20/04/2026
Одакле потиче обичај остављања хране на гробљу?
У календару многих народа, колико год се ови разликовали расно и цивилизацијски, можемо наћи посебне годишње празнике мртвих. Доба године кад се обележавају те светковине разликује се на различитим подручјима, али изгледа да је оно нарочито везано за период жетве и јесен, као и за завршетак године, који по рачунању времена пада средином зиме или у рано пролеће.
Народ Бара из источне Африке слави у новембру празник Тијот, који је истовремено благдан општег мира и весеља, захвалности за жетву и сећања на покојнике, при чему се за сваког од потоњих два дана припрема један мали лонац пива, који ће најпосле попити преживели чланови те етничке заједнице.
На крају године хаићански црнци носе храну на гробове да је једу сенке, па је то manger zombi („храна за зомбије“), како они кажу. Римске Фералије и Лемуралије одржавале су се у фебруару и мају. Зороастријанци одржавају своје гозбе за преминуле рођаке у последњих пет или десет дана у години, кад се душе враћају на овај свет да посете живе и приме од њих дарове у храни и одећи.
Према разним казивањима се обичај постављања празних места за душе преминулих рођака на гозби уочи Светог Јована у Европи одржао до XVII века. Пролеће је доба године када се практиковао древни словенски обред полагања хране на гробове мртвих. Бугари одржавају гозбу на гробљу о Цветима, и остављају, након што много тога поједу и попију, остатке хране и пића на гробовима својих пријатеља, који ће их, уверени су у то, појести у току ноћи.
У Русији се такви призори и даље могу видети током два одређена дана, звана Дани родитеља. Виши слојеви су допустили да се тај ритуал сведе на молитву на гробовима преминулих сродника и давање милостиње просјацима који се окупљају по гробљима.
Међутим, руски народ још увек „нариче“ за мртвима и ставља на њихове гробове марамицу као столњак, с медењацима, јајима, кифлицама, па чак и са вотком; када се нарицање заврши, људи једу храну и то посебно тако што одају помен покојнику на руски начин, конзумирајући његов омиљени слаткиш.
Западна црква је у целини преузела овај обичај, и око њега су се природно окупили преживели остаци примитивног ритуала гозбе мртвима.
Оптужбе против раних хришћана да су умиривали сенке покојника пировима налик оним незнабожачким, не би биле неосноване ни данас, 1500 година касније. Унутар хришћанског света уочи Задушница почиње помен мртвима који комбинује елементе маште са остацима анимизма, веровања које ће тешко пасти у запећак у Африци или на острвима Јужног мора.
Књига „Првобитна култура 2“ поставља темеље антропологије и представља спој различитих, али веома повезаних области: митологије, филозофије, религије, вештина и обичаја. Бави се свеобухватним истраживањем културних образаца у раним цивилизацијама и поређењем везе између „примитивних“ и „цивилизованих“ друштава.
Више о књизи истражите на нашем сајту или нам пишите. Само до недеље, 26. априла, куповином оба тома остварићете попуст од 30%.