Kafenisanje i ostalo

Kafenisanje i ostalo Beleške jedne Ane o filmu, o umetnosti, o putovanjima, o gradovima, o muzici, o Beogradu, o modi...

Ne znam šta da vam kažem. Gledam ovu Widow Bay, ali vučem tu seriju već od avgusta i tek sam na trećoj, sve mi nešto spo...
25/09/2026

Ne znam šta da vam kažem. Gledam ovu Widow Bay, ali vučem tu seriju već od avgusta i tek sam na trećoj, sve mi nešto sporo, dosadnjikavo i meh, mada je Rhys dobar. Ali zato FURIOUS (Apple) da gledate! Poslednja epizoda je bila nešto razočaravajuća, ali do tada opasna, ozbiljna drama sa možda najboljim ženskim glumačkim triom u tv svetu, unazad pa jedno 20ak godina. Zapravo nike ovo čista drama, više je triler u kojem je akcentovana cela radnja sa goručim, ženskim besom. A sve bi moglo da se opiše kao Epštajn slučaj, jer srž priče je prikrivanje dugogodišnjih silovanja maloletnica od strane moćnika, koje počinje da se urušava kada jedna mlada, hrabra i pomalo opičena dama počne da se sveti muškarcima koji su je eksploatisali, fizički i psihički maltretirali i to od njene 12 godine. Nju MAESTRALNO (mora da dobije sve EMMY nagrade koje postoje) glumi irska glumica Lola Petticrew, toliko da ste uvek u fazonu “koliko je dobra i jeziva”, i zašto sada tek saznajem za ovu glumicu?! Za nijansu slabije, ali ubitačno sjajne Emmy Rossum i Quincy Tyler Bernstine (takođe da dobije žena sve nagrade) koje igraju FBI agentice i žene koje isto vuku određene traume zbog kojih je njihova potraga za ženom koja ubija jako profilisane likove obojena besom i pristrasnošću. To se posebno odnosi na Emmy koja glumi Alice koja je preživela nasilje od strane bivšeg partnera, inače policajca, te naišla na osudu postaje nakon tog priznanja. U seriji je i jedan lep muški lik -detektiv Dan Kelly, kojeg glumi Scoot McNairy (jako podseća na Marka Živića).

Furious je pametna serija obojena sumornim, realističnim tonom i emotivnim nabojem od početka do kraja, s tim da je sve spakovano u zastrašujuću celinu koja postavlja pitanja o tome kako žrtve seksualnog traffikinga preživljavaju susret sa grabljivcima i kako društvo podnosi saznanje o njihovom postojanju, te kada ćemo se toliko razbesneti da zaista nešto preduzmemo i donesemo promenu.

Reč je o jednoj od najboljih serija u ovoj godini, iza koje stoji Elizabeth Meriwether (odlična Dying for S*x sa Michelle Williams i vrlo dobra The Dropout o biotech kompaniji Theranos), i kako sam čula, gledaćemo i drugu sezonu (bespotrebno).

Ako ne računam Sali Runi, Elizabet Straut mi je definitivno najomiljenija spisateljica današnjice, u čijim romanima onak...
30/08/2026

Ako ne računam Sali Runi, Elizabet Straut mi je definitivno najomiljenija spisateljica današnjice, u čijim romanima onako guštam laganini, toliko da odlažem čitanje da bi što duže uživala u štivu. Zajednička nit obema je što zadivljujuće uspevaju da prenesu život običnih ljudi, s tim da Sali otkriva svet poljuljanih Milenijalaca, a Elizabet starijih, usamljenih ljudi. Iako sam propustila par njenih početnih romana, i tek krenula sa “Moje ime je Lusi Barton” (2016.) a potom “O, Vilijame!” (2021), koji je ušao u uži izbor Bukerove nagrade, Strautova je kroz sve romane provlačila jedne te iste likove, bilo da govorimo o mrzovoljnoj učiteljici Oliv Kiteridž, simpatičnom advokatu Bobu ili njujorškoj spisateljici Lusi, koja je jedva preživela siromašno i teško detinjstvo u Ilinoisu posle Drugog svetskog rata. 

