17/10/2025
Србин са шајкачом, српски сељак.
Срешћете га тек понекад у граду кад дође код доктора или на пијацу, неупадљивог понашања, достојанствен.
У похабаном оделу. Скроман.
Онакав какв је одувек био српски сељак.
Али испод скромне спољашњости крије се готово увек бритак ум, ведри дух и спремност да помогне .
Са тугом и љубављу увек се осврнем на те људе које тако ретко срећемо на улицама градова.
Као да негде лагано умирући са својим напуштеним селом умире и нестаје и српски сељак.
Ко је он,тај човек са шајкачом?
ВЕЛИКИ СИН СРБИЈЕ КОЈИ ЧУВА ТРАДИЦИЈУ.
АНТИГЛОБАЛИСТА
ХЕРОЈ ДАНАШЊИЦЕ ЈЕР ЖИВЕТИ ДАНАС НА СЕЛУ РАВНО ЈЕ ПОДВИГУ
ЧОВЕК КОЈИ НЕМА ВЕЛИКО ОБРАЗОВАЊЕ АЛИ ИМА ДУХ , ДУШУ И ПАМЕТ, ИМА ДОМАЋЕ ВАСПИТАЊЕ
ЧОВЕК КОЈИ СА ПОНОСОМ И ИНАТОМ И ДАНАС НОСИ ШАЈКАЧУ
БОРАЦ СА НЕПОГОДАМА; НЕВРЕМЕНОМ И СУШОМ; БОРАЦ ЗА ОПСТАНАК НА СРПСКОМ ОГЊИШТУ.
Усамљена погрбљена и тиха прилика српског сељака са шајкачом понекад је виђена на ходницима Домова Здравља, јер град долазе ретко само кад морају, само код лекара.
Нећете чути да виче , буни се или протестује.
Нећете видети примитивизам ни у изгледу ни у понашању.
То су им прикачиле надобудне градске женске али и мушке "покондирене тикве " које верују да је марка гардеробе коју носу важнија од домаћег васпитања.
Да је имати новац важније него имати образ.
Да је живети урбаној средини важније него имати памет у глави .
Да је све што има увозну робну марку много вредније од домаћег .
Такве "даме и господа" пуни презира према српском селу и сељаку такође чекају по Домовима Здравља са својом све болеснијом децом, са Кока Колом у рукама , и полупразним пецивима са маргарином и мало биљног сира из пекаре .јер њима домаћа храна није битна, то није "ин".
Кући ће их вероватно сачекати неки оброк брзе и празне хране уз увезену салату пуну пестицида, или са увезеним ГМО воћем без укуса, понекад али ретко , јер кување није у моди, супа са месом са фарми препуна антибиотика, или јаја непријатног мириса због концентрата ...
Презир и понижавање свега што је домаће или са села, што није није урбано или увезено ,довели су многе људе у Србији до пропадања : моралног материјалног и здравственог.
Домаће "злато" постало је мање вредно чак и од увезене пластике.
То што је било злато постало је кич, а инстант преживљавање постало је инператив.
Заменили смо, како то рече једном Бора Дугић, свилу за најлон а да то нисмо ни приметили.
Са губитком домаћег васпитања и увозом иностраних"васпитних мера" изгубио се негде и укус домаће здраве хране.
Ту и тамо појави се органски гајена храна великих цена, доступна само за изабрану "господу"
Тако је презир према својим коренима , бежање од природе , лењост, довела до повећања низа болести , телесних али и душевних.
Сунце , питку изворску воду, своју дедовину продајемо у бесцње и мењамо је за мало бетона, увезене крпице и последње марке телефона.
Астма и дегенеративне болести код деце су све чешће.
Жене у граду често сматрају за успех ако не морају да кувају , хране своју породицу конзервираном храном пуном адитива. Данак се плаћа касније . У лековима.
И онда видим опет ту скромну прилику, гледа ме са очима предака , гледа ме погледом кроз векове, погледом на тренутак чини се , угашеним и без наде.
Где је данас наше српско село?
Ево лекари опет говоре да се на велика врата оперт враћа стара народна медицини, говоре да је сланина здрава, а наше очи пропадају и гасе се наша села последњи бедеми у одбрани здравља народа.
Стари лекари су говорили нека вам храна буде лек а алек нека буде храна.
Вапај села нико не чује. Зато су нам болнице пуне.
Искрено дивљење и поштовање теби Србине са села !
Одлазиш од нас помало погрбљеног хода, спуштене главе , али одлучнога и непоколебљивог корака и духа. Окрећеш нам леђа као што је много људи у Србији давно окренуло леђа српском селу и сељаку.
А са тобом одлази чиста природа, здрава храна, узорене њиве , мирис домаћег хлеба , чиста изворска вода. Остајемо на врелом бетону, поред киоска брзе хране, и претурамо џепове тражећи лекарске књижице згог алергија, депресије , гушења...
Гледамо да продамо једфтино дедину њиву зараслу у коров, таман толико да се купи један добар телефон...
И возимо се У ПОГРЕШНОМ ПРАВЦУ!
Тамо на тој њиви могло би да порасте неко стабло воћа старе српске сорте која се не прска и не тражи много рада а а даје здраве плодове. нека Караманка, Колачара, Шуматовка...Или стара српска винова лоза која не тражи много рада а много даје...
Да буде грожђа и воћа за децу, да се улаже у будућност и здравље.
Ово пишем за наше претке , наше сељаке.
Да није били њих не би било ни нас.
Кад не буде њих, неће сигурно бити ни нас.
СВИ МОЈИ ПРЕЦИ
Сви моји Преци, које често сањам
Били су Срби, и ја им се клањам.
Полуписмени тежаци,
горштаци И горосече,
али православци.
Хвала им што нам кроз љуте године
Сачуваше ова брда и долине
По којима се још разлеже јека
Од Њине песме, псовке и лелека
И рађају воћке, које посадише
Ти стари воћари, Те бивше радише.
Сад су Прах, помешан са земљом и песком
Мир Душама њиним у Царству небеском!
И ја, Њин потомак и дужник,
од главе До пете,
земљољубац и ђак Светог Саве
Желим да проживим,
остарим и умрем
У Земљи Србији и да будем грумен
Ове Земље, о којој певам без предаха
И у којој светли Прах мојих Предака!
И моји потомци, ђаци, земљоделци
И војници, Срби су ко и моји Преци.
Благолики, мекодушни тврдоглавци
И груборечићи, али светосавци.
Ако ову дугу зиму зла презиме
Сачуваће своје име и презиме.
Хвала им што бране Гробове од траве
А кућни праг и славски колач од троглаве.
Благосиљам им софре и колевке
Захвалан што смем изаћи пред Претке.
Нек им се димљаци на кућама диме
Све док укућани славе Крсно име!
А ја, њин предак, слуга без ајлука
И без газде, песмољубац и ђак Хромог Вука.
Желим да проживим, остарим и умрем
У Земљи Србији и да будем Грумен
Ове земље, о којој певам без предаха
И у којој светли Прах наших Предака!
Добрица Ерић
Преузето са ФБ странице:
КЊИГА О МИЛУТИНУ
Knjiga o Milutinu
