23/08/2026
Патријархални сеоски човек, навикнут извесном старинском реду, овде готово са ужасавањем открива другу страну свога бића о којој није ни сањао. Он прича о поступном огрубљавању, огрубљивању и отуђењу. „После огуглаш и само идеш, идеш...“ (М. Матејић). „Ма какав страх! Капа се диже са главе само два дана, после не мариш“ (Љ. Павловић). Глад је, пак, нешто друго: „Ја сам за спас живота могао да убијем“ (Ж. Пантић). „Он ми (један Албанац) даде тај леба. Да ми није дао, ја би’ га убио и узо би му“ (Д. Ђорђевић). Најзад, и умирање постаје нешто најобичније, па се и најмлађи учесник Албанске Голготе, дечак Милован Матић (рођен 1901), мири се са смрћу, али не и са умирањем у туђини. „Само ми било жао да оставим кости овде где није Србија“.
Ипак, кад треба да кажу о оном најтежем, што их је најдубље заболело, то није телесна патња но душевна, и није лична но општа. За Радојицу Петровића најмучнији је био одлазак из Србије: „Сунце залази, Србију напуштам. Никад ми теже није било у животу.” За Влајка Миловановића то је био повратак у завичај: „Кад сам први пут дошао у село на одсуство видим по капијама црне барјаке и мајке у црним марамама. То ми је било теже и од Албаније и од фронта.”
У позадини и у основи оцртава се известан вековни епско-херојски дух који и објашњава јунаштво и прегалаштво ових људи. У њиховом животу, песма, на пример има огромну улогу. Регрути из последње одбране уз њу полазе на пут ( „песма целим путом”) и, после свих мука, она оживљава у туђини, нарочито у Солуну. Кад ничег нема, – ниче песма. Тако Драгомир Ђорђевић памти боравак у Струги по песми једног војника: „Ао̑ј Струго, варошице бела / У те нема леба ни одела”! Љубомир Павловић показује велику улогу гуслара код наших исељеника у Америци, који су дошли као добровољци на Солунски фронт: „Питам ја њих зашто и како су дошли. Тамо, каже, у Америци, гуслари их навели. Певају како Срби страдају и ратују.”
Последњи солунски ратници оставили су сведочанства која данас звуче потресније него икад. Гласови који су могли заувек да утихну сачувани су захваљујући Драгутину Паунићу и Милији Ђорђевићу.
Ово је, како је записао Драгиша Витошевић, „златна књига о величини малених“.