30/08/2026
Ako ne računam Sali Runi, Elizabet Straut mi je definitivno najomiljenija spisateljica današnjice, u čijim romanima onako guštam laganini, toliko da odlažem čitanje da bi što duže uživala u štivu. Zajednička nit obema je što zadivljujuće uspevaju da prenesu život običnih ljudi, s tim da Sali otkriva svet poljuljanih Milenijalaca, a Elizabet starijih, usamljenih ljudi. Iako sam propustila par njenih početnih romana, i tek krenula sa “Moje ime je Lusi Barton” (2016.) a potom “O, Vilijame!” (2021), koji je ušao u uži izbor Bukerove nagrade, Strautova je kroz sve romane provlačila jedne te iste likove, bilo da govorimo o mrzovoljnoj učiteljici Oliv Kiteridž, simpatičnom advokatu Bobu ili njujorškoj spisateljici Lusi, koja je jedva preživela siromašno i teško detinjstvo u Ilinoisu posle Drugog svetskog rata.
U romanu „Reci mi sve“ , Elizabet nas kroz isprepletene priče lokalaca uvodi u svet male zajednice unutar imaginarnog Širli Folsa i susednog Krozbija u Novoj Engleskoj, dok se u pozadini rešava ubistvo Glorije Bič, čije telo je pronađeno bačeno u obližnjem kamenolomu, pokazujući da bez obzira na godine svojih glavnih likova i njihove naizgled “obične” živote, svako od njih ima nešto vredno iz svog života da ispriča, dokumentuje i otkrije.
Najviše “priča” ispričaće Oliv koja sada živi u penzionerskom domu, gde joj društvo pravi krhka i nežna Izabel, iako će za većinu misliti da nisu vredne pomena niti da imaju neku poentu. I kroz te priče, koje na prvi pogled, se čine banalne, mi otkrivamo sve te “nezabeležene” živote koje ljudi proživljavaju unutar sebe. Bilo da pričamo o Olivinoj majci koja je izgleda celog života volela “duha” dok je bila udata za drugog ili Bobu, koji je igrajući se menjačem porodičnog auta, ubio svog oca još u dobi kada je bio tek dete, što se kasnije pokazalo kao okidač jednog razdora između njega i brata mu Džima, koji u ovom romanu ostaje udovac i suočava se sa tom scenom iz prošlosti, koja u njegovoj uspomeni ima totalno drugačiji prikaz.
Jedan dirljiv roman o slomljenim ljudima koji kriju usamljenost, tugu, traumu ali i ljubav gde Straut piše da svi imamo život vredan dokumentovanja jer svi krijemo nedostatak povezanosti.
