StaIma.com

30/06/2025

Mama...
Iz ničega je sposobna učiniti nešto.
Daje sve ponekad nemajući ništa.
Podnosi ono što je često nemoguće podnijeti.
I unatoč brigama, umoru i bolovima, uvijek se trudi sve raditi s osmijehom na licu.
Mama...
Osoba u koju se smjesti sva ljepota svijeta.
Može zamijeniti bilo koga, a nju nitko ne može zamijeniti.
----

09/06/2025

Ljubav, frustracija i tragedija

Adela je radila u čuvenom meksičkom cirkusu tokom Revolucije (1910–1917). Ona i njen dečko bili su glavna atrakcija predstave. Adela bi stajala uz drveni zid sa ispruženim udovima dok je njen slepi dečko bacao noževe koji su padali opasno blizu, ali je nikada nisu dodirnuli.

Njihov čin je postao legendaran, ali isto tako i ego njenog verenika. „Zaslužujem veću platu“, rekao je jednog dana. „Ja sam glavni lik. Imam natčovečanske moći. Želim bolji tretman.“ Vlasnik cirkusa je pokušao da ga urazumi, podsećajući ga na rat i teška vremena, ali je on konačno popustio, predlažući da smanji Adelinu platu kako bi ispunili njegove zahteve. Verenik se složio. „Ona ništa ne radi. Ja sam jedini sa talentom.“

Kada je vlasnik cirkusa rekao Adeli o novom aranžmanu, ona je bila slomljena. „Rizikujem život za njega jer ga volim. Potreban mi je novac.“ Ali on je pristao, a vlasnik je insistirao. „Ima mnogo lepih devojaka koje bi to uradile za manje novca. Adela je odbila.
Slomljena i izdana, uhvatila je prvi voz koji je krenuo. Nedelju dana kasnije, čin je ponovljen sa novom devojkom. Pri prvom bacanju, nož ju je pogodio direktno u srce. Umrla je na mestu. Devojčin otac je viknuo: „Ubico! Rekao si da imaš moći!“ Razjareni meštani su linčovali bacača noževa i vlasnika cirkusa.

Ono što niko nije znao jeste da je Adela bila ta sa pravim moćima: sposobnošću da suptilno odbija metalne predmete. Ona je bila tajna njegove slave. Nakon što je napustila cirkus, pridružila se Meksičkoj revoluciji, koristeći svoj dar da zaštiti vojnike u borbi. Kaže se da je bila nevidljiva sila koja je više p**a spasila izvesnog Panča Vilju. Ili tako barem kažu priče.“

̌a

28/05/2025

Da li znate priču o čoveku koji se suočio sa užasom ropstva i postao simbol borbe za slobodu? Zvao se Olaudah Equiano, a njegov život je jedna od najmoćnijih narativa 18. veka. Istinita, sirova, dirljiva priča - i, pre svega, neophodna.

Rođen oko 1745. godine, u afričkom selu u današnjoj Nigeriji, Olaudah je kidnapovan dok je bio dete. Njega i njegovu sestru trgovci robljem odveli su iz njihovog sela i prodali preko Atlantskog okeana u nehumanim uslovima. Kao dečak, doživeo je noćnu moru koju su hiljade Afrikanaca proživele tokom ozloglašene transatlantske trgovine robljem.

Prelazak nije bio kraj njegove patnje, već samo početak. Ekvianoh je prodat nekoliko p**a, prolazeći kroz ratne brodove, plantaže i luke, sve dok ga nije kupio britanski mornarički oficir. Upravo u tom trenutku njegova priča je počela da se menja. Naučio je da čita i piše i, godinama kasnije, postigao je nemoguće: kupio je svoju slobodu. Ali Ekvianoh nije ćutao. Odlučio je da uradi nešto što je malo ko imao hrabrosti da uradi: da ispriča sve.

1789, objavio je svoju autobiografiju - „Zanimljiva naracija o životu Olaudaha Ekvijana“ -šokantnu knjigu koja je detaljno razotkrila surovost ropstva. Tekst je postigao ogroman uspeh u Engleskoj i postao je moćno oružje u rukama abolicionističkog pokreta. Rečima oštrim kao mačevi, Ekvijano je osudio užase koje je doživeo. Pokazao je svetu da porobljeni Afrikanci nisu „roba“ ili „imovina“, već ljudska bića sa istorijom, osećanjima, inteligencijom i dostojanstvom.

Njegov izveštaj je pomogao promeni svesti, a kasnije je doprineo ukidanju trgovine robljem u Britanskoj imperiji. Danas, njegov glas odjekuje kroz vekove. Olaudah Ekvijano je bio ratnik reči. Crni intelektualac ​​u Evropi koja je poricala njegovu čovečnost. Živi dokaz okrutnosti sistema ropstva -i nepobedive snage onih koji se opiru.
Ovu priču treba ispričati, podeliti i pamtiti.

