29/11/2025
UVOD
Svetlana Slapšak
Jedinstveno sećanje: Danilo Udovički, Treći juni 1968.
Od kritike svega postojećeg, do uništenja svega postignutog
Knjiga Danila Udovičkog, sada u trećem izdanju, potvrđuje utisak o jedinstvenom poduhvatu sećanja: reč je o rekonstrukciji diskursa jednog kratkog i dragocenog vremena, i istovremeno glavnih političkih pitanja, koncepata koji su se brzo stvarali, menjali i utvrđivali, obeležavali to vreme, i pokazivali mračnu budućnost. Usred sreće otkrića, učenja i mišljenja, glavne sreće pobune 68', upravo zbog novih saznanja, stvarala se preteća i destruktivna realnost: ona, o kojoj je drugi svedok događaja, Srđa Popović, mogao da kaže da je tada, krajem veka, postala još mnogo gora. Niko od svedoka 68' nije sagledao tu dimenziju proročkog sećanja i otkrivanja istine, kako je to učinio Danilo Udovički.
Razlog tome je savršena logička misao Danila Udovičkog, kulturom, čitanjem i ličnom sudbinom učvršćeni racionalni princip, neprobojni zahtev za jasnoćom i sažetošću. Zato je njegovo sećanje očišćeno svih krivina, odmorišta, potrebe za razonodom, ličnog obračunavanja, odmazde, dokazivanja…Moris Albvaks, prvi teoretičar sećanja, upoređuje sećanje sa simfonijskim orkestrom: sećanje Danila Udovičkog je Bahova muzika, precizna, skoro matematička, besprekorno projektovani hram zvuka bez mraka i tajne. Možda grešim, ali mi deljenje istih sećanja, recimo na nastupe Danila Udovičkog, daje takav utisak: uistinu je retko da se neko drugi, tada prisutan, seća tačno onako kako je to autor izneo, i da o glavnim tokovima misli i o antropologiji tadašnjeg diskursa ima istovetne pojmovne mreže. Danilo Udovički, međutim, u opis svog nastupa unosi i nemilosrdnu kritiku načina mišljenja koji nikada nije ”zarazio” široku javnost, premda bi u toj ulozi znatno doprineo usporavanju, možda i ukidanju zastrašujućih procesa zaglupljivanja, zaslepljivanja i manipulacije koji su naznačili propast čitavog društva.
Sažetost podrazumeva smanjenje ili kondenzaciju podataka o sebi i sebstvu, ostavljajući samo najvažnija stanja, koordinate, dakle pre svega ono što je u neposrednoj vezi sa glavnom linijom predstavljanja istorije mišljenja. Sa jedne strane, to upravo tim retkim delovima daje poseban značaj, a sa druge, ličnom doživljavanju u najtraumatičnijem obliku (boravak u zatvoru) nikada ne oduzima stajalište opšte ljudskosti. Danilo Udovički piše ekonomično u najboljem značenju te reči, te stoga i objašnjenja koja se tiču mišljenja postaju koncizna i zahtevaju dobru koncentraciju: nema bolje vežbe za svačije sećanje.
Pokušaću zato da povežem one delove sećanja koji stvaraju osnovu (mrežu, kako sam je nazvala), važnu ne samo tada, već i docnije, za oblikovanje humanizma kojega se mi, danas sve ređi, ne možemo odreći. Na prvom mestu (hronološki) je posmatranje, pojmovna i emotivna povezanost sa Čehoslovačkom i doživljaj ”proleća 67'”, od prvog studentskog protesta u Krakovu pa do samospaljivanja Jana Palaha 1969. Potreba ogledanja u drugome i brisanja besmislenih, nametnutih i nepravičnih razlika prati Danila Udovičkog sve do zatvora i premišljanja položaja Roma i Albanaca. Za mene je tako najuzbudljiviji deo knjige Danilovo opismenjavanje mladog Roma – u zatvoru je olovka bila ”oružje”.
”Lipanjska gibanja”, 68' kojima su prethodili studentski protesti protiv rata u Vijetnamu 1966, svakako su prelomni događaj ovog sećanja. Društvena revolucija se dogodila u glavama mladih, tela su doživela kolektivnu sreću. Država odnosno režim nije hteo da iskoristi neverovatni potencijal te pobune, moć koja se nudila u savezništvo, budućnost koja se polagala u zajednički, nesebični rad. Naprotiv, režim se potrudio koliko god je mogao da spreči, pojedinačno proganja i masovno zaslepljuje. Time nije samo odstranjeno najbolje što je režim u tim okolnostima mogao dobiti – pobuna mladih nije bila antikomunistička, već je tražila bolji i lako ostvariv oblik socijalizma, nego je i zatvoreno mnogo mogućnosti za budućnost. I jedna, najvažnija, padanje u zamku zaglupljivanja odnosno nepoverenja u narod:
”Birokratsko-staljinistički um (ili bez-um) smatrao je da narod treba držati u permanentnom stanju maloletništva. Kako smo onda mogli, kad je kucnuo čas, da se odbranimo od nasrtaja reakcionarnog nacionalizma?”
Danilo Udovički je jedini od svih koji su mislili 68' ukazao na kobnu grešku režima, koji je ustrajno stvarao uslove za raspad sopstvene tvorevine i sopstvenog uspeha, Jugoslavije. ”Maloletništvo” je bila ona osnova na kojoj su cinični komunisti bez uverenja, stava i trunke svesti i hrabrosti uništili državu i društveni eksperiment, i bez ikakvih teškoća promenili maske, uniforme, epolete i partiju da bi se spustili u najgori mogućni zločin: ubijanje sudržavljana, sve do međusobnog genocida.
Dragocenost ove knjige zato izvire iz sporog čitanja, iz promišljanja argumenata, iz proveravanja teza. I sem toga, ja knjigu čitam kao neko ko je u hali Prirodno-matematičkog fakulteta slušao Danila Udovičkog kako sa sjajnom logikom, diskretnom ironijom i pobedonosnom uverljivošću uništava sloj po sloj, izraz po izraz drvenog partijskog jezika u odbrani Studenta. A u svojoj knjizi ne zaboravlja da detaljno i oduševljeno prikaže govor drugog pobednika te noći, Đorđa Malavrazića. Knjiga odgovara na pitanje kako se onda govorilo i mislilo, i otvara bolno pitanje toga šta se danas govori i misli. Čitalac mora očekivati da bude užasnut, i da od užasa počne da čita i uči još mnogo, mnogo intenzivnije. Knjiga Danila Udovičkog napisana je u 18. veku, nužno je pročitati je u 21. veku, koji od racionalizma zna veoma malo ili ništa. U 20. veku smo verovali da živimo sa racionalističkom prošlošću, danas se moramo boriti za to da ne bude izbrisana.
Januar 2022.
-----------------------------------------------
Knjiga izlazi iz štampe krajem maja.