U romanu „Reci mi sve“ , Elizabet nas kroz isprepletene priče lokalaca uvodi u svet male zajednice unutar imaginarnog Širli Folsa i susednog Krozbija u Novoj Engleskoj, dok se u pozadini rešava ubistvo Glorije Bič, čije telo je pronađeno bačeno u obližnjem kamenolomu, pokazujući da bez obzira na godine svojih glavnih likova i njihove naizgled “obične” živote, svako od njih ima nešto vredno iz svog života da ispriča, dokumentuje i otkrije. 

Najviše “priča” ispričaće Oliv koja sada živi u penzionerskom domu, gde joj društvo pravi krhka i nežna Izabel, iako će za većinu misliti da nisu vredne pomena niti da imaju neku poentu. I kroz te priče, koje na prvi pogled, se čine banalne, mi otkrivamo sve te “nezabeležene” živote koje ljudi proživljavaju unutar sebe. Bilo da pričamo o Olivinoj majci koja je izgleda celog života volela “duha” dok je bila udata za drugog ili Bobu, koji je igrajući se menjačem porodičnog auta, ubio svog oca još u dobi kada je bio tek dete, što se kasnije pokazalo kao okidač jednog razdora između njega i brata mu Džima, koji u ovom romanu ostaje udovac i suočava se sa tom scenom iz prošlosti, koja u njegovoj uspomeni ima totalno drugačiji prikaz.

Jedan dirljiv roman o slomljenim ljudima koji kriju usamljenost, tugu, traumu ali i ljubav gde Straut piše da svi imamo život vredan dokumentovanja jer svi krijemo nedostatak povezanosti.

Iz edicije: zaljubiška u enterijer 🎈Slow Living&Home
17/08/2026

Iz edicije: zaljubiška u enterijer 🎈
Slow Living&Home

Skoro mi je izašao trejler za najnoviji J.LO film u kojem je filmski partner poznate Jenny from the block, Brett Goldste...
02/08/2026

Skoro mi je izašao trejler za najnoviji J.LO film u kojem je filmski partner poznate Jenny from the block, Brett Goldstein. I ne znam ko je radio kasting, ali nakon Ted Lasso, vi jednostavno Bretta ne možete drugačije i ozbiljno da shvatite, a posebno ne kao nekog ko osvaja srce fiktivne Jennifer Lopez. On će prosto uvek biti Roy Kent, jedan od najboljih i najoriginalnijih tv likova u istoriji. Taj mrgud, konstantni namćor mekog srca koji je zapravo jedan sjajan lik, ali i vrlo komičan u hodu, gestikulaciji i onom pogledu koji ubija. Ted Lasso je ujedno toliko draga, dirljiva i divna serija koja u fokus stavlja činjenicu da svako zaslužuje drugu šansu, te da dobrota ima svoj put do srca i pravih odluka. Ovo je takođe serija koja me je upoznala sa britanskom zvezdom Hannah Waddingham. Koja je ovo žena majko moja! Bukvalno mislim da trenutno ne postoji 52-godišnja tv zvezda koja izgleda toliko dobro i atraktivno, kao što izgleda Hana koja igra Rebeku Velton, vlasnicu fudbalskog kluba Richmond. Njenu najnoviju seriju Ride or Die možete slobodno da preskočite, ništa spec.

Ono što svakako morate da pogledate je po meni možda i najbolja serija do sada u ovoj godini (da je izašla baš u 2026.), a to je Maximum pleasure guaranteed (pored Margo’s Got Money Problems) u kojoj je sve ali bukvalno sve dovedeno do perfekcije. Tatiana je otkrovenje dok glumi žrtvu online prevare koja biva uvučena u vrlo opasnu situaciju, što samo škodi njenoj borbi za starateljstvo nad ćerkom. Muzika je maestralna, obrti neočekivani, napetost kao u top horor filmovima a sama priča rolerkoster do kraja. 