Jer sve dok postoji nepravda, Olaudina borba se nastavlja.

03/05/2025

Francuska je uhapsila 400 muslimanskih učenjaka i odrubila im glave mačetama tokom okupacije Čada 1917. godine.

Kada je Francuska ušla u alžirski grad Laguat 1852. godine, ubila je dve trećine njegovog stanovništva i žive ih spalila u jednoj noći.
Između 1960. i 1966. godine, Francuska je sprovela 17 nuklearnih testova u Alžiru, što je rezultiralo ogromnim brojem žrtava, između 27.000 i 100.000. Posledice traju do danas.

Kada je Francuska napustila Alžir 1962. godine, postavila je više mina nego celokupno alžirsko stanovništvo u to vreme: 11 miliona mina.

Francuska je okupirala Alžir 132 godine. Francuzi su istrebili milion muslimana u prvih 7 godina nakon svog dolaska i 1,5 miliona u poslednjih 7 godina pre svog odlaska.

Francuski istoričar Žak Gorki procenio je da je ukupan broj ljudi koje je Francuska ubila u Alžiru, od njenog dolaska 1830. do njenog odlaska 1962. godine, bio 10 miliona muslimana.

Francuska je okupirala Tunis 75 godina, Alžir 132 godine, Maroko 44 godine i Mauritaniju 60 godina. Kada je Francuska ušla u Egipat tokom svoje čuvene kampanje, francuski vojnici su ulazili u džamije na konjima i silovali slobodne žene pred njihovim porodicama. Pili su alkohol u džamijama i delove njih pretvarali u štale za svoje konje.

Čudno je videti neke ljude kako se hvale francuskom civilizacijom, pa čak je i brane, zaboravljajući svu njenu mračnu istoriju.
Ovo je Francuska, podsetimo ih na njihovu istoriju.

14/04/2025

Otac mi je rekao da je bolje da naučim da vladam loptom bos da bih dobio dobru osetljivost u stopalu i obećao sam mu da ću savladati loptu kao niko drugi. Ali ono što je zaista tačno jeste da on nije imao novca da mi kupi patike.

Kada sam osvojio svoju prvu Zlatnu loptu, nisam plakao od radosti, plakao sam jer nisam imao oca sa sobom.

03/02/2025

Tokom napete borbe, matador Alvaro Munero učinio je nezamislivo. Dok je publika navijala, čekajući sledeći potez, on se naglo okrenuo od bika, otišao do ivice arene i seo. Užasnuta gomila pala je u tišinu.

U post-intervjuu koji je došao iz njegovog srca, Alvaro je podelio ovaj trenutak koji je promenio život i koji je doveo do njegove odluke:

„U trenutku sam zaboravio na rogove. Sve što sam mogao da vidim bile su njegove oči, kako bulje tamo, ne sa besom, već sa nečim mnogo dubljim – nevinošću. Nije me napadao, samo me je gledao, moleći bez reči za njegov život. Tada mi je sinulo da ovo nije životinja protiv koje se borim.

Njegove oči su imale onu čistotu koju imaju samo životinje, i u njima sam video tu nepobitnu istinu. Osetio sam ogroman talas krivice; Kao da sam postao najbezodušnije stvorenje na svetu. Nisam mogao da nastavim. Ispustio sam mač, napustio arenu i obećao sebi: neću se više boriti sa bikovima! Borio bih se protiv sveta koji čini igru mučenja drugih iz zabave.

Priča Alvara Munera je redak i moćan pogled na transformativnu moć saosećanja, čak i na neverovatnim mestima. To je podsetnik da sekunda može promeniti život.

̌ivotinjama

11/01/2025

15/12/2024

Priča o ljubavi, žrtvi i genijalnosti

Imao je samo 13 godina kada je upoznao onu koja će biti najveća ljubav njegovog života. U školi su kao deca igrali svadbe, ne sluteći da im je sudbina spremala izuzetnu priču. Tek kada je imao 31 godinu, zamolio ju je da se uda za njega. Osamnaest godina nakon te nevine šale, ljubav se pretvorila u obavezu, a iz ove zajednice rođeno je dvoje dece i neraskidivo partnerstvo.

Kada je počeo da piše ''Sto godina samoće'', bio je potpuno bez novca i slomljen. Tako rešen da stvori svoje remek-delo, čak je prodao i svoj auto da bi se potpuno posvetio pisanju. Ali ona i u najtežim trenucima bila je uz njega. Mercedes ga nije samo podržavao; verovala je u san istim intenzitetom kao i on.

Nakon 18 meseci, rukopis je bio spreman. Međutim, postojao je još jedan izazov: nisu imali novca ni da ga pošalju izdavaču. Mercedes je, hrabro i požrtvovano, prodala skoro sve što je imalao - čak i fen za kosu - da pokrije troškove slanja. Ostali su bez ičega, čekajući, sa srcem u rukama, povratak tog ulaganja vere i ljubavi.

