Praštanje uspeha

28/08/2026

Ako nije dobro onda nije kraj

OVO VAM JE ŽIVA ISTINA

Prvih godina 90-tih, prošlog veka, jedna sjajana firma Razvoj i inženjering, godinama pre toga, veoma ugledna u svetu i Jugoslaviji, počela je da se rastače. Tako, nekoliko nas, više nismo bili vozači, već zaposleni u HIP Turistu. Novoosnovano preduzeće bavilo se: se rent-a carom, turističkim aranžmanima, čak, prodavali smo parfeme. Znam, ima vas koji se sećate tog doba. Kancelarije su nam bile u samom pančevačkom parku, tik uz Narodni muzej. Elem, da poentiram, otkud general Ratko Mladić u ovoj priči?

Ako ste čitali do sad, nemojte da odustajete. Ne samo zbog istine, već zanimljivog detalja o pokojnom vojskovođi.

Elem, jednog popodneva(da, osim junaka ove priče, neću pominjati imena, sve drugo je verodostojno) sa kolegom, na klupi, u pomenutom parku, tik uz otvorene kancelarije. Dežuramo. U jednom trenutku zazvoni telefon-fiksni, naravno. Pogledamo se, kaže on meni: “Roki, javi se molim te”

Podignem slušalicu, čujem s druge strane glas: “Dobar dan, ovde Ratko Mladić”. Važi, pomislio sam, a ja sam Radovan Karadžić. Nastavim, izvolite. Sad me pita, da li sam ja taj i taj. Velim nisam, ali sad ću da ga pozovem. Tako, moj kolega, preuzme slušalicu. I onda njih dvojica pričaju nekoliko minuta.

Kad je spustio slušlicu, gledamo se kao da se prvi put vidimo. Kaže, ajmo napolje da ti ispričam celu priču, i počne:

“Ma, moj brat, klinac, otišao u dobrovoljce. Spakovao se, ostavio nam pisamce i ode u Knin. Keva i ćale izludeli, dete, balavac pravi. Šta ćemo, razmišljamo po kući i ja setim svog generala kojeg sam vozio dok sam bio u JNA u Skoplju. Dobijem ga nekako, objasnim šta nam se dešava, ostavim našu adresu i brojeve telefona kod kuće i na poslu i on obeća da će zvati Mladića, da vidi šta može da učini. I sad zove Mladić da kaže kako su ga našli, stavili u autobus za Beograd i da ga sutra neko sačeka na stanici”. Ostadosomo obojica u čudu.

Nastavak u komentaru👇

27/08/2026

Ako nije dobro onda nije kraj

ANDRIĆ-VELIKA PRIČA

Naš nobelovac je deo života proveo u Herceg Novom, u kući koja je već neko vreme muzej-svedočanstvo tog doba.

Kad sam već u blizini, greh je zaobići tu svetkovinu.

Praštajte i dobra vam sreća!

17/07/2026

LETO JE, LEPO JE

Slike Petra Putića

27/06/2026

Ako nije dobro onda nije kraj

ALEKSA JAKŠIĆ-DOSTOJAN

Velika čast me snalazi u poslednje vreme. Prvo, moj dragi mladi prijatelj, još uvek student Bogoslovskog fakulteta Vojislav Ugrinić, rukopoležen je nedavno u čin đakona. Puno srce, jer je taj čovek, suprug, otac dvoje dece, uskoro i trećeg, sin, brat, prijatelj, zaslužio od Gospoda sve najbolje, i uopšte ne sumnjam, služba, za njega je velika obaveza, ali pre svega-Radost.

A, jutros, takođe uz blagoslov oca Branka Božića, u čin đakona rukopoložen je Aleksa Jakšić, isto tako, još uvek student Bogoslovije, jedan sjajan mlad čovek, Mirkin suprug, Tanjin sin, Matijin brat i naš divni prijatelj. Uz prisustvo Mitropolita banatskog Nikanora, u crkvi svete Trojice u Novom Selu, koji je činodestvovovao i uveličao ovaj čin, uz prisutno sveštenstvo.

Mnogo je lepo bilo. Okupio se fin svet, a uopšte ne čudi, što su neki, poput Dače Danićića i njegove supruge, čak sa Kosova stigli, gde trenutno borave, da prisustvuju ovoj svečanosti, koja se pamti celog života. Bili su tu Aleksini i Mirkini drugari iz Ultra trkača, gde su se, sada supružnici i upoznali. Pohvalio bih i braću i sestre iz naše matične pančevačke crkve car Konstantin i carica Jelena, što su u nemalom broju došli da budu uz našeg, sad već oca-đakona Aleksu.

Kroz liturgiju, do samog čina, kad je Jakšić rukopoložen, sve vreme razmišljam koliko je lepo kad neko, poput Voje i Alekse, koji se godinama pripremaju, dočekaju da krenu, prvim velikim korakom u otkrivanje tajni sveštenstva i počnu da obavljaju onu dužnost, Bogu milo raspoređenom, baš njima.