Za sve one koji su fanovi epskog spektakla Dune (odlična oba dela), preporuka je i serija Dune: Prophecy, u kojem glavnu žensku glumi legenda britanskog filma Emily Watson, i koja ima sve primese filma. Naravno, svi koji žele da se vrate u srednju školu ili bar da imaju osećaj da gledaju neke nove “Dosonov svet” klince, Off Campus je ta slatka šećerlema zbog koje će se osetiti kao šiparice. Još jedan dobar soundtrack.

I da, BBC je opet zahvaljujući The other Bennet sister, demonstrirao kako mu niko nije ni do kolena u žanru costume drama serija. Odlična ekranizacija istoimene knjige.

Rumunska kinematografija već više od dvadeset godina je sebi zadala zadatak da se bavi jako traumatičnim, sociološko-dru...
27/07/2026

Rumunska kinematografija već više od dvadeset godina je sebi zadala zadatak da se bavi jako traumatičnim, sociološko-društvenim temama o kojima se retko koja kinematografija bavi na jedan tako sirov, mučan i realističan način. Fjord, inače dobitnik Zlatne palme na poslednjem Kanskom festivalu, iako mahom norveška produkcija, zahvaljujući nagrađivanom i jednom od najboljih evropskih reditelja Cristian Mungiu (4 Months, 3 Weeks and 2 Days, kao i Graduation su njegovi vanserijski naslovi koje morate pogledati) ima sve primese rumunskog filmskog narativa. 

Teška drama, zapravo vrlo traumatična za gledanje ukoliko ste npr trudni i čekate dete, ali i ako imate decu, jer u fokus stavlja pitanje “ko ima pravo na to kako ćemo vaspitati i oblikovati decu, ako ne matična porodica?”, i šta se dešava kada dođete iz jedne kulturološke sredine gde je “malo po dupetu”, dobro za dete u sredinu gde dete ni pod razno ne sme da se udari, odnosno pipne na bilo koji način i gde parola “batina je izašla iz raja” zvuči kao pokušaj ubistva ili ozbiljnog povređivanja deteta? 

Mene lično užasava postojanje nekog nezavisnog tela, mahom sačinjenog od ljudi koji nemaju decu a koje ima moć i pravo da vam oduzme dete na osnovu jedne špekulacije, dečijeg nejasnog objašnjenja i vidne modrice. Fjord u fokus stavlja i religiju, odnosno “preteranu” versku stimulaciju dece u vidu svakodnevnih molitvi, čitanja Biblije i slušanje crkvene muzike, te kako jedno društvo to vidi kao “problem”, koji bi trebalo rešiti sa slušanjem moderne muzike, gledanjem Youtube i imanjem mobilnog telefona u ranom dečijem uzrastu.

Sećam se jedne koleginice koja je bila jak protivnik bilo kakvog udaranja dece, te da je praktikovala dok njen maleni sin sa srafcigerom čačka utičnicu, ona čučne kraj njega i razgovorom proba da dete udalji od ideje da ga slučajno udari struja, i tada mi je bilo nenormalno da je očito bolje da dete udari struja nego da dobije po ruci i da bude kažnjen?! Ali opet se vraćam na to kako je to njeno dete i njen način vaspitanja, i ko sam ja da to na bilo koji način osudim ili da zovem socijalnu službu?!

Iako je prošlo više od dvadeset godina, za mene i dalje najbolja serija svih vremena ostaje LOST. Nikada neću zaboraviti...
14/07/2026

Iako je prošlo više od dvadeset godina, za mene i dalje najbolja serija svih vremena ostaje LOST. Nikada neću zaboraviti koliko sam bila pod utiskom da je ta serija nešto potpuno drugačije i najbolje (čak drugačije i od Tvin Piksa, ali Linč je umetnost i nešto što se ne upoređuje) od svega što sam pratila do tada, i koliko sam čekala sa žarom premijere na Pinku (koje su kasnile i po sat vremena, i počinjale skoro pred ponoć) da pratim izgubljenu družinu sa ostrva i meni omiljenog Sojera i Kejt. Posle me je spasio British Council koji je imao nove sezone pre Pinka na DVD formatu. 

