31/10/2025
НОЋ ВЕШТИЦА И СРБИЈА: СВЕТЛОСТ, ТАМА И ЗАБОРАВ!
Док се ноћас у Србији многа деца облаче у демоне, вештице и чудовишта уз осмех и “забаву”, а треба изговорити истину коју се многи плаше да кажу:
није проблем у деци, него у родитељима који су постали духовно неписмени!
Кажу: “па то је само игра”.
А ја питам:
Од када је играње са тамом постало забава?!
Од када је заборав сопствене душе постао знак модерности?!
Ноћ вештица, или „Halloween“, потиче из старог келтског празника Самхајна, који је означавао крај лета и почетак мрачне половине године. Веровало се да се тог дана брише граница између света живих и света мртвих, и да духови лутају земљом.
Да би их уплашили или им се додворили, људи су се маскирали у чудовишта и палили ватре.
Дакле, ништа то није „слаткиши и смех“, већ празник окултног порекла, ритуал који је временом претворен у комерцијалну маску за дубоку духовну празнину.
А сад погледајмо данашњи дан у нашем календару...
Док свет слави ноћ демона, Србија слави Светог Луку Јеванђелисту, човека који је лечио душе и тела, који је оставио речи Јеванђеља као светлост међу људима.
Дакле, на исти дан, једни славе мрачне силе, а други светлост истине.
То није случајност, то је борба два света која траје од постања.
Наш народ је ту борбу познавао и пре хришћанства.
Словенска вера није била „мрачна“ како нас уче површни умови, већ дубоко духовна и природна.
Наши преци су знали да постоји равнотежа:
Перун и Велес, гром и подземље, сунце и сенка, али увек са једним циљем: човек мора да стоји између тих сила и чува меру.
Светлост и тама нису религијске категорије, то су космичке силе.
А човек је једини који може да изабере страну.
Данас, родитељи, са телефоном у руци и празним погледом, уче своју децу да се маскирају у демоне, мислећи да је то „невина забава“.
Али у суштини, уче их да се смеју ономе што би требало да поштују,
да газе границу између духовног и профаног, да постану бића без осећаја за свето.
И док дете учите да буде „демон за једну ноћ“,
губите га за читав живот!
Јер како ће оно које је данас демон, сутра разумети шта значи светац?
Како ће поштовати крст, кад сте га ви заменили метлом и роговима?
Свака маска оставља траг на души чак и када се скине.
А наше школе?
Оне које би требало да васпитавају, данас забављају.
Уместо да уче децу о Светом Сави, Светом Луки, Перуну и Видову,
уче их да носе пластичне рогове и певају туђе песме.
То није образовање, то је одумирање идентитета.
Кад школа постане позорница демона,
а родитељ фотограф треба да се питамо: чију децу заправо подижемо?
Православље или Светосавље није мртво слово у књизи,
већ живи пламен који гори у срцу онога ко разуме истину.
И то није једини пут светлости.
Светлост постоји и у старим словенским обичајима,
у ватри која греје али не спаљује,
у слављењу природе као дела божанства,
у свести да је човек чувар равнотеже између неба и земље.
Наши богови нису били туђи демони,
били су лица исте светлости, у другом облику разумевања.
Зато, не треба бити фанатик али треба бити свестан.
Смеј се, слави, али знај шта славиш.
Јер кад човек изгуби свест о светом,
остаје му само тама под маском осмеха.
Ко данас слави Ноћ вештица, не слави забаву, већ заборав.
Ко обуче дете у демона, не подиже га већ спушта.
А кад народ изгуби децу,
онда више нема будућност,
него само прошлост која се понавља.
