22/08/2026
„Дрину воду замутиле виле…“ – овога пута нису виле, већ људски немар?
Шта се то испушта у Дрину код Љубовије и ко ће грађанима рећи истину?
„Дрину воду замутиле виле, па се бојим и тебе, Миле…“
Стара народна песма овога пута звучи готово пророчки. Само што Дрину код Љубовије нису замутиле виле.
Замутиле су је, изгледа, људске руке.
А питање које данас постављају грађани, риболовци, љубитељи Дрине и сви они који од ове реке живе или јој се диве јесте једноставно:
Ко је одговоран и шта је испуштено у Дрину?
Замућена вода која се појавила на једном делу тока, а затим наставила низводно, није ствар коју треба посматрати као још једну „чудну појаву“ у реци.
Дрина није канализациони колектор.
Она није ничија приватна депонија.
И није прихватљиво да се сваки пут када се вода промени боја тражи оправдање у киши, водостају, наносу или природним процесима а да нико не утврди шта се заиста догодило.
Ако је природно нека нам кажу шта је природно.
Ако је у питању нанос, муљ или материјал који је у реку доспео природним путем резултати испитивања ће то показати.
Ако је у питању испуштање отпадних вода онда мора да се утврди ко је испуштао, одакле, шта је испуштено и да ли су прекршени прописи.
А ако је у питању нека врста индустријског, комуналног или другог загађења, онда грађани имају право да знају истину.
Дрина није само фотографија за туристички плакат
У званичним документима Општине Љубовија Дрина се препознаје као један од најважнијих природних ресурса овог краја. Она није само река поред које организујемо регате, купамо се, пецамо и фотографишемо заласке сунца.
Она је станиште бројних врста и део целокупног екосистема Подриња.
У документима о биодиверзитету Љубовије посебно се указује на угроженост појединих врста риба и на чињеницу да загађење које долази из објеката који испуштају отпадне воде директно у реку представља озбиљан проблем.
А Дрина је већ имала своје „црне дане“.
Још 2010. године дошло је до изливања јаловине из рудника олова и цинка „Сасе“ у БиХ, преко Сашке реке у Дрину. Тада је званично забележено замућење реке, а надлежне службе су узимале узорке и испитивале присуство цијанида и тешких метала.
Другим речима већ смо видели колико брзо проблем узводно може постати проблем Љубовије и читавог низводног подручја.
Зато сада тражимо само једно-одговор
Не треба нам прича.
Не треба нам пребацивање одговорности.
Не треба нам „вероватно је ово“ или „можда је оно“.
Потребно је да надлежне инспекције и институције изађу на терен, узму узорке на месту где се први пут уочава промена воде, узводно и низводно, и објаве резултате.
Потребно је утврдити:
Ко је извор замућења?
Шта је ушло у реку?
Када је испуштено?
Да ли постоји дозвољени испуст?
Да ли је прекорачена било која дозвољена вредност?
И, ако јесте – ко је одговоран?
Јер ако стално говоримо да је Дрина наш највећи туристички потенцијал, онда не можемо да је чувамо само речима и рекламним слоганима.
Дрину морамо чувати и када нико не гледа.
И зато, док чекамо званичне резултате, остаје питање које треба да поставимо сви:
„Дрину воду замутиле виле…“
Овога пута, ако нису виле –
нека нам надлежни кажу ко јесте.
Дрина је наша данас, али је још више наша обавеза према онима који ће на њој пецају, купају се и живе сутра.
