03/03/2025
"Gornji Ibar" – Istina o Propasti Industrijskog Giganta Rožaja...
Osnivanje i Rani Dani
Fabrika „Gornji Ibar“ iz Rožaja bila je simbol industrijskog razvoja ovog kraja i jedan od najznačajnijih drvoprerađivačkih kapaciteta u bivšoj Jugoslaviji. Osnovana 1937. godine, fabrika je godinama bila stub ekonomskog prosperiteta Rožaja i severa Crne Gore. Međutim, njen pad i konačno zatvaranje 2003. godine često su predmet političkih polemika, gde se odgovornost pripisuje različitim faktorima, a često i Demokratskoj partiji socijalista (DPS). Međutim, objektivna analiza pokazuje da zatvaranje „Gornjeg Ibra“ nije rezultat isključivo unutrašnje politike, već kompleksnog spleta ekonomskih, globalnih i sistemskih faktora, među kojima veliku ulogu ima i nasleđe komunističkog sistema koji je fabriku učinio dugoročno neodrživom.
Fabrika "Gornji Ibar" iz Rožaja osnovana je 1937. godine kao pogon skopske fabrike "Treska". Tokom prvih decenija rada, bila je jedan od stubova privrede u Rožajama, a u posleratnim godinama postala je jedan od najvećih drvoprerađivačkih kompleksa u bivšoj Jugoslaviji.
Fabrika je u svojoj strukturi imala više segmenata proizvodnje, uključujući:
• Šumarstvo i eksploataciju drvne građe
• Pilanu
• Fabriku građevinske stolarije
• Fabriku panel ploča
• Fabriku dekor papira
Zahvaljujući velikim kapacitetima i kvalitetnom drvnom materijalu iz rožajskih šuma, "Gornji Ibar" se razvijao u moćan industrijski sistem, koji je svoje proizvode plasirao širom Jugoslavije, ali i izvozio na strana tržišta.
Period Ekspanzije
Najveći rast "Gornji Ibar" doživljava 70-ih i 80-ih godina XX veka. Fabrika je u tom periodu zapošljavala više od 2.000 radnika, a godišnji promet bio je na nivou više desetina miliona dolara. Proizvodi "Gornjeg Ibra" bili su traženi kako u domaćinstvima, tako i u velikim infrastrukturnim projektima.
Jedan od ključnih faktora uspeha fabrike bio je geografski položaj Rožaja, koje se nalazilo na granici Crne Gore, Srbije i Kosova, što je omogućavalo efikasnu distribuciju proizvoda. Takođe, u fabrici su radili stručni inženjeri i kvalifikovani radnici, što je dodatno doprinosilo njenoj konkurentnosti.
Početak problema
Međutim, problemi fabrike nisu započeli tek u tom periodu. Komunistički ekonomski model, koji se oslanjao na državnu kontrolu i planiranje, doveo je do toga da „Gornji Ibar“ funkcioniše ne kao profitabilno preduzeće, već kao socijalni projekat sa prevelikim brojem zaposlenih i nedovoljno efikasnom proizvodnjom. Decenijama se radilo pod principom „država će rešiti sve probleme“, što je stvorilo nerealne ekonomske osnove i ostavilo fabriku nepripremljenom za tržišnu konkurenciju.
Glavni uzroci propadanja i stečaj
Ključna tačka u problemima fabrike bila je odluka iz 1992. godine da se šumarstvo i drvoprerada razdvoje kao delatnosti. Time je „Gornji Ibar“ izgubio ekskluzivna prava na korišćenje sirovina iz državnih šuma, što je dovelo do rasta troškova proizvodnje. Iako je fabrika nastavila da funkcioniše, borila se sa nelojalnom konkurencijom i padom potražnje na tržištu.
Zatvaranje „Gornjeg Ibra“ ne može se posmatrati izolovano od šireg ekonomskog i geopolitičkog konteksta 1990-ih godina. Ratovi na Balkanu doveli su do međunarodnih sankcija koje su ozbiljno oslabile privredu SR Jugoslavije (Srbije i Crne Gore), ograničavajući izvoz i pristup finansijama. Fabrika, koja je svojevremeno plasirala proizvode širom Jugoslavije, ostala je bez glavnih tržišta.
Pored toga, uvođenje sankcija od strane Evropske unije i SAD značilo je da preduzeće nije moglo da nabavlja savremenu opremu i tehnologije, što ga je dodatno činilo nekonkurentnim u poređenju sa fabrikama iz zapadne Evrope i regiona.
Međutim, treba naglasiti da su problemi fabrike u velikoj meri proistekli iz činjenice da je decenijama funkcionisala kao zatvoreni ekonomski sistem pod okriljem komunističkog plana. Kada su ti veštački osigurani uslovi nestali, fabrika je brzo pokazala da nije sposobna da se nosi sa realnim tržišnim izazovima.
