08/05/2026
Април нам је донео нову књигу у библиотеку Нове Артије, збирку приповедака "Школа шарма" Симе Радуловића, а мај ће нам донети и њену промоцију у Нишу, ауторовом граду, 14. маја.
О књизи "Школа шарма" Јелена Дилбер је записала своје утиске:
Још откад се Сима Радуловић пре четири године појавио са својим романом-првенцем Хватачи змија, постало је јасно да ће овај правник по звању али књижевник по сензибилитету имати још много шта да каже у новим делима и редовима које сабирају чисте и изузетно дубоке емоције. Да му форма дугог књижевног облика прија колико и краћа, сада нам показује збирком приповедака "Школа шарма", у којој на реалистички начин пише своје аутобиографске исечке, дели бескрајан низ упечатљивих детаља из свакодневице, живим и аутентичним дијалозима одржава динамику причаног, а спојем хумора и меланхолије чини да сваки ред одише животом у свом истинском облику, чији сценарији су ненадмашни и непревазиђени.
У пет прича, колико садржи ова збирка, ухваћени су најснажнији тренуци детињства и младости, сазревања и лаганог уласка у стварни живот пун изазова, искушења и упорних надања да се од судбине може узети највише само ако се игра паметно, наоружан лекцијама из животне школе шарма, чак и онда када јој се супротстављају ригидне стране школе обавеза. И док у њима слика друштвене околности некада велике и лепе земље од обећавајућих седамдесетих до болних деведесетих, Сима Радуловић их боји изванредно обликованим мотивима и живописним ликовима који заједно са њим живе у надањима полетне младости, тихим покушајем отимања од одговорности и пролазности, љубавима које нису створене да трају, али јесу да обликују човека и тако му се вечно усаде у срце и преживљавањем у неумољивим оковима константе бола и губитака који на крају неминовно воде до смирења и најважнијих карика живота – породице, љубави, пријатељстава и вере која се потврђује сваки пут када победи сумњу.
Збирка приповедака "Школа шарма" спаја животну мудрост, емоционалне дубине и сведочанство једног времена у ћошку увек бурног Балкана. Она кроз опипљиву носталгију тугује, али се и радује животу, пушта сузу, али је брише песмом и акордима гитаре, прича о растанцима, али сваког од оних који су на било који начин отишли чува међу својим редовима попут најлепше слике албума успомена. Она као узоре бира храбре људе који преживљавају највеће недаће свесни да је живот и даље леп, допуштајући себи слабости само у својим најинтимнијим самоћама. Али изнад свега тихо сведочи о човеку који себи остаје веран упркос времену које га мења, ломи и стално надиграва.