19/10/2026
Свети апостол Тома - (О сумњи у питањима вере)
I. Свети апостол Тома, чији се спомен данас слави, звао се Дидим (близанац), родом Галилејац, и био је један од дванаесторице апостола. Када је, после Васкрсења Господњег, Томи речено да је Исус Христос васкрсао, Тома није поверовао и рекао је да неће веровати док сам не види Спаситеља и не дотакне се Његових рана.
Осам дана после Васкрсења, Господ, јавивши се ученицима кроз затворена врата, рекао је Томи: "Погледај руке Моје и стави прсте своје у ране Моје, и не остани у неверовању, него веруј."
Тома се постидео свог неверовања и радосно је узвикнуо: "Ти си Господ мој и Бог мој!" Тада му је Спаситељ рекао:
"Веровао си видевши; али блажени су они који, не видевши, верују."
Након силаска Светог Духа, Тома је жребом изабран да проповеда у Партији, Медији и Индији. Почео је да тугује због чињенице да су му на жреб пале тако далеке и непознате земље, али га је Господ утешио јављањем. Тома је завршио своју проповед Јеванђеља у Индији мученичком смрћу: био је прободен копљем.
II. Сумња Светог апостола Томе, која се завршила дубоком вером, подстиче нас, браћо, да сада говоримо о сумњи у питањима вере, која у садашње време заражава многе и која се често завршава великом несрећом у неверовању, лишавајући некога Царства Небеског.
а) Шта је сумња у питањима вере?
Свето писмо упоређује оне који сумњају са "морским таласом који ветар носи и размеће" (Јаков 1:6).
Они који сумњају немају тло ни стабилност.
Сумња у веру је последица моралног пада људске душе. Као пример, размотрите јеврејски народ у време Господа Исуса Христа, који је понекад изјављивао и исповедао своју веру у Спаситеља, само да би се одмах те вере одрекао.
б) Стање ума оних који сумњају у своју веру је заиста застрашујуће. Сумња у веру задовољава само усред земаљске среће; она налази мир само код особе која, пуна здравља и виталности, сваки последњи тренутак смрти посматра као веома далек догађај. Али од самог тренутка када наши животи почну да буду угрожени, када се појаве болести – ти весници смрти – да нас подсете да је страшни тренутак близу, када се нађемо у непредвиђеној опасности и видимо како нам живот виси о концу – тада сумња престаје да нас задовољава; привидна сигурност коју нам је некада обећавала претвара се у страшну опасност, пуну прекора, страха и ужаса.
Тада сумња престаје да делује удобно и почиње да делује застрашујуће. У свом моралном очајању, човек тада тражи светлост и не налази је. Он се позива на веру, али вера коју је целог живота занемаривао, и којој се можда чак и исмевао, не одговара му, јер јој се окреће не са смирењем срца, већ из гордог духа свог ума. И не само да сумња постаје страшна мука када се човек нађе у опасној ситуацији, када му је поглед узнемирен и престрављен пред тамом непознате будућности; већ чак и у обичном току живота, усред свакодневних догађаја, човек хиљаду пута осећа како змијски отров (тј. неверовање), који вреба у његовим грудима, кап по кап пада на његово срце. Постоје тренуци када чак и задовољства чине човека уморним, када свет постане досадан, када живот постане терет, када човек не зна шта да ради са временом, које као да иде тако споро напред; тада дубока меланхолија обузима душу, мучи је неописива анксиозност.
Нису то огромне животне недаће; није то туга која тишти дух и изазива жалосне уздахе; то је савлађујући исцрпљеност, незадовољство свим око нас, болна утрнулост свих наших снага. Зашто сам ја на овом свету? пита се човек.
Какву ми је корист донело моје постојање? Шта губим повлачећи се са лица земље, која ми је постала мрска, и тиме што сам лишен сунца, које ми више не сија?
Данас сам незадовољан као што сам био и јуче, а сутра ће бити исто као и данас; моја душа тражи задовољство и не ужива у њему, захтева срећу и не постиже је.
Зар нисте, срећници света, осетили ову муку, овог црва који гризе душе оних који себе сматрају интелектуално супериорнијим од других?
Зар очај не гризе ваше груди?
Знајте дакле да је један од тужних извора овог стања сумња; то је празнина душе која је мучи и мучи – ово страшно одсуство сваке вере и сваке наде, ово непознавање Бога, порекла и судбине човека.
Само у чврстој вери у Бога и духовни свет човек ће пронаћи потпуну утеху у животним тугама, стећи стрпљење у болести, мир пред смрћу, након чега ће почети вечно благословен живот за оне који верују и љубе Бога и ближње своје, и решити сва мучна животна питања која муче ум сваког мислећег бића.
ц) Који лекови се могу дати против сумње? Искреност срца и једноставност душе, истинска жеља за поседовањем истине, усрдна молитва Богу за увећање вере у нашим срцима, разговори са верницима, читање речи Божје, присуствовање црквеним службама, живот по правилима хришћанске религије, која ће "свакога искуством уверити у истинитост и божанственост хришћанства", и пажња на путеве и околности сопственог живота – то су лекови против сумње. Свети апостол Тома је поседовао ове лекове, и стога се његова привремена сумња одмах претворила у потпуну и непоколебљиву веру, изражену у вапају:
"Господ мој и Бог мој!"
У супротном, чак и са визуелним доказима истинитости вере, човек може да сумња, а његова сумња се коначно може развити у неверовање.
III. Молитвама Светог Томе, који је и сам искусио сву опасност сумње, нека нас Господ избави од духа сумње или га преобрази у дух вере и чврстог поверења у Бога, који је јак штит против свих недаћа и промена живота, па чак и против саме смрти. Амин!
- Протојереј Григориј Дјаченко
Православни Живот