Iako je privatizacija često bila tema kritike, mora se naglasiti da su problemi „Gornjeg Ibra“ počeli mnogo pre nego što je fabrika ušla u stečaj 2003. godine. Već 1980-ih godina postojali su nagoveštaji da se fabrika suočava sa izazovima zbog zastarele tehnologije i neefikasnog upravljanja.
U komunističkom sistemu, fabrike su bile sredstvo zapošljavanja i socijalnog mira, a ne ekonomski entiteti koji moraju da budu profitabilni. Takav sistem je stvorio preduzeća koja su zavisila od državne pomoći i povlašćenih ugovora, a ne od realne konkurentnosti i inovacija. „Gornji Ibar“ je bio klasičan primer – sa hiljadama zaposlenih, ogromnim troškovima i minimalnim motivom za modernizaciju, jer je država uvek intervenisala kada je bilo problema.
Uvođenje stečaja 2003. godine bilo je pokušaj da se spasi ono što je ostalo od fabrike, ali su problemi sa pronalaženjem adekvatnog investitora dodatno pogoršali situaciju. Više tendera za prodaju fabrike je propalo jer potencijalni kupci nisu bili spremni da ulažu u zastarelu opremu i dugove preduzeća.
Država je na kraju 2007. godine otkupila imovinu fabrike, ali do tada je preduzeće već bilo uništeno. Njegova imovina, uključujući vredne mašine i pogone, propadala je dok su se pravni procesi odugovlačili.
Ono što je posebno važno naglasiti jeste da bi tranzicija bila mnogo manje bolna da je fabrika prethodno poslovala u zdravijem ekonomskom sistemu, gde bi bila spremna za privatizaciju i tržišnu utakmicu. Međutim, dugogodišnje oslanjanje na komunistički model ekonomije učinilo je ovaj proces daleko težim i u velikoj meri osuđenim na propast.
Iako je zatvaranje „Gornjeg Ibra“ često predmet političkih optužbi, istina je da je ovo preduzeće postalo žrtva globalnih ekonomskih promena, ratnih dešavanja, sankcija i loših poslovnih odluka koje su nasleđene iz prethodnih decenija. DPS, kao partija na vlasti u Crnoj Gori u tom periodu, svakako nosi deo odgovornosti za ekonomske politike, ali tvrdnja da je isključivo ova stranka odgovorna za propast fabrike ne stoji pred objektivnim činjenicama. Zatvaranje „Gornjeg Ibra“ deo je šire slike tranzicije koja je pogodila čitav region, gde su mnoge nekadašnje industrijske gigante zamenili novi ekonomski modeli i privatne inicijative.
Nakon zatvaranja fabrike, njena imovina je prešla u vlasništvo države i opštine. Prema dostupnim informacijama, zemljište je u vlasništvu Opštine Rožaje, dok su objekti ostali u vlasništvu države, što je stvorilo administrativne prepreke za dalju valorizaciju prostora.
Potencijalno iskorišćavanje prostora Gornjeg Ibra
Da bi se ovaj prostor kvalitetno iskoristio, neophodno je rešiti imovinsko-pravne odnose između države i opštine, omogućavajući jedinstveno upravljanje kompleksom. Nakon toga, mogu se razmotriti sledeće opcije za revitalizaciju:
1. Industrijsko-poslovna zona: Iskoristiti postojeću infrastrukturu za privlačenje malih i srednjih preduzeća iz oblasti drvoprerade, tekstilne industrije ili drugih proizvodnih delatnosti. Ovo bi doprinelo otvaranju novih radnih mesta i ekonomskom razvoju regiona.
2. Obrazovno-tehnološki park: U saradnji sa univerzitetima i istraživačkim institutima, prostor se može transformisati u centar za inovacije i edukaciju, fokusirajući se na nove tehnologije i održivi razvoj.
3. Kulturno-turistički kompleks: Obzirom na bogatu istoriju fabrike i regiona, deo prostora može biti pretvoren u muzej industrijske baštine, dok bi se preostali deo iskoristio za turističke sadržaje poput galerija, radionica i smeštajnih kapaciteta.
4. Sportsko-rekreativni centar: Razviti sportske objekte, teretane, bazene i druge sadržaje koji bi služili kako lokalnom stanovništvu, tako i turistima, čime bi se poboljšao kvalitet života u Rožajama.
Za realizaciju ovih ideja, ključno je privući investitore kroz transparentne javne pozive i pružiti im povoljne uslove za ulaganje. Takođe, neophodno je uključiti lokalnu zajednicu u proces planiranja kako bi se osigurala održivost i prihvaćenost projekata.
Revitalizacijom prostora nekadašnjeg „Gornjeg Ibra“ ne samo da bi se oživela privreda Rožaja, već bi se i simbolično pokazalo kako se, uz adekvatno planiranje i saradnju, mogu prevazići negativna nasleđa prošlosti i stvoriti temelji za bolju budućnost.
