02/06/2026
Из листе коју је саставио др Војислав Јовановић Марамбо, а у којој нису набројане све пошиљке отпремљене из Београда,
количина украденог материјала из српских архива износи најмање 579 сандука, 4 фасцикуле и 88 посебних аката.
То је укупно око 12 вагона грађе, међутим то представља само минимум укупног износа, пошто би се томе збиру крупних транспорта, експедованих посебним вагонима, имале додати и већ наведене мање пошиљке, које су биле отправљене појединачно, сандуцима или поштанским пакетима.
„Према прорачуну изведеном на основу расположивих података о укупном броју сандука од којих су поједине пошиљке биле састављене, о њиховим серијским бројевима или архивској садржини као полазним идентификационим елементима за утврђивање њиховог обима, ниједна од пошиљки није премашала 10 тона по вагону, иако је често достизала тај износ. Укупно узето, материјал садржан у побројаних 12 вагона тежио је приближно 100 тона.
Тај посао др Роберт Шванке је изводио нарочитом техником, која није била много сложена. Његова вештина сводила се на то да одстрани пажњу београдске средине од стварних својих циљева и да придобије што безбеднију сарадњу поменутих колабораната, у чију искреност није много веровао. У
ту сврху, он је глумио пријатељска осећања према српском народу и његовој националној култури, као и пријатељску бригу да се српске историјске архиве сачувају од даљег пропадања. Он се тобож трудио да своје „нешколоване радне снаге“ (ungeschulte Arbeitskräfte) у Београду обучи најмодернијим научним методама архивског посла какве се примењују у немачким архивама.
У ствари, он је своје сараднике дресирао да врше службу која
би одговарала немачким интересима; београдске архиве требало је „преуредити“ на начин који би омогућио брзо изналажење аката потребних бечким „истраживачима ратне кривице“. Трагања по азбучним регистрима он је сматрао одвећ компликованим: имао се разбити оригинални схематски састав сваке поједине архивске јединице, који је одговарао њеном својевременом постанку; разврставање аката по предметима замењено је било механичким низањем по нумерама деловодног протокола, које је било много погодније за поменута изналажења.
Акта од интереса за „истраживаче ратне кривице“ имала су се вадити са својих места и отпремати за Беч; главни циљ „преуређивања“ београдских архива био је да се омогући што лакше извршење тога задатка. Осим тога, колаборантске „нешколоване радне снаге“ биле су упућиване од свога учитеља да примењују у томе раду на „преуређивању“ архива и други један недопустиви поступак. Они су на оригиналним актима, прецртавањем старих, уписивали нове ознаке, па и неке своје забелешке, и то не оловком него мастилом. Историчари будућности имаће знатних тешкоћа у разликовању оригиналних текстова на документима и тих накнадно уписаних додатака.“
Више читајте у књизи Украдена историја. Потражите је на нашем сајту, пишите нам или нас посетите у Милетићевој 16 у Новом Саду.