16/11/2025
Divni Robin,❣️❣️❣️
Krajem devedesetih godina, u mirnom pedijatrijskom odeljenju jedne bolnice u San Francisku, jedna medicinska sestra zaustavila se ispred sobe, pokušavajući da zadrži suze. Unutra je terminalno bolestan dečak oboleo od raka bio "savijеn" od smeha. Nosio je mantil tri broja veći od njega, stetoskop oko vrata i smešan crveni nos. Preko p**a njega, Robin Vilijams ga je terao da se grohotom smeje, toliko jako da je na trenutak zaboravio na bol.
Nije bilo kamera, nije bilo štampe, nije bilo publike. Samo Robin, koji je pravio smešne glasove, grimase, imitirao likove iz crtanih filmova i iz ničega stvarao radost.
Ove posete nije organizovao Holivud. Bile su to diskretne, privatne posete koje je dogovaralo osoblje bolnice, koje ga je uveliko poznavalo kao mnogo više od glumca ili komičara. Često je Robin zvao unapred, anonimno, pitajući da li postoji neko dete kojem bi prijala poseta. Dolazio je sam, ponekad sa torbom punom lutkica, ponekad u kostimu, ponekad koristeći ikonični glas "gospođe Daubtfajer". Deca, čak i ona isuviše slaba da ustanu iz kreveta, smešila su se, smejala ili mu tiho uzvraćala poneku šalu. Roditelji su, dirnuti, posmatrali svoju decu, često u poslednjim danima života, kako se ponovo smeju. Ponekad po prvi put posle nedelja provedenih u bolnici.
Jedna sestra ispričala je posetu iz 2003. godine: "Robin je više od sat vremena proveo sa desetogodišnjim dečakom obolelim od leukemije, kojem je ostalo još samo nekoliko dana života. Otac, koji je nedeljama ostajao staložen samo da ne bi plakao pred sinom, toga dana je popustio. Robin je dirigovao zamišljenim orkestrom sastavljenim od šipki infuzija koje su škripale i pevao neverovatnu operetsku ariju u ritmu monitora za srce. Čovek je konačno zaplakao. Ne od bola, već od olakšanja".
Robin o ovim posetama nikada nije govorio u intervjuima. Čak su i njegovi najbliži prijatelji i saradnici za njih saznali sasvim slučajno. Neke porodice pokušale su da mu javno zahvale, ali on je to uvek odbijao. Verovao je da to iskustvo pripada detetu a ne njemu, niti bilo kakvoj javnoj priči. Za Robina, poseta nije bila čin dobrotvornosti niti predstava, bila je to ljudska veza, čista i autentična.
2006 godine, tokom boravka u Denveru zbog predstave, vozio je više od sat vremena da bi se sreo sa teško obolelom tinejdžerkom čiji je omiljeni film bio "Aladin". Odrasla je recitujući replike Džinija, i kada je Robin ušao u sobu imitirajući taj prepoznatljivi glas, njeno lice se ozarilo. Majka je kasnije napisala da je Robin ostao mnogo duže nego što je bilo planirano, razgovarajući sa njenom ćerkom kao sa starom prijateljicom, slušajući jednako koliko i zabavljajući.
Bila je potrebna ogromna emotivna snaga da se uđe u te sobe. To nisu bili filmski setovi. Nije bilo scenarija, nije bilo ponavljanja. Deca su često bila veoma slaba, vazduh je bio težak od bola, a ipak je uspevao da zapali iskru nade, makar na tren. Nije žurio. Sedeo bi na podu, delio ledene štapiće, držao za ruke. A zatim bi često ostajao dugo sam u kolima, ponekad plačući, ponekad pozivajući prijatelja samo da čuje poznat glas.
Do 2010. godine, u raznim gradovima, bolničko osoblje znalo je da, ako je Robin u blizini, može stići poziv. Niko o tome nije govorio javno, jer on to nije želeo. Nije tražio naslovne stranice ni priznanja. Često je govorio sestrama da je, ako uspe detetu da bar deset minuta zaboravi gde se nalazi, sve to vredelo.
Njegove posete nisu lečile bolesti niti menjale sudbinu. Ali su činile nešto jednako važno. Unosile su tračak radosti onima koji su se gasili, olakšavale najteže trenutke porodicama u žalosti i podsećale sve, pacijente, roditelje, sestre, pa čak i samog Robina, da smeh još uvek ima ogromnu moć, čak i na ivici oproštaja.
Ponekad, izlečiti ne znači dati lek. Nekada to znači učiniti da se neko oseti živim, makar na trenutak, iako sve oko njega govori da ne bi trebalo da bude.
Izvor fotografija: Youtube/printscreen.
Fotografije uredio: /FB.
Autorski tekst: /FB.