Ali da, bez obzira na razočaravajući kraj, i na činjenicu da sigurno ima kvalitetnijih serija serijalizovanog formata gde je priča iscepkana i propuštanje jedne epizode vam je kao propuštanje kompletne serije (Sopranovi, The Wire, Breaking Bad), mislim da je LOST ujedno i jedna od najvažnijih ako ne i najvažnija serija u istoriji televizije. Zašto? Pregršt je razloga, od produkcije (sama pilot epizoda je tada bila vredna 14 miliona, u to vreme najskuplja) koja je bila za nekoliko nivoa iznad svih serija koje su do tada izašle, preko bombastične glumačke postave (setimo se velike Mire Furlan isto u postavi) i razrade likova koja isto nije bila do tada viđena, do činjenice da je posle Tvin Piksa, Lost bila prva koja nije žanrovski opredeljena već je nudila jedan miks avanture, trilera, misterije, Sci-Fi i drame. 

Međutim, po meni najjači adut ove serije u toj “bitnosti” ide na konto toga da je ovo prva serija koja je publiku počela ubeđivati da je serijski format daleko uzbudljiviji od filmskog, te ih uključivala od starta u priču i tražila od njih full pažnju ne bi li ispratili sva dešavanja i zaplete. 

I evo, i posle 22 godine, i dalje mislim da nema serije kao što je LOST, bar po količini napetosti, uzbuđenja, zapleta i toliko jakih, dramskih likova. Najsličniji adrenalin što sam osetila ide na račun još samo trima serija: Breaking Bad, Game of thrones i Stranger Things.

Usred jake zime, negde u februaru 1995. počeli su veliki prosvetni štrajkovi i mi deca smo morali da budemo često u kući...
07/07/2026

Usred jake zime, negde u februaru 1995. počeli su veliki prosvetni štrajkovi i mi deca smo morali da budemo često u kući, usled niskih temperatura i snega. Ne znam šta mi bi, ali ja sam tada počela intenzivno da gledam Bundesligu (i to nevezano od tate, na Tv Palma, još jedan paradok). Omiljeni klubovi su mi bili Bohum i Šalke, a svojim filmskim dnevnicima dodala sam sada i fudbalske. Nemački fudbal me nije puno držao nakon što sam otkrila Primeru i zaljubila se u ljubičasto-crveni dres Barselone. Postala sam ozbiljan navijač Barse, da mi je sestra za rođos kupila kačket katalonskog kluba, a ja poludela kada su svi na ekskurziji glasali pre da idemo na stadion Espanjola, a ne na Camp Nou?!  Obožavala sam Rivalda, imala crush na Lusi Enrikea, mrzela F**a kada je prešao u Real, i bila impresionirana igrom Ronaldinja, i kasnije Mesija. Pratila sam sve mečeve Barse, čak povremeno igrala kladionicu (najviše dobila 1700 din), a Kolinu smatrala prvim lord Voldemorom. 

Naravno, usledila je i ljubav prema Ligi šampiona, kao i svetskim i evropskim takmičenjima, s tim da sam našu reprezentaciju prestala da pratim posle one Mijatove prečke (Bože koliko je lokalna ekipa celu noć oplela po njemu i po utakmici, do jutra se nisu stišali) i te 1998. Jer, svako realan može da kaže kako smo posle toga postali baletani, reprezentacija koja može samo da bude sparing ekipa ozbiljnim koje se spremaju za takmičenja. Možda smo imali individualne kvalitete posle 1998. ali ekipno nikada nismo izgledali kao tim, što je komšijama Hrvatima uvek bio narativ.

