30/06/2025
Кренуо сам у Љубичевац, у недра Шумадије, у само срце Србије.
Пут... боље да не причам. И избраздан и заборављен, као да вековима кроз њега пролазе само сенке, а не људи. Али кад сам стигао у Анђелиће — све сам заборавио.
Дочекале су ме хиљаде домаћина. Не у бројкама, већ у духу. Једна песма, један осмех, једна медена кап из липовог цвета – вреде више од хиљаду људи. Сакупљали су мед као што су некад сакупљали летину, полако и са поштовањем према сваком труду природе. Свако лице осунчано, свака рука од зноја и рада – и свака реч пуна добродошлице.
Нисам ишао као туриста. Нисам дошао да гледам, већ да дам. Мали, можда занемарљив допринос, али мој – да вода потече јаче кроз ово земаљско парче раја.
На позив главног домаћина, кад је пукло црево, није било пуно приче – само: „Пакуј алаткуe!“ И кренуло се.
Лепо преподне, уз мало посла и пуно душе. Радили смо, смејали се, враћали се у причама уназад. Сећали се деде Крсте Анђелића, оног тихог, али неуморног. Сећали се баке Цане, која је грејала душу пре него што би ногу ставила на праг. Његове старе косе и дан-данас висе о греди – неме сведокиње времена кад се пут крчио мишићима, а не багерима. Данас – крче га унуке, саме, маказама. Тихо, скромно и поносно.
Ту је био и Драга Ерић. Без њега, богме, не би било ни воде ни смеха. Како то само умеју прави домаћини – да буду ту кад је најпотребније, а да ништа не траже заузврат.
Кад је вода потекла, као да је сама земља уздахнула. Стигли су и колачи, и кафа, и сок… а ако добро памтим – мислим да се и по неко пиво залатило у хладу липе.
Немам мржње у себи. Не делим људе по странама. Али морам да се надовежем на оно од јуче – на те чувене „Дане шљива“. Сви ми волимо да изађемо, да се провеселимо, јер живот нас ретко мази. Али...
Ко год сумња, нека проба да дође у Срце Шумадије. Нека се упути ка Љубичевцу. Нека види каквим путем потомци долазе до вековних огњишта. Нека прође поред запуштених воденица – нека чује тишину коју је некада прекидао само жубор воде и шум воденичког камена. Нека удахне мирис косидбе, дивље нане и младе папрати. Нека разуме колико је то више од асфалта – али да би се до тога стигло, потребан је баш тај асфалт.
Новца за пут, кажу, нема. Можда је новац за пут у другој каси. Можда се кесе с новцем не разумеју међу собом – једна за песму, једна за пут, једна за шаторе, једна за гуму од приколице.
Ја не кажем да сам у праву. Али кажем срцем: ако може, ако се сме, ако смеју они који могу – нека се бар нешто од те параде преусмери у пут. Да не буде да у Љубичевац треба кочија или вертикално слетање.
Јер ако вода може да потекне после пуцаног црева, могу и точкови да проклимају на новом путу.
А до тада – остаје прича. И Љубичевац. И липа. И мед. И косе на греди. И унуке са маказама. И ми, пролазни и тврдоглави – који верујемо да Србија има душу. А знамо и где јој је срце.