26/07/2026
" 𝙎𝙄𝙍𝙊𝙑𝙄 𝙎𝙍𝙀𝙈
Nikinci, 1974.
Nije tu bilo oćeš-nećeš. Kad je sezona, kuća ostaje prazna. Baba, deda, otac, mati, brat, sestre, svi su na njivi pa su morali i mene da vuku sa sobom jer u selu nema ko da me čuva. Ja najmlađi, ruku na srce i najrazmaženiji, više smetam nego što pomažem al moje je bilo da budem tu.
Srećom imao sam mog Kadeta. Mali braonski ker, običan avlijaner a meni najrođeniji. Rasli smo zajedno, jedan uz drugog. Jednom sam mu skinuo onu najlepšu kobasicu iz pušnice, mislim se da se i moj ker najede ko gospodin. Kad je deda video uhvatio me i uzudarao ko mačka, sve je prštalo po avliji. Al ne žalim, Kadet je pojeo kobasicu a ja sam naučio šta košta sremačka pušnica.
A njiva te samelje. Kad upeče zvezda nad Nikincima a oko nas samo zemlja i krompir, prosto te omami onaj težak miris. Kadet i ja bismo samo dočekali da skupe par praznih džakova na gomilu. Zalegnemo u onu toplu brazdu, prislonim glavu uz njega i zaspimo ko zaklani dok oko nas odjekuju motike.
Baš se dobro sećam tog leta i Kadeta, jer ga je tata baš to leto doneo od čika Neđe i bio je svega par nedelja kod mene pa mi je bio kao igračka, svuda sam ga vukao sa sobom.
A moje sestre i brat se prebili od posla, psuju i sušu i krompir što je duboko otišao, brišu znoj šakama i maramama a nas dvojicu niko ne dira. Vide da nema vajde. Kadet samo jednim okom dežura da ne naiđe deda sa prutom jer deda je bio baš pogan i nervozan, a ja, lebe mekani, sanjam neke moje dečije snove u prašini dok mu ruka stoji na tim mekim, braon leđima. Sve mi u tom momentu smeta i sunce i muve, komarci i njiva al mi je opet lepo jer sam tu, među svojima i imam najboljeg druga na svetu.
Dvanaest godina me je pratio u stopu i otišao. Nema više ni dede, ni brata, ni oca ni matere... A retko se i krompir više tako vadi al često osetim miris tog detinjstva i mog malog braon kera. Tog moj Kadeta. To ti je Srem, braćko moj. Sirov težak al ga ne bi menjao ni za šta. "
( Preuzeto sa Instagram profila 👏 )