Od 2010. prestala sam da pratim i Barsu, i generalno Ligu šampiona i nacionalna prvenstva, ali sam ostala fan EP i SP, gde sam mahom navijala za Holandiju i autsajdere, dok sam od favorita nekako uvek bodrila Italiju. Od kada je krenuo ovaj World Cup, pratim skoro svaki meč, posebno od nokaut faze, i kao i pre, navijam za “male” - Maroko, Kolumbiju i Norvešku, iako se ne bi ljutila da Argentina pobedi, jer Messi je drugi nivo u odnosu na starosedeoce (Nejmar, Ronaldo, Kejn) i to kako trči, kako dribla u svojoj skoro četrdesetoj, po meni samo dokazuje da je Messi najveći.

U potpisu, Norvežanka.

I've something to confess: Kada je objavila Confession 2005. Madonna je bila na vrhuncu svoje karijere, donevši jedan od...
05/07/2026

I've something to confess: Kada je objavila Confession 2005. Madonna je bila na vrhuncu svoje karijere, donevši jedan od svojih najboljih albuma, ariju ode plesnim 80-im i novoj elektronskoj muzici. Za mene lično svaka pesma je bila uživanje, a prateća turneja njena najbolja, upakovana u jedno digitalno-scensko savršenstvo gde je Madge plesala kao u svojim dvadesetim, plus izgledala nikad bolje. Sve posle toga mi je bilo kao da su je stavili na veštačko disanje, što sam i uživo svedočila kada sam bila na njenoj Sticky turneji u BG (2009).

I tada je po meni trebalo da kaže “adios” albumima, objavi poneki collab i single kao što su mahom radili veliki (Tina, Whitney, Rollingstones), ali Madonna je uvek bila kontra svega “očekivanog” i stati na pragu pedesetih nije bila solucija. Ne samo po stilu, turnejama, skandalima već i po karakteru, Madonna je odskakala od većine. Ova žena će i posle Confessions II, izdati minimum još jedan, ako ne i dva albuma jer njoj stati, znači predati se, izgubiti popularnost, vek trajanja. S jedne strane divim joj se, ali s druge smatram da je pokazala kako nije baš velika, više očajna. Očajna da se bori sa mladima, očajna da se dokazuje, očajna da marketing i LGBT zajednicu maksimalno iscedi (drug mi je rekao kako je Grindr preplavljen Madoninim promo profilom i reklamama pred izlazak albuma), da ne pričam kako ne mogu da gledam koliko je plastična. Onaj Tajms Skver mi je bio težak za gledanje, jer Madge u 67-oj godini jednostavno nema više tu harizmu, taj pokret i vajb da vas oduva, šta god obukla, šta god uradila. Što kaže moj drug Sloba, Joan Collins sa 90+ ima više energije od nje.

Uprkos svemu tome i činjenici da je Madge ipak na kraju dana kraljica marketinga, Madonna će za mene ostati najveća zvezda ikada.
Ali samo zbog minulog rada do te 2005.

Novi Confessions? Trebalo je da usledi posle 20-godišnje pauze, kao jedan pravi, neočekivani podsetnik na sve što je uradila. I dobar je, jer podseća na Confessions, s naglaskom da je početak albuma jedan te isti tune, a da najbolje pesme slede od Bizarre (Fragile, Betrayal i My Sins are My Savour). Mada, nisam baš ubeđena da će ostati zapamćene kao Hung Up, Sorry, Get together, etc

01/07/2026

Kada se preselite negde ovako daleko, žal ne ostaje samo za domom, prijateljima i porodicom, već i za Evropom, a posebno za Jadranom. Putovanja po Evropi nekako i mogu da preživim, jer sam srećom dosta putovala pre preseljenja, ali zato mi Jadran fali najviše. Możda jer je uvek bio više od mora, više od letovanja i odmora. Bio je lek. Restart i za dušu i za tijelo.