Po prvi put u životu, mada sam upoznao mnogo sveštenika, monaha i druge velikodostojne crkvene ljude, pratim dvojicu mladih sugrađana od njihovog prvog koraka, od čina đakona. Srećan sam, jer znam da su obojica mnogo dobri i časni ljudi. Dostojni da obavljaju poslove u crkvi. Nadam se, još dugo, zajedno ćemo, kroz liturgijski život, da ostanemo svoji na svome, u zdravlju i radosti.

Praštajte i dobra vam sreća!

26/06/2026

Istinočežnja 2 živi

28/05/2026

Ako nije dobro onda nije kraj

SNEŽANA DODER-VERA U ČOVEKA

Pre desetak dana, razgovarao sam sa Peđom Starčevićem, sjajnim čovekom prepunim vrlina. Naglasio sam tada, da volim ljude poput njega, jer dok pričaju, uvek su im drugi u prvom planu. Tada, obećao mi je da će me upoznati sa Snežanom Doder, pančevačkom ekonomistkinjom, ženom, koja je na čelu srpske organizacije u borbi protiv Mijeloma, jednom vrstom kancera, koja sve više uzima maha i u našoj zemlji. Rekao mi je da je reč o posebnoj osobi, koja ne gubi veru u čoveka i svojim angažmanom, uzvišenom empatijom, jer i sama je bila u životno ugroženoj situaciji, želi da pomogne onima kojima je to potrebno, a sve druge, poput mene, ili vas, koji sad čitate moju objavu, edukuje i upozna sa bolešću koja ne bira, već udara iz sve snage.

Danas se taj susret dogodio. Popili smo kafu u Brazileru. Iako sam još uvek pod utiskom, jer, kad sedite sa osobama poput Sneže i Peđe, čovek oživi ono, pomalo zapušteno u sebi, negde zatureno, što nas kvalifikuje da smo ljudi. Lako sam shvatio, već posle nekoliko rečenica Doderove, a njena sugestivnost je očita( brzo smo prešli na TI) da ona, kao prva dama važnog udruženja, ne samo za obolele od Mijeloma, ima vešeslojnu ulogu u svojoj misiji. Svakako, osim predanosti i vođenju takve organizacije, a reč je celodnevnom poslu, ona je i uvek dostupna. Tu je za sve one koji su nesigurni, nespokojni ili za ljude koji su bili blizu klopci pesimizma, ali su pored nje i sa njom, uspešno izašli iz takve krize.

Nastavak u komentarima👇

19/05/2026

Ako nije dobro onda nije kraj

PREDRAG STARČEVIĆ-OŽIVLJENA VERA U ČOVEKA

Dan ili dva, pred promociju moje knjige Istinočežnja 2, sreo sam Predraga Starčevića, donedavno učitelja u OŠ Jovan Jovanović Zmaj iz Pančeva, već neko vreme penzionera. Reče mi tad:

“Roro, izvini, ne mogu da dođem na promociju, putujem u Sloveniju, na kratak odmor, ali, kad se vratim, zovem te da saberemo utiske”.

Peđa je čovek od reči, pa je tako i bilo. Juče smo se videli. Brazilero nam je bilo mesto okupljanja. Sam centar Pančeva, a važno je to da napomenem, zbog priče koju ću vam predstaviti, ako budete strpljivi i prvo pročitate, rečenice pred vama.

Starčević je i zvanično, tako ću početi svoju besedu, proglašen najboljim učiteljom Srbije, a njegov rad, zapažen je, ne samo u domovini, već mnogo šire, a najpoznatiji, po umeću i dobroti, je u Grčkoj, gde je živeo i radio za vreme i posle ratnih godina, koje su nas zadesile tokom 90-ih prošlog veka. Imam tu sreću, životnu privilegiju da ga znam, jer imati tako dragocenog prijatelja, u ovom, smutnom vremenu, ravno je bogatstvu. Rekoh, već nekoliko meseci, moj dragi sagovornik je u penziji, a ispraćaj školaraca, da kažem njegove dece, mogli su da vide širom Srbije i dalje, takav je to odjek imalo, posle snimka, koji je postao viralan. Kamen bi zaplakao, koliko je tu emocija bilo, poštovanja i međusobne ljubavi. To je posledica mukotrpnog stvaranja poverenja između učitelja i dece, i to tako traje do dana današnjeg, a počelo je pre više decenija.

Starčević je i u meni oživeo veru u čoveka. Mnogi su razlozi, a osim upečatljivosti tokom svog bivstvovanja u školi, on je poznat po svojim radionicama, posvećenim, deci, roditeljima, ali i borbi i podršci obolelima od mijeloma, jedne vrste kancera, koji, nažalost, okupira i mnoge sugrađane i žitelje naše zemlje. On je jedan od onih ljudi koji će uvek druge staviti u krupni plan, a sebe u prikrajak.

