Предводио је своје вршњаке – дечаке из крагујевачких Палилула у бој против организованих дечјих група из других крајева вароши, а нарочито против ратоборних Сушичана. Од колевке навикао на муке и патње, очеличен и прекаљен тегобним путовањем од Рашке до Шумадије, готов да пркоси и јачем од себе, он је приликом ових судара био права напаст за своје мале противнике, мада је он сам од многих био мањи. Довољно је било да се у њиховим редовима чује: „Иде Воја Туре“, па да се сви разбегну као врапци кад на њих налети гладан кобац. Тако су његови Палилулци увек побеђивали.
Ово своје војничко знање, стечено на песковитим обалама Лепенице, Војин је употпунио у Војној академији у коју је ступио по свршетку шестог разреда крагујевачке гимназије, спреман да крене у борбу за слободу свог народа. Године 1901, месеца августа, по завршеном школовању у академији, Вук се вратио у Крагујевац као пешадијски потпоручник и ту остао са службом све док у Турској није избио четнички покрет. Тада је кренуо пут Старе Србије где је настао чувени ратник Војвода Вук.
Војвода Вук има споменик у Београду и у Нишу, а у Крагујевцу, где је провео детињство и формирао се као личност, има само улицу — и то не у његовим Палилулама.
Алекса Игњатoвић

03/12/2025

Nabavili smo panele 👏👏

30/11/2025

У Крагујевцу је у 79. години преминуо професор Миленко Вучковић, један од водећих лекара специјалиста. Од оснивања Медицинског факултета у Крагујевцу био је ангажов...

27/11/2025

Кад сам почео да радим родослове за Страгare и околна села, нисам ни слутио да ћу се сваког дана изнова дивити снази оних који су живели пре нас.
Што дубље залазим у старе књиге, пожутеле од година и додира свештеничких руку, све јасније схватам једну ствар: ми данас постојимо само зато што су наши преци били већи, јачи и тврдокорнији него што смо ми икада свесни.

У тим старим редовима, које понекад једва прочитам, готово је немогуће наићи на брачни пар са мање од четворо деце. Често их је било осморо, десеторо, па и више — права мала војска живота која се борила са глађу, болестима, ратовима, зимама, али и са надом која никада није гаснула.

И свако од те деце—сваки њихов први плач—био је мала победа једне породице над свим недаћама света.

Ређам имена, запис по запис, душу по душу… Имена која данас ретко чујемо, а која су некада звонила сеоским сокаком:
Петар, Василије, Спасоје, Јеврем, Драгослав, Милица, Христина, Станa, Достана, Лепосава…
Имена која су носили најтврдокорнији сељаци, мајке са испуцалим рукама, момчад која је трчала босонога, девојчице које су некада одрастале брже него што је дете требало.

Митра, Живана, Живка — имена која само по себи говоре о ономе што је народ желео: живот, здравље, напредак.
Милојe, Милош, Душан, Никола, Радомир, Богoљуб — имена од којих и данас човек осети неку тежину, неку постојаност.

А иза сваког од тих имена стоји прича. Некад крштење у недељно јутро, некад венчање у пољу јер се журило пред жетву, некад тиха сахрана детета које није имало снаге да преживи зиму… али увек, увек — победа живота над свим што му се стало на пут.

И што више истражујем, све сам сигурнији да није случајност што смо ту где јесмо.
Сваки наш дах — њихов је дар.
Сваки наш корак — наставак њиховог пута.
Свака наша мисао — зрно које су они посадили.

Зато, док листам старе матичне књиге, док повезујем имена која би иначе била заборављена, осећам једно огромно, тихо, дубоко поштовање:

ми смо живи јер су они били несаломиви.

Можда нису оставили велике споменике, можда им се гробови не виде у корову и времену — али оставили су нешто веће од свега:
оставили су нас.

И зато, ко год ово прочита, нека бар једном помисли на своје претке.
Нека им у срцу каже једно једино — али највеће:

Хвала.