Nedostaje mi to šuštanje i miris borove šume, taj hladni tren koji te preseče kada ulaziš u vodu nakon kojeg usledi ona svila koja te potom obuzme i miluje, pa onaj red kamenih kuća sa drvenim žaluzinama, bat po kaldrmi dok iza poluoškrinutih vrata se čuje Nadalina, a podno skalina mami vas miris liganja i dalmatinskog variva. Pa samo onaj momenat da zauzmeš svoju stenu i ne mičeš se, dok slušaš najlepšu muziku na svet, šum talasa.

Ljudi koji se presele preko okeana, kada i dođu u Evropu (jednom u dve-tri godine), mahom se zacementiraju kod familije, željni prijatelja i porodice, ali i rodnog mesta, sa tek ponekim izletom van grada. Još kada dođu deca, bilo kakve avanture dalje od baze čine se nemogućom misijom, te iz ove perspektive znam da ću do Jadrana stići tek kada iscrpim bar deo želja da skitam po mom lepom Zemunu, ušuškam se u mamin i sestrin zagrljaj i smeh kotrljam s dragim ljudima. 

Do tada, ostaje mi da vrtim u glavi jadranske uspomene i sanjam taj ponovni susret jer deo sreće ostade tamo.

Kada sam bila klinka, Madonna mi je bila glavna opsesija. Moja pop religija. Toliko da ovu slatku, malu kovrdžavu iz Aus...
01/06/2026

Kada sam bila klinka, Madonna mi je bila glavna opsesija. Moja pop religija. Toliko da ovu slatku, malu kovrdžavu iz Australije nisam ni registrovala. Okej, čula sam Confide in me i duet sa Kejvom, ali to jednostavno nije bilo dovoljno da postanem njen fan. Do Spinning around (2000), kada mi se Kylie uvukla u kožu svojim vrcavim spotom ali i sjajnim albumom “Light Years” (moj prvi CD), sa kojeg sam najviše volela “On A Night Like This” (i dalje njena omiljena). Od tada kupovala sam svaki njen album (Fever, Body Language, X) te pratila turneje i da li će neka svratiti u Beograd ili blizu regije.

Gledajući Netflixov dokumentarac o njoj, shvatila sam koliko je Kylie savršen primer osobe koju slava nije uništila (stabilna porodica, odličan odnos sa svima i majka koja ju je pratila na sva moguća snimanja), niti su je “loši” momci odveli putem poroka (iako se zabavljala i družila sa prilično izgubljenim, depresivnim i problematičnim muškarcima), da ne pričam kako je osoba koja je prošla kroz dve teške borbe sa rakom ( a taj drugi put 2021. javnost i nije znala kroz šta pevačica prolazi) i opet ostala pozitivna, vesela i neko ko je publiku osvojio neposrednošću, lakoćom i osmehom. 

U samom dokumentarcu, u delu gde Nick Cave priča o prvom susretu sa Kylie, čuveni muzičar koji i sam priznaje da je bio mračan, sklon depresiji i da je takve ljude i privlačio na svojim nastupima, takozvane “olupine” kao što je i on, ispričao je kako je dolazak Kylie na njihov set da snime baladu “Where the Wild Roses Grow” (i dalje po meni jedna od najboljih balada 90-ih) bio kao da je neko pustio sunce u studio. 

Za osobu koju su britanski mediji 80-ih lepili etiketu “pevajućeg papagaja”, i koja je u jednom trenutku razmišljala da se vrati glumi i napusti muziku, Kylie je uspela uz isključivo čist, dance pop da postane jedna od najpopularnijih i najvoljenijih izvođačica na svetu. Bez kalkulacija, skandala.

Indirizzo

Piazza Tre Torri 3
Milan
20145

Sito Web

Notifiche

Lasciando la tua email puoi essere il primo a sapere quando Kafenisanje i ostalo pubblica notizie e promozioni. Il tuo indirizzo email non verrà utilizzato per nessun altro scopo e potrai annullare l'iscrizione in qualsiasi momento.

Contatta L'azienda

Invia un messaggio a Kafenisanje i ostalo:

Scelte rapide

Condividi

Digitare