09/10/2025
Варошица под кровом азбеста
Имам ја година — довољно да памтим деведесете, редове за бензин и флаше са горивом у гепецима. Памтим и речи мог оца: „Лајка караванка ми је тих година прегорела три имовине.“ Али се живело. Пешке, уз договор, уз литар нафте и доста наде.
Деведесете су неке уништиле, а неке створиле. Они што су тада шверцовали нафту и диловали девизе — данас седе у фотељама и држе говоре о стабилности. И кад данас чујем да пумпе можда остају без горива, питам се: како смо са овако „добрим вођењем државе“ опет ту где смо били?
Моја варошица је најбољи пример. Њу су шверцери претворили у своју прћију. Све је приватизовано — осим сиромаштва. Чак су подигли и кров старе фабрике Азбеста, не да је обнове, него да је раскомадају и продају.
Тако нам је свуда. Иста лица, само скупља одела. Иста глад, само боље упакована.
Народ и даље иде пешке — са флашом горива у руци и надом да ће неко једном напунити резервоар правде.