Rezultat je bio istorijski. ''Sto godina samoće'' je odmah postiglo uspeh, transformišući Gabrijela Garsiju Markesa u jednog od najvećih pisaca svih vremena. Dobio je Nobelovu nagradu za književnost, a svet je upoznao ne samo njegovu genijalnost, već i snagu ljubavi koja nikada ne odustaje.

Iza svakog velikog dostignuća uvek stoji priča o požrtvovanju i istrajnosti. A, u slučaju Markesa, ovu priču su napisale četiri ruke — njegova i Mercedes. Njegova najveća podrška, njegova muza, njegova doživotna partnerka.
===

05/11/2024

Dry Paw - Rob za uzgoj !

Roque José Florencio, zvani Dry Paw, rođen je 1728. Bio je „rob za uzgoj” u Brazilu i imao je više od 200 dece, sa ciljem da stvori snažnu radnu snagu sa jakim genetskim osobinama.

Dry Paw je bio visok više od dva metra, mišićav, ali je imao tanke noge, zbog čega je i dobio nadimak "Suva pata". Isticao se svojom moćnom građom i otpornošću, i bio je veoma poslušan.Njegovi vlasnici su ga naterali da ima intimne odnose sa nekoliko žena mesečno, bez mogućnosti da odbije ili kaže da je previše umoran.

Dry Paw je bio čovek impresivne snage, poznat po svojoj izdržljivosti i fizičkim sposobnostima, što je privlačilo pažnju svih oko sebe. Rođen u selu u Africi, doveden je u Brazil na brodu za robove, u sklopu brutalne trgovine koja je uništila čitave porodice i kulture. Njegov život je počeo u nehumanim uslovima, ali je uvek održavao nesalomiv duh.

U Brazilu, Dry Paw je prodat kao rob za uzgoj. Ova titula je značila da se smatra vrednom imovinom za uzgoj porobljenih ljudi, imala je ogromnu težinu. Znao je da se njegov život meri brojem dece kojoj je mogao da bude otac, a ne njegovom individualnošću ili željama. Dry Paw je bio predodređen za veliku plantažu šećera, gde je njegova snaga korišćena za rad na usevu, ali je njegova glavna funkcija bila za razmnožavanje.

Rutina Dry Pawa je bila iscrpljujuća. Proveo je duge sate pod užarenim suncem, noseći šećernu trsku i obavljajući teške zadatke. Na kraju dana odveden je na susednu farmu, gde su ga čekale druge porobljene žene. Bio je to susret obeležen bolom i nedostatkom pristanka, gde njegove i želje žena nisu bile važne; sve su kontrolisali plantažeri, koji su razmnožavanje videli kao investiciju.

Uprkos poteškoćama, Dry Paw se nije dao obeshrabriti. Delio je priče i smejao se sa svojim prijateljicama, stvarajući veze koje su njegovom životu dale neki smisao. Usred ugnjetavanja pojavili su se momenti otpora i solidarnosti. Postao je centralna ličnost u porobljenoj zajednici, uvek spreman da pomogne i podrži one oko sebe.

Tokom godina, Dry Paw je imao nekoliko dece, koja su donosila radost i nadu, ali i brigu. Plašio se za njihovu budućnost, znajući da je sudbina robova neizvesna i često okrutna. Mogućnost razdvajanja, da vidi svoju decu prodanu, bila je stalna senka u njegovom životu. Uprkos tome, borio se da ih nauči da budu jaki i otporni, prenoseći ne samo svoje fizičke sposobnosti, već i vrednosti i kulturu.

'''

17/09/2024

Grobnica holandskog para, umrlog krajem 19. veka.

Muž je bio protestant, a žena katolkinja. U Holandiji su groblja bila razdvojena po verskim oblastima. Poštujući želju pokojnika, porodica je kupila dva placa uz zid i izgradila zanimljivu grobnicu, koja je postala simbol večne ljubavi, bez obzira na vere i zemaljske odvojenosti.

StaIma.com

̌ovek ̌ena

01/09/2024

Jacqueline Nyetipei Kiplimo uradila je nešto što je zaprepastilo svet tokom Zheng-Kai maratona 2010. kada je videla kako se takmičar sa invaliditetom koji je imao dvostruku amp**aciju borio da pije vodu, umesto da vidi svoju šansu, da trči ispred ovog sportiste! Trčala je uz njega od oznake od 10 km do oznake 38 km, pomažući mu da pije vodu na svim stanicama .

Pomoć koju je tako saosećajno pružila svom kolegi takmičaru usporilo je njeno vreme trčanja i dovelo do toga da izgubila prvo mesto i drugo mesto u trci ( što ju je koštalo pobede i novčane nagrade od 10.000 dolara ).

Jacqueline Nyetipei Kiplimo je tog dana pokazala svetu da joj je važnije biti saosećajan i pomagati jedni drugima od pobede u trci koju je spremala ceo život.