28/05/2025
Svadba i dženaza, priča o ljudskosti.
Skroman i predan, čovjek koji je sav svoj život posvetio jednoj želji, da postane otac. Nakon dvadeset dugih godina braka, bez djece, Gospodar mu je podario sina, radost srca, mezimče u čijem pogledu je nalazio smisao života. Taj sin je odrastao, a otac je s ponosom i suzama dočekao dan njegove ženidbe.
Danima je pripremao svadbu, skromnu, ali ispunjenu ljubavlju. Komšije su znale koliko mu taj dan znači. Pozvao je sve, nadajući se da će ga okružiti prijatelji, rodbina i dobri susjedi. I zaista, mnogi su došli. Osim jedne kuće. Njegov najbliži komšija, s kojim je dijelio dane radosti i tuge, nije se pojavio. Niti on, niti njegov stariji sin. Samo je njihov najmlađi sin na kratko svratio, pojeo zalogaj i tiho otišao, bez riječi.
Otac mladoženje je to primijetio. U srcu mu se javila tuga, pa čak i blagi gnjev: "Zar nije mogao doći barem na kratko? Zar nije znao koliko mi ovaj dan znači? Zar nije mogao bar sina poslati da ostane s nama?"
Kroz glavu su mu prolazile sumnje. Bio je razočaran.
Kad je došlo vrijeme da se ide po mladu, pred kućom su se poredali automobili, jedan za drugim. Tada se pojavio isti onaj mladić iz kuće komšije. Došao je sa svojim autom da se priključi povorci, da pomogne, da doprinese radosti. Ali otac, povrijeđen i tvrdog srca, reče mu hladno: Ne treba nam tvoj auto, imamo dovoljno. Dječak je šutio. Pogledao je u zemlju, klimnuo glavom i otišao, ne rekavši ni riječi.
Dok su svi slavili, otac mladoženje je opet bacio pogled ka komšijskoj kući. Primijetio je da se unutra nešto dešava, neka tiha užurbanost. Ali nije pitao ništa. Pomislio je: „Nisu se ni oni nama javili.“
Noć je prošla, svadba se završila. Gosti su se razišli. A onda, iz kuće komšije iznesoše mejita na tabutu. Bez glasa, bez plača, bez poziva. Samo tišina. Tišina kakvu samo veliki ljudi ostavljaju za sobom.
Zatečen, otac mladoženje priđe i upita: "Ko je umro?
Stariji sin komšije reče smireno, ali s očima punim suza: "Naš otac. Preselio je juče, oko podne. Kad je osjetio da mu smrt dolazi, rekao nam je da nikome ništa ne govorimo. Rekao je: "Neka završe svoju svadbu u miru. Taj čovjek je čekao dvadeset godina da vidi sina kako se ženi. Ne dozvolite da moja smrt pokvari njegov dan. Neka se raduje u miru.“
Otac mladoženje zanijemi. Srce mu se steglo, oči mu se napuniše suzama. Osjetio je kako mu se duša slama.
Tiho prošapta: Ja ne bih mogao tako nešto učiniti!Ja sam sumnjao u njih, a njihov otac, pokazao je čast, dostojanstvo, ljudskost. To mogu samo veliki ljudi. Samo oni kojima je duša čista, a srce široko.
Poruka:
Jedna od najvećih nepravdi koju čovjek može učiniti jeste da sumnja u nevinog čovjeka. Da donosi sud bez dokaza. Da zaboravi da iza tišine nekad stoji najveća žrtva.Uzvišeni Allah u Kur'anu kaže:
“O vjernici, klonite se mnogih sumnji, neke sumnje su, zaista, grijeh! I ne uhodite jedni druge i ne ogovarajte jedni druge...!
(Sura El- Hudžurat, 12)
Neka nam ova istinita priča bude opomena da pogledamo dublje, da ne sudimo prebrzo, i da ne zaboravimo, čast se ne nosi na jeziku, već u djelima i tišini.
Zato, kad tišina dođe iz nečije kuće, ne žuri da je osudiš. Možda u toj tišini neko tiho nosi svoju bol, a tebi želi ostaviti radost. Možda baš tada neko umire, a brine da ti živiš sretan. Ne mjeri ljude po njihovom prisustvu u veselju, već po njihovom odsustvu koje ne kvari tvoju sreću.
Neka nam ovaj komšija, tihi velikan, bude lekcija da čast ne vrišti, ona šuti. Da ljubav ne traži priznanje, ona daje. Da ljudskost ne optužuje, već podnosi radi drugog.
I kad takvi ljudi odu, za njima ne ostaje praznina, ostaje miris plemenitosti, što se pamti dovijeka. Oni postaju mjera ljudskosti.
Allahu, Milostivi:
Podari smiraj duši čovjeka koji je drugome radost stavio ispred svoje smrti. Nagradi ga Džennetom u kojem tuge nema, a osmijeh ne prestaje.
Nauči i nas da budemo razumni, blagi, strpljivi, i da u tišini nosimo ono što je samo Tebi poznato.
I učini nas ljudima, ljudima razuma, srca, duše i dostojanstva.
Amin.
✍️Ibrahim Hadžić