Nastavak u komentarima👇

18/05/2026

Ako nije dobro onda nije kraj

BANDA NA SVETSKOM PRVENSTVU

Šta je najveći uspeh, pa i u sportu? Kad neko, svoju istinsku individualnost ne izražava samozadovoljstvom, već je stavlja u službu tima, ekipe, kolektiva, društva. To ja vidim, od kad ga znam kod Dejana Milosavljeva Bande, koji me je, ma nema koga nije, sinoć, po ko zna koji put obradovao i uverio da sve što sam napisao u uvodu jeste neoboriv fakat. Izborila je Srbija učešće na SP u Nemačkoj, u januaru sledeće godine, posle uspešnog baraža sa selekcijom Mađarske. Rezultat neka ostane u drugom planu.

Toliko toga sam već govorio o Dolovcu, jednom harizmatičnom, mladom čoveku, vrhunskom sportisti, ocu, suprugu, sinu, prijatelju... No, uvek iznova, kad ga posmatram među stativama, osetim tu njegovu čarobnost u želji da nadmudri rivala. Biti golman, u svakom sportu koji podrazumeva to mesto u sastavu, veoma je poseban detalj. Zato što mi u tim ljudima ne vidimo njihovu istinsku vrednost, kao što se više fokusiramo na pozlaćeni ram, od samog dela, već samo njihove reakcije, poteze koje nas usreće ili razočaraju. Meni je Banda i po tom pitanju drugačiji. Osim umeća, tu je instinkt, impuls, emocionalni odnos prema onome što radi. Kao po običaju, Milosavljev me iščupa iz klopke pesimizma, svaki put kad krenem da upadam u nju. Zato ga veoma poštujem.

Sinoć, nikako da osetimo olakšanje, u duelu sa upornim Mađarima. Sve vreme dok posmatram meč, žalim za propuštenom šansom iz NIša, kad smo mogli sve da rešimo. Tok razmišljanja, prekida mi naš Duki. Kaže, skroz umiren:

“Tata ne brini, sad će Banda to da reši”.

I zaista, tako je bilo. Naravno, bravo za sve u našem timu, svi podjednako zaslužuju lepe reči. Da se pohvalim, upoznao sam i našeg selektora Raula Gonzaleza. Još dok je bio trener Vardara. Sedeo sam s njim u društvu, kad je Dinamo gostovao u Skoplju, tokom SEHA lige. Bio je odličan rukometaš, ali mnogi će to potvrditi, kao trener još je ubedljiviji, moćniji. On i Banda se odlično poznaju, što, sigurno, doprinosi ukupnom odnosu ekipa-selektor.

Nastavak u komentaru👇

14/05/2026

13/05/2026

Ako nije dobro onda nije kraj

FENOMEN PANČEVAČKIH LEGENDI I ZAŠTO IH VIŠE NEMA

Pre nekoliko dana, na FB, vidim forografiju koju je postavio Milan Đekić( iz daleke 1973), legendarni rukometaš Dinama, kasnije, internacionalac u Nemačkoj, potom trener, na kojoj je sa imenjakom Krstićem. Znam, neće se Đeka naljutiti, što ovo kažem-jedan od najvećih koje je Jugoslavija imala, takođe dinamovac, sa skoro istom pričom kao i prvopomenuti.

Naravno da sam u njoj odmah video ono-nešto, za moju objavu, a radost i seta, istovremeno, preplavile su me. Objasniću.

Poznajem ih obojicu, smatram, vrlo dobro. Nažalost, Krstića nisam gledao, već je otišao za Nemačku, kad sam ja stasao za ovdašnjeg novinara, ali, zato-kasnije, sve smo nas dvojica nadoknadili. Prvo, pažljivo sam ga pratio kao trenera mnogih klubova, a bez obzira na razliku u godinama, on me prihvatio kao svog, nekog rođenog i do danas se to nije promenilo. Zato i zbog još hiljadu razloga, našao se u Istinočežnji 2.

Ono što znam, malo od njega, a više od njegovih ispisnika, on je jedna je velika životna i sportska priča. Krle je poseban čovek, dostojan da nam se obrati o velikim temama. Priznat i poznat u svetskim rukometnim okvirima, ali, pre svega, važno mi je da to naglasim, on je dobar čovek. Nema tog koji neće potvrditi. Dobrota danas nije na ceni. Zato jeste: alavost, poniznost u onom najgorem obliku, nestručnost, bezdušnost, lopovluk... Nema ga u javnosti zato što je daleko od nabrojanog, a iskreno, mislim da ga i ne znaju, ovi koji bi morali. Zato ga ja ne zaboravljam niti ću. Čak, a to vreme će uskoro doći, Krle će biti jedan od onih Pančevaca, koje će imati posebno mesto u galeriji uglednih sugrađana.

Nastavak u komentarima👇